Ako je i bilo onih koji su verovali da je američko gomilanje trupa u okolini Iraka puka demonstracija sile i pojačan pritisak na Sadama Huseina da sarađuje sa inspektorima Ujedinjenih nacija (UN) za razoružanje, a ne znak ozbiljnih priprema za rat, nade da bi rat mogao biti izbegnut raspršile su se pošto se američki šef diplomatije Kolin Pauel prošle nedelje obratio Savetu bezbednosti UN-a. Pauel je „razotkrio“ Sadama Huseina iznevši niz dokaza da irački režim nastavlja da zamajava inspektore na terenu i da je, što se Amerike tiče, Irak već počinio „materijalnu povredu“ Rezolucije 1441, koja reguliše obaveze Bagdada kada je reč o oružju za masovno uništenje. Prema istoj rezoluciji, ako se utvrdi da je Irak učinio „materijalnu povredu“, uslediće „ozbiljne posledice“. Ono što je od početka bilo jasno, međutim, jeste da se SAD i Britanija s jedne strane i ostale članice SB-a i američki saveznici širom sveta neće lako složiti oko stepena ozbiljnosti posledica koje će se sručiti na glavu Iračanima u slučaju da se inspektori UNMOVIC-a vrate kućima neobavljenog posla. Ovi prvi neće se zadovoljiti manjim od snažne vojne intervencije protiv Iraka u kojoj se ne isključuje ni upotreba nuklearnog oružja. „Miroljubivije“ članice Saveta bezbednosti, a naročito Francuska, smatraju da i „posle rezolucija ima rezolucija“ i da kaznu treba brižljivo odmeriti.
DEMONSTRACIJA: Od samog početka rada misije UNMOVIC-a na terenu, SAD gunđaju da ona služi samo za gubljenje dragocenog vremena jer američke obaveštajne službe već imaju u svojim fiokama dokaze da Sadam Husein i dalje razvija i krije oružje za masovno uništenje – saznanja do kojih UNMOVIC tek treba da dođe. Drugim rečima, vojni i politički vrh američke administracije od početka je tvrdio da će inspektori UNMOVIC-a samo ispasti „glupi u društvu“ i da UN Sadamu omogućava da dobije na vremenu, ali su istovremeno odbijali da svoja saznanja podele sa rukovodstvom misije UN-a. Šef UNMOVIC-a Hans Bliks je više puta tražio od SAD da ga upoznaju sa saznanjima do kojih je došla CIA, ali ih je Kolin Pauel udostojio tek prošle nedelje.
On je prisutnima predočio snimke telefonskih razgovora samo dan pred dolazak inspektora UNMOVIC-a u Irak (za koje je iračka vlada odmah rekla da su lažni), u kome general iračke vojske nalaže svom pukovniku da sakrije određene pogone za proizvodnju hemijskog oružja. Osim toga, Pauel je prisutnima pokazao i satelitske snimke koji takođe svedoče o pokušajima iračke vlade da inspektore navedu na pogrešan trag, te niz drugih saznanja da je Sadam Husein više puta lagao u brk Ujedinjenim nacijama. Najneubedljiviji deo Pauelovog govora bio je onaj kada je američki šef diplomatije pokušao da ubedi prisutne da je Sadam Husein blizu ovladavanja tehnologijom za proizvodnju nuklearnog oružja (fali mu još „samo“ visoko obogaćeni uranijum) i da neguje čvrste veze sa Al Kaidom, od koje je sve i počelo 11. septembra 2001. godine. No, i sam svestan labavosti svojih dokaza u tom smeru, Kolin Pauel je konstatovao: „Mržnja i ambicija mogle bi ih zbližiti“.
Nastup Kolina Pauela je u svom kabinetu pratio i američki predsednik Džordž Buš. Prvi deo je propustio zbog sastanka sa premijerom Poljske, ali je prema pisanju „Njujork tajmsa“ odgledao drugi deo prenosa grickajući krekere i pijuckajući dijetalnu koka-kolu u društvu najbližih saradnika: Kondolize Rajs, savetnice predsednika za nacionalnu bezbednost, Stivena Hardlija, njenog zamenika, i Arija Flajšera, portparola Bele kuće. Prema rečima Flajšera, Buš je unapred bio upoznat s detaljima Pauelove prezentacije i često bi ih opominjao da obrate pažnju na ono što sledi rečima: „Slušajte sad ovo!“ Nakon završene sesije Buš je Pauela pozvao telefonom da mu čestita. Nedugo potom je i sam presudio: „Igra je završena!“
POVRATAK U BAGDAD: Pauelov govor su uživo, ali u sedištu svetske organizacije u Njujorku, pratili i šef misije Hans Bliks i direktor Međunarodne agencije za atomsku energju dr Muhamed el Baradej. Ceo performans bio je zamišljen kao da su stručnjaci UN-a neki „psi tragači“, kojima je Pauel dao da „onjuše“ trag i naredio im „aport“. Bliks i Baradej pokupili su se odmah potom i vratili u Bagdad gde ih očekuje cela nedelja hoda po tragu koji im je dobacio Pauel. Taj dan bio je uspešan za Sadamovu propagandnu mašineriju, na kojoj bi mu pozavideo i bivši jugoslovenski predsednik Milošević. Ispred hotela „Al Rašid“, gde inspektori odsedaju, dočekala ih je gomila protivnika napada na Irak, od kojih su mnogi stigli iz SAD i Evrope. Istovremeno, u Tirkitu, rodnom mestu Sadama Huseina, održana je velika vojna parada sa 30.000 iračkih vojnika, svojevrsna Sadamova demonstracija sile, druga ovakve vrste u protekloj nedelji. S jedne strane dokazi kako je „ceo svet uz Irak, protiv SAD“, s druge manifestacija nepokolebljive borbene gotovosti iračke vojske, koja će se „herojski odupreti mnogo nadmoćnijem neprijatelju“. Samo su malobrojni novinari koji su tog dana doleteli s Bliksom i dr El Baradejem, u trenutku kada su točkovi doticali tle, čuli reči jednog od inspektora koje pogađaju samu suštinu stvari: „Ovo nam je verovatno poslednji put da dolazimo u Irak…“
Bliks i dr Baradej će se nakon sedmice upornog traganja vratiti u Njujork gde će u petak 14. februara (kada ovaj broj već bude uveliko u prodaji) dati konačnu ocenu o stanju stvari na terenu.
Oni u ovom trenutku štede reči jer je diplomatska strana njihove misije u najosetljivijoj fazi. Svetski mediji saznaju da im je Sadam Husein ponudio da razgovaraju „slobodno, i bez prisustva vladinih agenata“ sa stručnjacima koji su radili na programu izrade ili uništavanja oružja za masovno naoružanje. Obojica, inače iskusne diplomate, ocenili su ove razgovore kao „korisne“, ali ne žele da nekom neodmerenom rečju podgreju nade bilo jednih bilo drugih. Na konačnom „suđenju“ Iraku, odnosno Sadamu Huseinu, oni će svakako biti ključni svedoci, ali je odluka ipak na Savetu bezbednosti.
Da ta odluka neće biti nimalo laka, postalo je očigledno već neposredno po završetku Pauelovog obraćanja Savetu bezbednosti. Uostalom, to je bilo vidljivo još u oktobru prošle godine, kada je bilo teško postići saglasnost i oko sadržaja Rezolucije 1441. Bio je to trenutak retke harmonije u Savetu bezbednosti za koju je najviše zaslužna upravo Amerika, koju danas njeni evropski saveznici Nemačka i Francuska optužuju za kaubojštinu i siledžijstvo u diplomatiji. Nijednog trenutka ne prestajući da upozorava kako je spremna da i sama krene u rat ako treba, Amerika je tada, doduše nevoljno, pristala da pruži šansu UN-u. Nije doduše propuštala da upozori da joj je strpljenje na izmaku i da to čini zarad „transatlantskog mira u kući“, ali je to zapravo bilo najmudrije što je američka administracija mogla da učini. Pristankom da se problem Iraka vrati gde mu je i mesto – pod okrilje UN-a – Amerika je pružila dokaz dobre volje, iako je time svesno omogućila Sadamu da dobije na vremenu. Mnogo važnije od toga, međutim, bilo je da ona sama dobije na vremenu i da se valjano pripremi za rat. Za manje od tri meseca, od kad su prvi inspektori stigli u Bagdad, SAD su u regionu nagomilale preko 200.000 vojnika, a nove jedinice još pristižu.
KO KVARI POSAO: Ali, dok američki predsednik smatra da je „igra završena“, Francuska i Nemačka insistiraju da se Sadamu Huseinu obezbedi još vremena da pokaže spremnost na saradnju s inspektorima. Ono oko čega će se ove dve struje teško složiti jeste dužina tog perioda. Američki vojni zvaničnici kažu da je sredina marta idealan trenutak za napad na Irak. Tada će neophodan broj trupa biti razmešten takoreći u celini, a i vremenski uslovi su najpovoljniji jer je to vreme pre velikih pustinjskih vrućina. Do tada, nadaju se Amerikanci, SAD će privoleti Francusku da se složi s novom rezolucijom Saveta bezbednosti koja će autorizovati upotrebu sile. Za tako nešto neophodno je da se složi devet od petnaest članica SB-a i da nijedna od privilegovanih stalnih članica, među kojima dakako i Francuska, ne uloži veto. Amerikancima posao kvari i činjenica što je u ovom trenutku u Savetu bezbednosti i Nemačka, koja iz dana u dan potvrđuje svoje prijateljstvo s Francuskom na kome i počiva stabilnost Evropske unije. Pored stalnih pet, u SB-u su kao rotirajuće članice osim Nemačke još i Angola, Bugarska, Čile, Gvineja, Kamerun, Meksiko, Pakistan, Sirija i Španija. Među njima su za sada samo Španija i Bugarska, novopridošla članica NATO-a, pokazale solidarnost s Amerikom.
No, uporedo s vojnim pripremama za rat teku i snažne diplomatske pripreme, što samo dokazuje da je Americi i dalje veoma stalo da se održi jedinstvo u najznačajnijim multilateralnim arenama u svetu – NATO-u i UN-u. Američki ministar odbrane Donald Ramsfeld, jedan od najvećih pristalica rata protiv Iraka od samog početka, odmah je posle „produžetka“ objavljenog u SB-u nakon Pauelove prezentacije otputovao na trodnevnu turneju po Evropi ne bi li privoleo saveznike. Istovremeno, teku i ozbiljne pripreme domaćeg javnog mnjenja. Svi najbliži Bušovi saradnici već su se razvili u strelce i gostujući na brojnim gledanim programima američkih televizija ubeđuju građanstvo u neophodnost ratovanja sa Sadamom. U tim naporima, jastrebovi najčešće Sadama porede s Hitlerom, a UN s njenom pretečom, Ligom naroda, koja nije bila u stanju da mu se odupre. Uobičajena poruka u njihovim izlaganjima svodi se otprilike na sledeće: ako mu se ne suprotstavimo danas u Bagdadu, moraćemo kasnije u Sredozemlju.
Možda je ova logika delotvorna za američko javno mnjenje (koje i dalje daje snažnu podršku intervenciji), ali je neubedljiva, kako se pokazalo, za saveznike na terenu. Što se Amerike tiče, svaka adminsitracija je imala svog Hitlera. Isti imidž na Zapadu je svojevremeno imao egipatski predsednik Naser, a kasnije je, za vreme Reganove administracije, tu ulogu preuzeo libijski diktator Muamer el Gadafi. U to vreme je Gadafi intenzivno pokušavao da se domogne oružja za masovno uništenje i organizovao je niz terorističkih akcija protiv Amerikanaca (rušenje Panamovog aviona iznad Škotske i napad na noćni klub u Berlinu koji su posećivali američki vojnici, na primer). Kako primećuje kolumnista „Njujork tajmsa“ Nikolas Kristof, Libija nema vojnu snagu Iraka, ali je bila više uključena u terorizam. Razloge koje je Amerika tada imala da napadne Libiju, a nije, danas smatra valjanima za napad na Irak.
IZGLAĐIVANjE: S ovim rečima u potpunosti se složio Nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer, koji se sastao sa Ramsfeldom u Minhenu, prvi put nakon što su Nemačka i Francuska s jedne strane i SAD s druge objavile svojevrstan hladni rat i razmenile niz uvreda. „Mi ne sporimo američke tvdrnje da je Sadam Husein koristio projektile ‘skud’ protiv suseda i hemijsko oružje. Samo se pitamo čemu tolika žurba, kad smo svi to odavno znali.“ Ramsfeld je pokušao da izgladi neke od uvreda koje je američka adminsitracija uputila Francuskoj i Nemačkoj, nazivajući ih predstavnicima „stare Evrope“. Budući da je napunio 70 godina, kaže Ramsfeld, on reč „star“ koristi kao izraz simpatija. Ni ovo neubedljivo vađenje nije pomoglo jer je Nemačka, a posebno Francuska, iskoristila svoj uticaj i u NATO-u i odbila da se Turskoj stavi na raspolaganje preventivna pomoć u slučaju rata. Doduše, ovaj zahtev je u ime Turske uputila Amerika, tako da nije prekršen član IV Povelje Alijanse koji članicama nalaže da pomognu svom savezniku u slučaju napada. Njima se pridružila i Belgija, uz Francusku i Nemačku, veteranska članica EU-a, ali je Holandija, takođe osnivač EU-a, odmah ponudila da Turskoj stavi na raspolaganje neophodnu opremu.
Ovaj raskol u NATO-u (i u UN-u) u vojnom smislu za SAD nije važan, ali jeste u političkom jer bi Amerika i dalje najviše volela da krene u rat s ubedljivim blagoslovom i jedne i druge organizacije. Pokazalo se, uprkos očekivanjima, da SAD u svojim ratnim i diplomatskim naporima imaju više sreće s iračkim susedima, bez obzira na javno mnjenje ovih zemalja koje je na strani Sadama. Kao i svi ostali (osim Sirije, koja je glavni švercer Sadamove nafte), i oni kupuju vreme, tvrde pazar i pokušavaju da iz rata na koji ne mogu da utiču izvuku što veću materijalnu korist. Amerika je u ovom trenutku spremna da bogato nagradi svaku poslušnost do koje joj je stalo, a Egipat, Saudijska Arabija ili Jordan, na primer, ionako nisu raspolućeni između SAD i EU-a i nemaju dileme oko toga kome se u ovom slučaju treba prikloniti. Pored toga, nijedna od ovih zemalja ne može se podičiti naročito jakom demokratskom tradicijom, pa prema tome nisu opterećene javnim mnjenjem.
Amerika je za rat spremna, sa ili bez odgovarajućeg blagoslova NATO-a ili UN-a, ali su u celom zamahu vojne mašinerije po ko zna koji put dovedeni u pitanje ugled i kredibilitet ovih institucija. „Situacija je zamršena, ali je ne bih nazvao krizom jer stvar još može da se popravi“, ocenio je povodom transatlantskog nejedinstva nama dobro poznat Ričard Holbruk, bivši ambasador SAD u Nemačkoj i kasnije u UN-u. „Ali, da bi se popravila, i Amerikanci i Evropljani moraju da shvate koliko je danas ključna uloga NATO-a u svetu.“ Drugi američki komentator Robert Kegan, autor mnogobrojnih knjiga na temu svetske politike, svoju najnoviju knjigu počinje rečima: „Evropljani su s Venere, a Amerikanci s Marsa“, parafrazirajući naslov jednog bestselera koji obrađuje temu muško-ženskih razlika u rasuđivanju. Svet se jednostavno promenio od 11. septembra, i Amerikanci i Evropljani naprosto su počeli da govore različitim jezikom. Prvi su u paranoji zbog stravičnih napada i zvanično su u ratu, sa stvarnim ili imaginarnim neprijateljima. Za druge je nakon raspada Sovjetskog Saveza počelo razdoblje „večnog mira“ o kome je govorio Kant. Sva je prilika da Sadam Husein neće dočekati da vidi ko je tu u pravu.
