Užasne slike kruže internetom nakon oslobađanja zatvora Sajdnaja u glavnom gradu Sirije Damasku, izgrađenog pet spratova duboko ispod zemlje. Na njima se vide izgladneli ljudi. Drugi opet stoje u potpuno prenatrpanim ćelijama. Mnogi zatvorenici ne mogu da se kreću i moraju da budu izneseni iz zatvora. Oslobodioci su snimili i prostoriju u kojoj u polumraku čuče i zapomažu ljudi, očigledno s teškim psihičkim posledicama nakon mučenja. Pronađena su i tela brojnih osoba ubijenih tokom torture. U jednoj drugoj prostoriji su gomile cipela. Prema izveštajima medija, samo u tom zatvoru na dan oslobođenja bilo je na hiljade ljudi.
Prema izveštaju organizacije za ljudska prava Amnesti internešenal, u tom zatvoru je između septembra 2011. i decembra 2015. bez sudskog procesa pogubljeno do 15.000 ljudi, piše DW.
Na društvenim mrežama neki korisnici povlače direktne paralele s nacistima, posebno sa SS-oficirom Alojzom Brunerom, koji je 1945. pobegao u Siriju. Bruner je bio jedan od najvažnijih saradnika Adolfa Ajhmana, odgovoran za progon, proterivanje i deportaciju šest miliona Jevreja.
Obuka u Damasku
Bruner, međutim, nije bio jedini pripadnik SS-a ili Vermahta koji je pronašao utočište u Siriji, kaže Nura Čalati iz berlinskog Lajbnic-centra za moderni Istok. „Mnogi od njih bili su direktno angažovani u Generalštabu sirijske vojske s jednogodišnjim ugovorima, gde su radili kao savetnici vojske i vojne obaveštajne službe.“ Dokumenti pokazuju da je Generalštab bio posebno zainteresovan za njih, jer nisu imali državljanstvo, dolazili su iz zemlje bez kolonijalne istorije, a uz to su imali aktivno ratno iskustvo i učestvovali su u progonu Jevreja. „Cenili su ih zbog njihovog praktičnog iskustva“, kaže Čalati, koja istražuje odnose između tajne službe Štazi bivše Istočne Nemačke (DDR) i sirijskih obaveštajnih službi.
Alojz Bruner, koji je u Francuskoj 1953. u odsustvu osuđen na smrt, došao je 1954. u Siriju pod lažnim identitetom. Uskoro se – kako u knjizi „Begunci“ navodi izraelski istoričar Deni Orbah – Bruner uključio u krijumčarenje oružja sa Zapada u arapske zemlje. Tadašnji šef jedne od sirijskih tajnih službi uhapsio je 1959. Brunera pod optužbom za špijunažu i zapretio mu doživotnim zatvorom. Tada je Bruner otkrio svoj pravi identitet i stavio se u službu sirijskih obaveštajnih službi. U narednim godinama obučavao je njihove službenike u kontrašpijunaži i tehnikama ispitivanja. Na njegovim kursevima bili su poznati šefovi sirijskih tajnih službi, poput generala Alija Hajdara, koji je 26 godina bio komandant specijalnih jedinica, Alija Dubse, šefa kontrašpijunaže i Mustafe Tlasa, ministra odbrane kasnijeg Asadovog režima, odgovornog za gušenje pobune Muslimanskog bratstva u Hami 1982. godine sa 30.000 žrtava.
„Nemačka stolica“
Jedan od elemenata mučenja koji je Asadov režim donedavno koristio bila je i tzv. „Nemačka stolica“, na kojoj se žrtvama lomila kičma prenaprezanjem. Povremeno se iznosila pretpostavka da je Bruner njen izumitelj. To je moguće, piše Orbah, ali nije dokazano. Međutim, „pomagao je u stvaranju sofisticiranih instrumenata za mučenje“. Zato je moguće, zaključuje Orbah, da je bio uključen i u razvoj „Nemačke stolice“.
Diktator Hafiz el Asad, na vlasti od 1970. godine, imao je velike koristi od Brunerovog znanja i bogatog iskustva. „Znao je kako da prikuplja i koristi informacije, kako da manipuliše ljudima, i razumeo je šta je ključno u aktivnostima tajnih službi“, piše Brunerov biograf Didije Epelbaum („Alojz Bruner: Neprikosnovena mržnja“). „Znao je više od bilo kog sirijskog oficira. Zbog toga je bio ključan u restrukturiranju obaveštajne službe.“
Zahvaljujući svom „znanju“, Bruner se održao u najvišim krugovima političkog establišmenta, ispričao je 2017. istraživački novinar Hedi Auidž za radio stanicu „Frans Inter“. „Dogovor je bio: zaštita u zamenu za nacistički know-how. Bruner je obučavao ’nacističku’ tajnu službu i to prvi krug oko Hafiza el Asada“, rekao je Auidž, koji je kao zatvorenik Asadovog režima 2017. istražio Brunerove poslednje godine života, sve do njegove smrti 2002. godine.
Pomoć Štazija
Međutim, sirijski državni vrh nije se oslanjao samo na pomoć nacističkih begunaca. Oni su koristili i usluge državne bezbednosti tadašnjeg Nemačke Demokratske Republike (Štazi). Politički, to se uklapalo u logiku Hladnog rata, jer je Sirija 1960-ih bila nesvrstana, ali se sve više približavala Istočnom bloku pod vlašću režima koji je vodila Baath partija. Prvi kontakti na tom polju datiraju iz 1966. godine, što se vidi iz jednog sirijskog zahteva, kaže Nura Čalati. U Damasku su se interesovali za sve, od naoružanja do organizacije tajnih službi i političkih institucija. „Međutim, Ministarstvo za državnu bezbednost DDR-a pokazalo je uzdržanost“, kaže Čalati . Dokazi su retki, jer je DDR uništila sve relevantne dokumente tokom raspada zemlje 1989. godine.
„Najgore iz oba sveta“
Generalno, teško je dokazati direktan uticaj nacista ili tajne policije DDR-a odnosno Štazija, sumira Nura Čalati. „Ali, kad se sve sabere, dobija se slika koja u velikoj meri odgovara onome što danas vidimo u Siriji.“ Na primer, dokumenti koji su sada otkriveni pokazuju koliko je sirijska tajna služba bila pretrpana birokratijom. „Taj fenomen poznajemo iz DDR-a i Štazija. Ne mogu da tvrdim da postoji direktna veza, ali ovaj fenomen upada u oči“, kaže Čalati.
Istovremeno, sirijska tajna služba bila je instrument represije i mučenja režima u Damasku, odgovorna za najgora kršenja ljudskih prava. Takav pristup više liči na metode nacista i Gestapoa nego na Štazi. „U suštini, ovde imamo režim i kompleks tajnih službi koji u sebi ujedinjuju najgore iz oba ta sveta.“
