Sto godina robije

Slike masovnih demonstracija i žestokih sukoba demonstranata sa policijom u Barseloni, koju godišnje poseti blizu petnaest miliona turista, izazvali su veliku zabrinutost širom Evrope. Povod: presuda Vrhovnog suda Španije od 14. oktobra čelnim ljudima katalonskog secesionizma.

Na kazne od devet do trinaest godina zatvora zbog organizovanja referenduma o nezavisnosti autonomne španske pokrajine Katalonije oktobra 2017. godine, izazivanja nemira i finansijskih malverzacija osuđeno je devetoro ljudi. Među osuđenicima nalaze se bivši potpredsednik katalonskog Đeneralitata (regionalna vlada) Oriol Žunkeras, koji je jedini osuđen na kaznu od trinaest godina zatvora, kao i predsednica katalonskog parlamenta iz vremena održavanja referenduma Karmen Forkadel, koja je osuđena na jedanaest i po godina zatvora.

Iako je tužilaštvo za optužene tražilo kazne do dvadeset pet godina robije zbog krivičnog dela pobune koje podrazumeva upotrebu sile radi promene ustavnog uređenja, Vrhovni sud Španije ih je u sudskom postupku, u kojem je dokazano da je bilo nasilja koje se ne može pripisati tadašnjim nosiocima najviših funkcija, osudio za krivično delo protiv javnog reda i poretka. Ovo krivično delo, iako ne uključuje njihovo učešće u pobuni, podrazumeva sprečavanje vanpravnim putem primenu zakona ili kršenje zakonite vlasti. Istovremeno, sud smatra da krajnji cilj secesionističkih lidera nije bio nezavisnost Katalonije, već da se izvrši pritisak na centralnu vlast. Sudski proces i presudu izbeglo je šest optuženih Katalonaca koji se od 2017. godine nalaze u bekstvu, a među kojima je i bivši predsednik katalonskog Đeneralitata Karl Puđdemon, koji se nastanio u Belgiji. Donošenje presude omogućilo je reaktiviranje međunarodne poternice za njim koja je ukinuta 2018. godine nakon što je Nemačka, u kojoj se tada nalazio, odbila da ga izruči.

Puđdemon se, nakon što je Belgija je primila evropski nalog za njegovo izručenje Španiji, odazvao pozivu belgijskog tužilaštva. Nakon što je dao izjavu da ne želi da bude izručen Španiji, pušten je na slobodu. Dok belgijske sudske vlasti razmatraju imunitet za Puđdemona, Španija strepi da bi on u međuvremenu mogao da pronađe utočište u nekoj zemlji izvan Evropske unije.

Imajući u vidu krivična dela za koja su katalonski secesionisti optuženi, mnogi pravnici smatraju da bi obe strane mogle da budu zadovoljne presudom. Sa jedne strane, izbegnuta je visoka kazna koju je tražilo tužilaštvo, dok sa druge strane relativno veliki broj godina na koje su secesionisti osuđeni može sasvim dobro koristiti centralnim vlastima kao upozorenje za svakoga kome bi nešto slično moglo pasti na pamet.

Istovremeno, tvrdokorni unitaristički sektori negoduju zbog činjenice da je Katalonija jedina autonomna pokrajina u Španiji u čijoj su nadležnosti upravljanje i izvršenje kazni u kazneno-popravnim ustanovama, što bi, smatraju, lako moglo dovesti do ublažavanja zatvorskih kazni na koje su secesionisti osuđeni. Tako bi već nakon nekoliko meseci mogli da steknu pravo na tzv. „treći kazneni stepen“ koji bi im omogućio da veći deo vremena provode na slobodi, dok bi imali obavezu da u zatvoru prenoće.

REAKCIJE NA PRESUDU

Ovom presudom je, po mišljenju unitarista, stavljena tačka na katalonski separatistički proces koji je započeo 2012. godine u vreme prve secesionističke katalonske vlade, koja je zahtevala da se organizuje referendum o nezavisnosti. To potkrepljuje i izjava predsednika tehničke vlade Španije Pedra Sančesa nakon donošenja presude: „Danas se završava sudski proces za primer i istovremeno potvrđuje politički brodolom jednog drugog procesa koji je propao u svom pokušaju da pridobije unutrašnju podršku i međunarodno priznanje… potrebno je ostaviti ekstremizme po strani i započeti etapu u kojoj će sloga biti jedan od stubova Katalonije.“

Sa druge strane, aktuelni predsednik katalonskog Đenaralitata Kim Tora nazvao je presudu „nepravednom i nedemokratskom“, rekao da „predstavlja uvredu za demokratiju i neuvažavanje Katalonaca“. I zahtevao je da osuđenici budu pomilovani. Viđenje presude izneo je preko svog Tviter naloga i Puđdemon: „Ukupno 100 godina zatvora. Nečuveno. Sada sam više nego ikada na vašoj strani i na strani vaših porodica. Moramo reagovati. Za budućnost naše dece. Za demokratiju. Za Evropu. Za Kataloniju.“

Usledili su višednevni protesti u više gradova u Kataloniji, koji su započeli desetočasovnom blokadom aerodroma u Barseloni. Policija je koristila vodene topove, suzavce, oko 600 osoba je povređeno, više stotina kontejnera je ili zapaljeno ili korišćeno kao barikade, a materijalna šteta koja je pričinjena u Barseloni meri se u milionima evra. Sve ovo kulminiralo je generalnim štrajkom u Kataloniji koji su 18. oktobra organizovali secesionistički sindikati. Procenjuje se da bi katalonska ekonomija mogla biti oštećena za preko 600 miliona evra.

DEMOKRATSKI CUNAMI

Blaga i neubedljiva osuda nasilja Kima Tore usledila je tek nakon četvrtog dana nereda, a kao krivce za nerede je naveo „infiltrirane grupe“. Nakon ove usledila je izjava u lokalnom parlamentu o potrebi organizovanja novog referenduma o nezavisnosti Katalonije koji će on nastojati da sprovede pre kraja svog mandata (decembar 2021): „Zalagaću se da se na kraju ovog mandata ponovo ostvari pravo na samoopredeljenje. Ako smo zbog postavljanja glasačkih kutija za samoopredeljenje osuđeni na sto godina, moraćemo ponovo da ih postavimo.“

Aktuelna situacija u Kataloniji iznela je na videlo da među secesionistima ne vlada jedinstvo kada je u pitanju definisanje predstojećih koraka i načina borbe za nezavisnost, pa tako ni navedena izjava Kima Tore nije naišla na odobravanje drugih poslaničkih grupa secionističkog bloka u lokalnom parlamentu. Ispraćena je gotovo neprimetnim aplauzom i izjavom predstavnika Katalonske republikanske levice – kojoj pripada i osuđeni Oriol Žunkeras – da nije vreme za određivanje datuma za novi referendum o nezavisnosti.

Svojevrsni sociološki fenomen koji je ova kriza iznedrila i koji svojim anonimnim i pomalo mističnim delovanjem budi veliko interesovanje Španaca jeste pojava secesionističke grupe Demokratski cunami. Reč je o grupi koja sebe definiše kao nenasilnu organizaciju čiji je krajnji cilj nezavisnost Katalonije putem pozivanja na građansku neposlušnost. Bez vidljivih lica, sa veb-stranicom i nalozima na društvenim mrežama, Demokratski cunami daje uputstva o mestima okupljanja, pa je tako i svoju prvu i najznačajniju akciju izveo desetočasovnom blokadom aerodroma El Prat u Barseloni. Dok nagađanja u vezi sa mogućim organizatorima ove grupe traju, Karl Puđdemon je iz Belgije demantovao glasine da bi on mogao biti jedan od organizatora. „Istražni proces je u toku, raspolažemo efikasnom obaveštajnom službom, i budite sigurni da ćemo ustanoviti ko stoji iza svega ovoga“, izjavio je ministar unutrašnjih poslova Španije Fernando Grande-Marlaska.

Za razliku od 2017. godine, kada je protivustavno jednostrano proglašena nezavisnost Katalonije i kada je ovaj čin propraćen brojnim izjavama podrške zvaničnika Evropske unije centralnim vlastima u Španiji, sada se stiče utisak da institucije Evropske unije ne pokazuju preteranu zabrinutost zbog aktuelne situacije u Kataloniji. Jedan visoki zvaničnik Evropske komisije je izjavio da je „Brisel mnogo više zabrinut zbog činjenice da Španija već duže vreme ima tehničku vladu nego zbog trenutne situacije u Kataloniji“.

IZBORNA KOMBINATORIKA

Još uvek je neizvesno kakve bi posledice ova presuda mogla imati na rezultate parlamentarnih izbora. Nakon izbora 28. aprila Socijalistička radnička partija Španije (PSOE), koja je dobila najviše glasova nije uspela da postigne dogovor sa strankom ekstremne levice Podemos zbog čega su ponovo raspisani parlamentarni izbori za 10. novembar. Prema nekim mišljenjima, glasači levice mogli bi da „kazne“ svoje stranke zbog „stavljanja stranačkih i ličnih interesa ispred opštih“, dok drugi smatraju da su u glavama Španaca još uvek sveže korupcionaške afere zbog kojih je smenjena prethodna vlada Marijana Rahoja.

Upravo je katalonsko pitanje jedna od tačaka oko koje PSOE i Podemos nisu uspeli da pronađu zajednički jezik. Dok je Podemos donedavno otvoreno zagovarao potrebu raspisivanja paktiranog referenduma između Madrida i Barselone o pravu na samoopredeljenje Katalonije, osvrćući se istovremeno na katalonske osuđenike kao na „političke pritvorenike“, socijalisti insistiraju da španski Ustav ne predviđa mogućnost organizovanja referenduma o nezavisnosti.

Celu stvar dodatno komplikuje i činjenica da je aktuelna tehnička vlada Španije uspela da dođe na vlast uz podršku, između ostalih, secesionističkih stranaka iz Katalonije koje bi, veruje se, za podršku nakon novembarskih izbora mogle tražiti amnestiju optuženih. Protivnici premijera Sančesa smatraju da je upravo to razlog što socijalisti uoči izbora izbegavaju ekspilicitne izjave u vezi sa presudom Vrhovnog suda. Mada predsednik Vlade ima diskreciono pravo da pomiluje osuđenike, malo je verovatno da bi se za tako nešto odlučio bez blagoslova Vrhovnog suda.

U međuvremenu su se opozicione stranke desnog centra, poput Narodne stranke i Sijudadanosa, utrkivale u populističkim kritikama na račun Vlade Pedra Sančesa, zahtevajući odlučniju reakciju Madrida na situaciju u Kataloniji i na izjave zvaničnika lokalne katalonske vlade. Dok Narodna stranka traži primenu Zakona o nacionalnoj bezbednosti, kojom bi se lokalna policija i ostale bezbednosne snage u Kataloniji stavile pod kontrolu centralnih vlasti, stranka Sijudadanos, poredeći situaciju u Barseloni sa situacijom kroz koju su prolazili gradovi poput Alepa ili Bagdada, ide korak dalje i traži da španska vlada ponovo uvede član 155. Ustava kojim bi se privremeno ukinule sve nadležnosti institucija katalonske vlade i prebacile na nacionalne. Ovaj član Ustava već je korišćen nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Katalonije 27. oktobra 2017. godine.

Mnogi se pribojavaju da bi rasplamsavanje situacije u Kataloniji moglo da dovede do stvaranja nacionalizmom nabijenog ambijenta, koji bi pogodovao dodatnoj popularizaciji stranke ekstremne desnice Voks, čiji je lider Santjago Abaskal presudu Vrhovnog suda okarakterisao „kao sramnu i izrazito blagu“.

Izvesno je da će novi premijer pred sobom imati veliki izazov kada je u pitanju kanalisanje nezadovoljstva Katalonaca koji se zalažu za nezavisnost (prema poslednjim istraživanjima Centra za istraživanje javnog mnjenja katalonskog Đeneralitata, podršku nezavisnosti Katalonije pruža 44 odsto Katalonaca, što predstavlja najnižu podršku secesionizmu od 2017. godine). Poput predstavnika katalonskih secesionističkih stranaka koji se u svojim izjavama ne obaziru na većinsko katalonsko raspoloženje, ni zvanični Madrid ne bi trebalo presudu da posmatra kao tačku na „proces“ kojom je uspešno završena još jedna nacionalizmom obojena etapa. U tom smislu, ilustrativna je izjava potpredsednice Ustavnog suda Španije Enkarnasion Roke, koja je izjavila da „katalonski problem nije problem pravne, već političke prirode i da se kriza ne može rešiti presudom“.

Rešenje aktuelne krize u postsudskom periodu neki analitičari vide u aktivnom dijalogu Madrida i Barselone uz širok politički konsenzus svih demokratskih snaga, kao i u eventualnom redefinisanju Ustava koji bi dozvolio federalno uređenje zemlje. Prioritet bi, po mišljenju brojnih stručnjaka, trebalo dati pitanju teritorijalnog redefinisanja Španije, koje je zastarelo i skrojeno u skladu sa potrebama vremena španske tranzicije neposredno nakon Frankove smrti (1975).