Ljudima, a možda i svim sisarima, nežnost je nužna za preživljavanje. Gravitacija neće usporiti i beton neće omekšati samo zato što ja padam; pohlepa se neće smanjiti i ratovi neće prestati samo zato što neka deca plaču za svojim očevima ili zbog gladi. Mi moramo svet da učinimo podnošljivim jedni za druge, da ga omekšamo, obuzdamo, ukrotimo, ponekad i da na sebe primimo udarac izvorno namenjen nekome koga volimo
Izgleda da se neka deca rađaju osetljivija od druge (mada ne nužno istovremeno i inteligentnija ili talentovanija). Svet koji ih okružuje ostavlja u njima dublji trag, njihovi su utisci intenzivniji, suze im lako izmamljuju i lepota i bol, svejedno da li sopstvena ili tuđa, snovi su im burni, strahovi i privrženosti jednako jaki. Gde većina ostaje ravnodušna, njihovi, metaforički govoreći, nervni završeci nisu pokriveni dovoljno debelom kožom, pa ne samo da su im čulna iskustva izoštrena, već je veza između njih i osećanja izrazito bliska: hladnoća i strah deluju nerazlučivo, kao i toplota i ponos ili zaljubljenost i ukus soli na jeziku
Razlog posve nenadanom fenomenu filma "Za danas toliko" Marka Đorđevića, koji je za kratko vreme videlo 41 i kusur hiljada ljudi, je zato što govori prvenstveno o emocijama i načinu na kojima se nosimo sa emocijama kada one nahrupe
Mi smo se našli u svojevrsnoj medijskoj metarealnosti, gde se praktično odvija kompletna polemika, istraga, manipulacija i komercijalizacija ova dva masakra u kojima su stradala deca i mladi ljudi bez ikakve krivice. Upravo tu se krije jeziv paradoks medija u Srbiji, koji bilo da brane ili napadaju rijaliti koncept, zapravo ulaze u svojevrsnu metarealnost, koja u mnogo čemu neobično podseća na rijaliti
„Hajde da sarađujemo i da se borimo protiv takvih dela, a ne jedni sa drugima. Hajde da podržavamo jedni druge, da spuštamo tenziju, da negujemo pravu empatiju, podršku i solidarnost jer to je faktor koji najviše utiče na zalečenje posle traumatskih događaja“
