Vetar promena

The world is closing in
And did you ever think
That we could be so close
Like brothers
The future’s in the air
I can feel it everywhere
Blowing with the wind of change

Nemački rok bend Scorpions je 1988, godinu dana pre pada Berlinskog zida, održao deset koncerata u Lenjingradu. Dve godine kasnije, 1990, objavio je album Crazy World i na njemu sladunjavu baladu Wind of Changes koja je preko noći postala svetski hit, himna novog bratstva među narodima, kraja Hladnog rata. Autor pesme i lider benda Klaus Majne bio je očaran i inspirisan duhom perestrojke, “vetrom promena” koji je duvao iz Sovjetskog Saveza.

Svet se nalazio na istorijskoj pozitivnoj prekretnici. Makar se tako činilo. Liberalna demokratija delovala je čvrsto kao čelik koji se proizvodi u Nemačkoj, na njoj tek što je zube bio polomio totalitarni sistem Istočnog bloka. Demohrišćani Helmuta Kola (CDU) osvojili su te 1990. na izborima za Savezni parlament 43,8 odsto glasova, Socijaldemokrate (SPD) 33,5, a Liberalne demokrate 11 odsto. Prvi put su u ujedinjenoj Nemačkoj na izborima učestvovali i građani sa istoka zemlje.

U Sjedinjenim Američkim Državama je u to vreme, posle dva mandata Ronalda Regana, u Beloj kući bio zaseo Džordž Buš stariji. U Moskvi je na vlasti još uvek bio Mihail Gorbačov. Naziralo se ujedinjenje evropskih nacija u okviru mirovno-tržišnog projekta pod imenom Evropska unija.

foto: ap

OBEZGLAVLJENA EVROPA

Trideset i pet godina kasnije vetrovi promena odavno su promenili pravac. Vladimir Putin vodi rat u Ukrajini u koji je uvučen gotovo ceo svet, Donald Tramp preti da će oduvati tekovine liberalne demokratije i baca rukavicu u lice i Si Đinpingu i Evropi, Izrael, ne hajući za civilne žrtve, pokušava da uništi Hamas u Pojasu Gaze i Hezbolah u Libanu, na Bliskom istoku sve kipti od sukoba.

Finansijska i izbeglička kriza, gasna kriza, kriza izazvana pandemijom korona virusa, ekonomska kriza, stagnacija ekonomije, pad životnog standarda urezali su se u kolektivno osećanje Evropljana. Nakon što se Angela Merkel posle četiri uzastopna mandata saveznog kancelara 2021. povukla iz politike, Evropa deluje obezglavljeno. Svi pokušaji francuskog predsednika Emanuela Makrona da se nametne kao lider Evrope su se izvitoperili, a šef vlade najjače evropske privrede Olaf Šolc nikada i nije pokazivao pretenzije da bude neko koga će drugi da slede.

NEPREMOSTIVE IDEOLOŠKE RAZLIKE

Nije to uspeo ni kod kuće, unutar sopstvene “semafor” koalicije koju su činile SPD, Zeleni i Liberali. Nakon silnih svađa raspala se na kraju, najkraće rečeno, na nepremostivim ideološkim razlikama – “crveni” i “zeleni” su u svojoj biti levičarske partije koje se zalažu za jaku državu koja bi trebalo da izdvaja mnogo novca za socijalnu i klimatsku politiku, a “žuti” kao pobornici liberalne tržišne ekonomije su po tom pitanju gotovo suprotnog mišljenja. Liberali insistiraju na odgovornosti pojedinca, na tome da država treba da interveniše samo u iznimnim slučajevima i da Savezna vlada mora da se ratosilja nagomilanih dugova.

Nije problem koalicije bio što nema dovoljno novca u državnoj kasi, već kako da se raspodeli. Svađe su bivale sve češće i sve glasnije – zbog zakona u oblasti klimatskih promena, migrantske politike, pomoći Ukrajini, subvencionisanja benzina i dizela za građane, saniranja infrastrukture, naoružavanja nemačke vojske…

Istraživanja su pokazivala da je vlada kancelara Šolca na kraju tužne balade najnepopularnija u istoriji Nemačke, pisao je Dojče vele. SPD se srozao na 16 odsto, Zeleni na 13, a Liberali pali ispod cenzusa – na tri odsto.

Predsednik Nemačke Frank-Valter Štajnmajer je 27. decembra 2024. raspustio Savezni parlament i parlamentarne izbore, koji je trebalo da se održe na jesen 2025, raspisao za 23. februar.

ČVRST KORAK ALTERNATIVE

Prošlog vikenda je počela da se zahuktava jedna od najkraćih predizbornih kampanja u istoriji Savezne Republike Nemačke. U društvu preovladava osećanje nezadovoljstva i nesigurnosti usled neizvesnosti u kom pravcu se kreću svet, Evropa i Nemačka. Nemci na sopstvenoj koži svakodnevno osećaju skupoću, u zapadnom delu zemlje kako im se izmiču privilegije na koje su navikli, u istočnom jača pobuna zbog neispunjenih obećanja o životu u Šlarafiji nakon ujedinjenja.

Kroz taj metež emocija čvrsto korača Alternativa za Nemačku (AfD), radikalno desna partija sa neonacističkim naznakama koja priziva nekadašnju veličinu Rajha igra na nacionalni ponos, traži da Nemci prestanu da se posipaju pepelom zbog nacističkih nepočinstava.

Kandidatkinja Alternative za saveznog kancelara Alisa Vajdel (45) ne uzvikuje, doduše, parole koje su uzdigle partiju na čijem je čelu o “lažnoj eliti”, etabliranim partijama koje su se “otuđile od naroda”, “lažljivim liberalnim medijima”, migrantima koji otimaju radna mesta dobrim Nemcima, Evropskoj uniji kojoj treba srezati krila jer se isuviše razmahala po nemačkim domaćinstvima, ali se od njih ni ne ograđuje.

Tvrdokorne desničare predvodi ekonomistkinja koja je deklarisana lezbejka i ima dvoje dece sa partnerkom migrantskog porekla. Kako je to moguće? Pa baš kao što je moguće da je u Vučićevoj Srbiji, u kojoj su naprednjaci proganjali homoseksualce, Ana Brnabić predsednica Vlade i Narodne skupštine. Populizam nema mnogo veze sa zdravom pameću.

Istraživenja javnog mnjenja rađena pred Božić razlikuju se u jedan do dva procenta, ali je trenutna srednja vrednost da je AfD sa 19 odsto na drugom mestu iza Demohrišćanske unije (CDU), koja ubedljivo vodi sa oko 32 odsto podrške.

Levica je ispod cezusa od pet odsto, a na granici da uđe u Bundestag je Savez Sara Vagenkneht, nekadašnje krilo Levice koje je pošlo svojim putem.

foto: ap

HOD PO JAJIMA

Biće ovo veoma komplikovani izbori za partije političkog centra, za CDU, SPD, Zelene i Liberale. Jer, s jedne strane nastupaju jedni protiv dtrugih, a sa druge svi zajedno protiv AfD-a, koji vide kao opasnost po liberalnu demokratiju i republikanske vrednosti, što ovoj partije olakšava da se nameće kao “alternativa”, piše nemački “Špigel”.

To samo po sebi nije nikakva novina, ali je AfD sve jači, uprkos svim združenim naporima da se sačuva liberalna demokratija. Sve u svemu, ova izborna borba je “hod po jajima”, zaključuje “Špigel”.

Iako odgovornost za socijalnu mizeriju “malog čoveka” prebacuje na etablirane mejnstrim partije, AfD je po pitanju poreske politike posve istog stava kao unija CDU/CSU ili FDP, zalaže se za ukidanje solidarnog dodatka za ugrožene i smanjenje poreza za preduzeća, hoće da rastereti bogate i privredu, kaže profesor socijalne ekonomije Ahim Truger za berlinski TAZ. Međutim, zahtev Alternative za izlazak Nemačke iz EU i odsustvo bilo kakvog koncepta za nadomešćivanje manjkave stručne radne snage bi u slučaju njenog dolaska na vlast zemlju bacilo u duboku recesiju, smatra Truger i definiše partijski program AfD-a kao “tvrdokorni neoliberalizam garniran nacionalističkim neprijateljstvom prema EU i antiklimatskom politikom”.

PODRŠKA ILONA MASKA

Na sav uzlet Alternative nedavno je stigla i raketna podrška iz Amerike: “Samo AfD može da spase Nemačku”, postovao je Ilon Mask, najbogatiji čovek na svetu i bliski saradnik tek-što-nije predsednika SAD Donalda Trampa, na svojoj društvenoj mreži Iks. Pa je tome još dodao i da je kancelar Šolc “nesposoban idiot”, te da AfD pokazuje “politički realizam” i “želju za inovacijama”, da se zalaže za “pametnu energetsku i privrednu politiku”. I za prvog Trampovog mandata američka administracija je zdušno podržavala ekstremno desne partije i pokrete širom Evrope koji su spram EU neprijateljski nastrojeni.

Jeste tačna dijagnoza da Nemačka trenutno ekonomski zaostaje, da nije konkuretna i da nema privrednog rasta, kaže jedna od privrednih savetnica Savezne vlade Veronika Grim.

Međutim, AfD nije prava liberalna partija, njena ideja da se Nemačka, ako već ne istupi, u dobroj meri povuče iz EU zemlju bi geopolitički bacilo na margine, a njeni predlozi o ograničenju imigracije u dobroj meri ne bi nikako mogli da se realizuju, objašnjava Grimova.

“Dalje ruke od naše demokratije, gospodine Mask”, uzviknuo je zeleni vicekancelar i ministar privrede odlazeće vlade Robert Habek. Mask ga neće poslušati, nastaviće da svojim milijardama i nastupima podržava snage koje podrivaju liberalnu demokratiju ne bi li skrojio svet po sopstvenoj meri.

Saveznika za to sada ima i u Beloj kući. Podrškom AfD-u raspalio je posred Evropske unije.