Tračak nade za Darfur

Posle nekoliko godina natezanja, pretnji, neuspelih pregovora i propalih planova, Savet bezbednosti doneo je 31. jula Rezoluciju broj 1769, kojom se predviđa stvaranje do sada najveće mirovne misije pod okriljem UN-a. Šef sudanske diplomatije Lam Akol izjavio je da Sudan prihvata Rezoluciju 1769 i da će sarađivati u njenoj primeni, jer su u njoj uzete u obzir „rezerve i brige Sudana“. UN i Afrička unija (AU) trebalo bi da do kraja godine upute u Darfur kontingent od 19.500 vojnika i 6400 policajaca, kojima će se pridružiti oko 7000 vojnika AU-a, koji se već nalaze u Sudanu. Na taj način mogu se stvoriti uslovi da se sukob u kome je od 2003. godine poginulo više od 200.000 ljudi, a oko 2,5 miliona raseljeno, okonča. Malobrojne, slabo opremljene i loše plaćene trupe Afričke unije nisu uspele da obave zadatak – da zaustave nasilje i zaštite civile i humanitarne radnike.

Dokument UN-a usvojen je posle mesec dana teških pregovora, tokom kojih je tekst Rezolucije nekoliko puta menjan. Generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun, koji je predvodio pregovore, nazvao je odluku o donošenju Rezolucije „istorijskom“. Reč je o zajedničkoj misiji UN-a i AU-a, koja bi po karakteru trebalo da bude više afrička. UN će davati instrukcije, dok će vojnici AU-a obavljati svakodnevni posao. Mirovnim snagama maksimalno je ograničena upotreba sile, odnosno mogu je koristiti samo u samoodbrani. Takođe, one neće imati ovlašćenja da zaplenjuju oružje, niti da hapse optužene za ratne zločine. Na to se odnosio najveći deo primedbi Kartuma. Iz teksta je izbačena pretnja novim sankcijama, ali je vladi Sudana upućeno upozorenje britanskog premijera Gordona Brauna da bi one ipak mogle da uslede ukoliko bilo koja strana bude sprečavala sprovođenje Rezolucije. Vojnike za mirovnu misiju obećale su zemlje članice AU-a, kojima bi kasnije trebalo da se priključe vojnici iz Kine, Indije, Bangladeša, a možda i Francuske. SAD i Velika Britanija najavile su novčanu i logističku pomoć misiji. Sudan je u početku insistirao da trupe budu sastavljene isključivo od afričkih vojnika i oficira. Cena njihovog angažovanja iznosiće oko dve milijarde dolara godišnje, i finansiraće se iz budžeta UN-a. U Sudanu već postoji jedna misija UN-a na jugu zemlje koja broji 16.000 vojnika i košta oko milijardu dolara godišnje.

DUGA ISTORIJA SUKOBA: Sudan ima dugu istoriju građanskih ratova. Sukob između islamističkog severa i hrišćanskog juga trajao je 21 godinu i okončan je 2005. Vlada u Kartumu i vođe SPLA, pokreta otpora sa Juga, dogovorile su se o pravednijoj raspodeli prihoda od nafte koja je na Jugu otkrivena. Uz to, dogovoreno je da za šest godina Jug na referendumu odluči da li će i dalje ostati provincija u okviru Sudana, ili će formirati nezavisnu državu.

U njegovoj senci rasplamsao se sukob u Darfuru na zapadu zemlje. Oblast Darfura obuhvata tri provincije na zapadu Sudana, površine Francuske, sa oko šest miliona stanovnika. Od njih polovinu čine Arapi, a drugu polovinu lokalna plemena (uglavnom islamske veroispovesti). Tenzije među njima oko raspodele vode, obradive zemlje i pašnjaka postoje odavno, ali je do sukoba većih razmera došlo 2003, kada su pobunjenički pokreti iz Darfura počeli da traže veće učešće u upravljanju zemljom. Polovinom 2003. sukob se rasplamsao, nakon što su organizacije lokalnog pokreta otpora SLA i JEM napale vladine zgrade u nekoliko gradova u Darfuru. Vlasti u Kartumu, u strahu da i ostale „nelojalne“ provincije mogu poći za primerom Juga i oružanom borbom zatraže veću autonomiju ili nezavisnost, odgovorile su brutalnom silom. U okršajima sa pobunjenicima učestvuju regularne sudanske trupe, ali i „džandžavid“ milicija, paravojna formacija, opremljena od strane sudanske vlade, koja se tereti za sistematske zločine nad crnačkim stanovništvom u Darfuru. „Džandžavid“ milicija, sastavljena od sudanskih Arapa, formirana je u vreme sukoba sa Jugom, da bi, kada je počeo konflikt u Darfuru, bila prebačena na zapad zemlje. Sudanska vlada u početku je negirala povezanost sa ovom formacijom, da bi, nakon što je svima postalo jasno da je ona njen sponzor, uporno odbijala da je razoruža.

Osim Darfura i Juga, u Sudanu postoji još nekoliko problematičnih oblasti. Na istoku zemlje, u provincijama Crveno more i Kasala već desetak godina tinja sličan sukob sa centralnim vlastima. I on je godinama u senci rata između Severa i Juga zemlje i humanitarne katastrofe u Darfuru. Za vladu u Kartumu istočni Sudan je od velikog značaja, jer preko ove teritorije prolaze naftovodi do strateške luke Port Sudan, a u provincijama ima i nekoliko velikih rudnika zlata.

NEMAR VELIKIH: Sukobi u Darfuru dugo su bili zanemarivani od strane međunarodne zajednice. Tokom prvih godinu dana, kada je poginulo oko 50.000 ljudi, a oko milion raseljeno, nije bilo, maltene, bilo kakve reakcije velikih svetskih sila. Razlozi za to su brojni. U početku se strahovalo da bi veći pritisak na vladu u Kartumu mogao da ugrozi pregovore sa Jugom, koji su bili u toku. Takođe, američke vlasti, uoči i na početku rata u Iraku nisu bile spremne da se suoče sa još jednom velikom krizom. Islamistička vlada, koja upravlja Sudanom od 1989, pružila je utočište Al kaidi i Osami bin Ladenu, zbog čega se od 1993. nalazi na američkoj listi zemalja koje podržavaju terorizam, a od 1997. i pod ekonomskim sankcijama SAD. U avgustu 1998. SAD su bombardovale jednu fabriku u Kartumu, za koju su pretpostavljale da je koristi Al kaida, i kao odmazdu za ranije bombaške napade na ambasade SAD u Keniji i Tanzaniji. Bez obzira na sve to, kao i na činjenicu da ne održavaju diplomatske odnose sa Sudanom, SAD su aktivno učestvovale (sa Velikom Britanijom i Norveškom), kao posrednici u pregovorima centralne vlade i Juga.

Do polovine 2004, pritisak humanitarnih i nevladinih organizacija toliko je narastao da konflikt u Darfuru više nije mogao da se ignoriše. Nakon obeležavanja 10-godišnjice genocida u Ruandi, u aprilu 2004, američki predsedniik Džordž Buš prvi put je javno kritikovao vladu Sudana za teške zločine počinjene u Darfuru. Kriza na zapadu Sudana okarakterisana je kao „najveća humanitarna kriza u svetu“. Od tada se pojačavaju napori da se sukob prekine. U više navrata SAD su pokušale da preko UN-a uvedu sveobuhvatne sankcije Sudanu zbog kršenja ljudskih prava, ali su svi pokušaji propali zbog otpora Kine (glavnog kupca sudanske nafte) i Rusije (glavnog snabdevača oružjem).

Suočena sa optužbama za etničko čišćenje i ratne zločine, i pod velikim međunarodnim pritiskom, vlada u Kartumu bila je primorana da prihvati mirovnu misiju Afričke unije, koja je u Sudan došla krajem 2004. da nadgleda krhko primirje između vladinih snaga i pokreta otpora. Međutim, mirovne snage nisu bile u stanju da zaustave sukobe, tako da su se zlostavljanja, ubistva i progoni nastavili nesmanjenom žestinom. To se i moglo očekivati, jer 7000 loše opremljenih vojnika, koliko misija broji, nisu nikako u stanju da kontrolišu oblast veličine Francuske.

ODBIJANJE: Sudanske vlasti i predsednik Omar al Bašir dugo su odbijali da prihvate mirovnu misiju UN-a, uglavnom pod izgovorima da je u pitanju unutrašnji problem Sudana, da su UN produžena ruka Izraela i SAD itd. Izaslanici, posrednici i pregovarači koji su na rešenju problema Darfura radili pod okriljem svetske organizacije često su proterivani iz zemlje, dok su za njihove glave raspisivane ucene. Pritisak iz inostranstva je rastao, Generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun je Darfur postavio za svoj glavni prioritet, tako da je sudanska vlada polako postajala kooperativnija. U novembru prošle godine došlo je do proboja, kada su vlasti u Kartumu potpisale dokument UN-a koji je predviđao uspostavljanje zajedničke mirovne misije UN-a i AU-a u Sudanu. Ban Ki Mun je nastavio sa intenzivnom diplomatijom, koja je na kraju rezultirala prihvatanjem mirovne misije u junu ove godine. Osim toga, Međunarodni krivični sud izdao je u aprilu prve poternice za osumnjičenima za ratne zločine u Darfuru.

Postojala su opravdana strahovanja da bi sukobi velikih razmera u Sudanu mogli destabilizovati čitav region, jer od devet zemalja sa kojima se Sudan graniči, bar četiri su veoma nestabilne. Sudan se na istoku graniči sa Eritrejom, gde je doskora besneo rat, jug zemlje sa Ugandom, a Darfur sa Centralnoafričkom Republikom i Čadom, gde takođe ima etničkih napetosti, a česta su i puškaranja sa sudanskim snagama na poroznoj granici između dve zemlje.

Uporedo sa naporima da se oformi mirovna misija za Sudan, traju i pokušaji da se nađe političko rešenje problema. AU, uz posredničku ulogu Čada, Libije i Eritreje, već duže vreme pokušava da okupi pobunjeničke pokrete iz Darfura, kako bi došli do zajedničke platforme za pregovore sa predstavnicima sudanskih vlasti. Petnaestak pobunjeničkih frakcija, od kojih je većina okupljena u pokretina JEM i SLA, još nisu uspele da se do kraja dogovore oko liste zahteva za pregovore u Aruši (Tanzanija), koji su počeli prošlog petka. Inače, za vreme trajanja pregovora, kao i posle donošenja Rezolucije UN-a sukobi u Darfuru nisu prestali. Pokretanje mirovnih pregovora, uz slanje plavih šlemova i prekid neprijateljstava, čini osnovu plana UN-a za konačno rešenje krize.