U političkom dijalogu suprotstavljene strane se ne obraćaju jedna drugoj, već građanima. Utoliko laž nije „zabranjena“, ali kada nema posledica ako u laži budeš uhvaćen, dijalog gubi smisao jer neistini je onda samo nebo granica
“Agresija – pogotovo u jeziku – postala je nešto sasvim normalno. Jer kad stalno lažeš, a mi lažemo već trideset godina, šta ti drugo preostaje nego da se kurčiš? Nikog više nije sramota ni od čega. Kada onaj kaže ‘tetka mi je dala novac za stan’, zapravo poručuje da ga zabole i za tebe i sve ostale ispod njega. To postoji na svim nivoima, od politike do raznih drugih oblasti. Mislim da odatle dolazi sva ta agresija”
“Naša večita dilema je da li intelektualac gubi identitet ako ponudi usluge vlastima, odnosno da li tada prestaje da bude intelektualac. Mislilo se da je ovaj problem nestao, ali nije. I sirene koje zavode intelektualce su danas lukavije nego ranije, mehanizmi su nevidljiviji. A intelektualac, naročito kome barem mala doza cinizma nije strana, lako nalazi alibi. Izvanredne su danas šanse da se postane kvaziintelektualac”
