Nemački Savezni ured za zaštitu ustavnog poretka (BfV) početkom maja proglasio je Alternativu za Nemačku (AfD) za „provereno desno ekstremnu“ stranku. AfD se protiv toga bori pravnim sredstvima. Zbog toga je Ured privremeno stavio tu klasifikaciju na čekanje, ali i dalje ostaje pri toj svojoj oceni. Ipak, ta klasifikacija ponovo je rasplamsala raspravu o zabrani AfD-a.
Kakva je situacija sa sličnim strankama u drugim evropskim državama? O zabranama se tamo nigde i ne govori. Naprotiv, u nekim zemljama takve stranke učestvuju u vlasti ili su čak na čelu vlade, piše Dojče vele.
Austrija: Slobodarska partija Austrije
Austrijski kancelar Kristijan Štoker iz konzervativne Austrijske narodne partije (ÖVP) ne smatra da je Slobodarska partija Austrije (FPÖ) Herberta Kikla desno ekstremna stranka i ne zna ni za kakav „protupožarni zid“ prema toj partiji – što je pojam koji se u Nemačkoj često koristi kada se govori o odnosu drugih stranaka prema AfD-u.
Takva situacija u Austriji i ne čudi, s obzirom na to da je ÖVP već dva puta bila u koalicionoj vladi sa FPÖ, prvi put još 2000. godine. Tada je to u Evropskoj uniji izazvalo skandal, a ostale države-članice na nekoliko meseci svele su kontakte s bečkom vladom na minimum.
FPÖ je relativno stara stranka u austrijskoj parlamentarnoj istoriji. Osnovana je 1955. od strane bivših nacista, ali se kasnije umereno promenila. Kao i AfD, FPÖ je protiv useljavanja stranaca, globalizacije i kritikuje EU. Možda zbog toga što je više puta učestvovala u vlasti, FPÖ se danas predstavlja kao stranka spremna na kompromise, a manje ideološka.
Na prošlim parlamentarnim izborima prvi put je postala najjača snaga. Ipak, nije uspela ponovo da sastavi koaliciju sa ÖVP. Prema aktuelnim anketama, ona je sada još uverljivije u vođstvu nego na izborima.
Francuska: Nacionalno okupljanje
Nacionalno okupljanje (Rassemblement National, RN) je od svojeg osnivanja 1972. prošlo dugačak put. Marin Le Pen, kći osnivača stranke Žan-Mari Le Pena, preimenovala je Nacionalni front (Front National) i donekle pomerila stranku ka političkom centru. Tako njena partija i dalje kritikuje useljavanje i islam, ali se odmakla od antisemitzma. Taj zaokret doneo joj je nove birače. Le Pen se tri puta kandidovala na predsedničkim izborima – i iako je svaki put izgubila u drugom krugu, stalno je povećala broj osvojenih glasova.
Za sada presuda zbog pronevere javnih sredstava isključuje Marin Le Pen iz kandidature na izborima tokom narednih pet godina. Ako bi ipak mogla ponovo da se kandiduje, ili ako bi se kandidovao predsednik stranke Žordan Bardela, prema anketama postoje dobre šanse da pobede možda već u prvom krugu. Na parlamentarnim izborima 2024. RN je već postala najjača snaga.
Sklonost RN protekcionizmu i etatizmu, odnosno verovanju u državu kao nekog ko je glavni za rešavanje problema, veoma je francuska karakteristika – i tu se vidi razlika s nemačkom AfD. A Marin Le Pen se ionako distancirala od AfD-a – navodno je za nju nemačka stranka previše radikalna. To bi, međutim, mogao da bude i samo taktički potez na unutrašnjem planu kako bi izgledala ozbiljnije.
Italija: Braća Italije
Na čelu stranke Braća Italije (Fratelli d’Italia) nalazi se, što je paradoks, jedna žena: Đorđa Meloni – verojatno najuspešnija premijerka radikalne desnice u Evropi. Mnogi članovi njene stranke i dalje pozitivno gledaju na fašizam, italijansku verziju nacizma. Đorđa Meloni jednom je izjavila da ona ima „opušten odnos prema fašizmu“, a nekadašnjeg fašističkog vođu i Hitlerovog saveznika, Benita Musolinija, nazvala je „dobrim političarom“.
U predizbornoj kampanji 2022, koja je dovela njenu stranku na vlast, slogan je bio: „Bog, porodica i domovina“. Meloni i njena stranka naročito su radikalno desni u društvenim pitanjima: napadaju abortuse, homoseksualce i LGBTQ-osobe, i naravno migrante.
Ali, za razliku od mnogih sličnih političara u Evropi, Meloni jasno zauzima stav protiv Rusije u ratu protiv Ukrajine. Upravo zbog toga je izjavila da postoje „nepremostive razlike“ između nje i AfD-a. Ujedno, Meloni održava bliske odnose s američkim predsednikom Donaldom Trampom, pa je u Briselu cene kao transatlantsku posrednicu.
Švedska: Švedske demokrate
Koreni Švedskih demokrata (Sverigedemokraterna) leže u ekstremno desnoj pokretu „Neka Švedska ostane švedska“ (Bevara Sverige Svenskt). Neposredno pre prelaza u novi milenijum, stranka je pokušala da se distancira od svojih starih okruženja i da nastupi umerenije. Današnji predsednik stranke, Džimi Akeson, nastavio je u tom smeru, pa su Švedske demokrate na izborima 2022. postale druga najjača snaga u parlamentu. Otada podržavaju manjinsku vladu konzervativnog premijera Ulfa Kristersona.
Glavna tema im je – kao i u mnogim drugim zemljama – useljavanje. Velike uspehe na izborima posebno im je donela raširena kriminalna aktivnost bandi u velikim švedskim gradovima u kojima su u velikom procentu osobe s migrantskim poreklom. Neuobičajeno za stranku takve orijentacije jeste to što danas podržavaju zaštitu životne sredine i borbu protiv klimatskih promena.
Holandija: Stranka za slobodu
Nakon parlamentarnih izbora 2023, Stranka za slobodu (Partij voor de Vrijheid, PVV) Gerta Vildersa postala je najjača snaga i vodi koalicionu vladu s još tri druge stranke. S obzirom na to da su partnerima Vildersovi stavovi bili previše radikalni, za premijera je imenovan Dik Šof koji nnije član nijedne partije. PVV je jedinstvena po tome što je Vilders njen jedini član – i poslanici i ministri zvanično su samo simpatizeri stranke. Vilders tako može sam da određuje stranački program i da imenuje kandidate na izborima.
Glavna tema PVV je borba protiv useljavanja, a posebno protiv islama. Vilders ide daleko – želi da zabrani Kuran i gradnju novih džamija. Ipak, neposredno uoči poslednjih izbora izjavio je da će svoje stavove o islamu da „stavi na led“ kako bi mogao da vlada. Inače se protivi merama za zaštitu klime i oštro kritikuje EU koju doživljava kao „previše nametljivu“.
Velika Britanija: Reformistička partija
Reform UK Party doživela je nekoliko transformacija: nastala je kao izdvojeni deo Nezavisne partije (UK Independence Party, UKIP), čiji je glavni cilj bio Bregzit, izlazak Velike Britanije iz Evropske unije. Nakon ostvarenja tog cilja, preimenovana je u Bregzit-partiju, a potom u Repormističku partiju Ujedinjenog Kraljevstva. Ključnu ulogu u svemu imao je Najdžel Faraž – noćna mora britanske političke elite.
Danas se stranka pre svega zalaže za drastično smanjenje broja imigranata – i time vrši pritisak na vladajuće laburiste, ali i na konzervativce. Faraž optužuje obe stranke za neefikasnost u vezi s tom temom.
I to sa uspehom: laburistički premijer Kir Starmer nedavno je obećao da će oštro smanjiti i ilegalnu i radnu imigraciju – i to samo nekoliko dana nakon što je Reformistička partija imala dobre rezultate na lokalnim izborima. Prema najnovijim anketama, reformisti su čak malo ispred laburista i konzervativaca. Zvanični britanski cilj, da se bude klimatski neutralan, zamenik lidera reformista Ričard Tajs naziva „apsurdnim“.
