Senator Lot i stub soli

Do pre dve nedelje, konzervativni senator Trent Lot iz Misisipija imao je sve razloge da s veseljem čeka Novu godinu. Ne samo da je u novembarskim izborima Republikanska stranka povećala prednost u donjem (predstavničkom) domu američkog Kongresa već je posle dugog niza godina, tokom kojih su demokrate kontrolisale Senat, republikanci postali većina i u gornjem domu. Kao šef republikanskog poslaničkog kluba, senator Lot je u januaru trebalo da počne da diriguje donošenjem čitavog niza zakona usmerenih da osiguraju sprovođenje desne političke platforme, od radikalnog smanjenja programa socijalne i zdravstvene pomoći za siromašne do uvođenja novih poreskih olakšica za bogate. To je trebalo da bude vrhunac dugogodišnje karijere čoveka koji se od sina siromašnog nadničara uzdigao do jednog od najmoćnijih ljudi u Vašingtonu i do bogatstva koje uz to ide.

A onda je 5. decembra, na proslavi stotog rođendana jednog drugog konzervativnog političara s američkog juga, Stroma Turmonda, Lot izgovorio nekoliko prigodnih rečenica koje su mu zapečatile karijeru i uništile sve izglede da ikada u budućnosti dođe do nekog značajnog položaja. Ta fatalna izjava glasi ovako: „Kada se Strom Turmond kandidovao za predsednika, mi u Misisipiju glasali smo za njega. Time se ponosimo. A da se i ostatak zemlje poveo za našim primerom, ne bismo se tolike godine mučili s problemima koje danas imamo.“

CRNČUGE U BAZENU: Da bi ove reči, kao i halabuka koja se oko njih digla, mogle da se razumeju, potrebno je znati nešto o Stromu Turmondu i njegovoj ulozi u novijoj američkoj istoriji. Stogodišnji Turmond je politički fosil: kao krajnje desni političar iz Južne Karoline, veći deo karijere proveo je žestoko se suprotstavljajući priznavanju osnovnih ljudskih prava crncima, katolicima, Jevrejima i komunistima. Godine 1948, ogorčen zbog navodno popustljivog stava republikanaca i demokrata prema ovim manjinama, Turmond je osnovao Demokratsku stranku za prava država i kandidovao se protiv Trumana na predsedničkim izborima. Iako je skupio mnogo belačkih glasova s juga Amerike – „prava država“ su eufemizam za rasistički sistem koji je vladao u južnim državama, a koji su savezne vlasti dugo pokušavale da ukinu – Turmond je slavno izgubio na izborima. Kasnije je postao senator, delimično revidirao stav, i vremenom stekao poštovanje kao neka vrsta živog muzejskog eksponata. Međutim, u vreme svoje predsedničke kandidature bio je perjanica i branitelj otvorenog rasizma. „Dame i gospodo, u Americi nema te vojske koja će nas južnjake naterati da ukinemo segregaciju i pustimo crnčuge da ulaze u naša pozorišta, naše bazene i u naše domove“, grmeo je Turmond s govornice plašeći birače vizijom nagih crnačkih tela u bliskom dodiru s beloputim kćerima Juga. Usput budi rečeno, crnci, kao većinska rasa u južnim državama, i formalno jednaki pred zakonom, sve do šezdesetih godina prošlog veka uglavnom nisu mogli da koriste pravo glasa, pravo na školovanje i pristojne poslove. Da je Turmond nekim čudom pobedio, u Sjedinjenim Državama bi možda i danas vladao aparthejd južnoafričkog tipa. Ispoljivši žal za takvim sistemom, Lot je drastično prekršio zabranu otvorenog ispoljavanja rasizma, zbog čega se u Sjedinjenim Državama lako gubi i mnogo manje značajan posao od njegovog.

U prvi mah, izgledalo je kao da će ugledni senator (drugi po popularnosti u anketi među kolegama u Senatu nešto pre incidenta) uspeti da se izvuče. Od mnogih novinara koji su prisustvovali rođendanskom skupu, jedino je reporter „Vašington posta“ smatrao da je Lotova izjava vredna citiranja, a lider demokrata Tom Daksl čak je pokušao da ga brani pričom da su senatorove reči „istrgnute iz konteksta“. Međutim, duh je već bio pušten iz boce. Liberalni uvodničari i aktivisti za crnačka prava nanjušili su krv i kao ajkule se ustremili ka izvoru. Lot je, sa svoje strane, očekivao da će hrišćanska desnica, pa i sam predsednik Džordž Buš Mlađi, stati u njegovu odbranu. Zar mu Buš svega nekoliko dana ranije nije lično čestitao unapređenje u vođu republikanske većine u Senatu. I zar Lot, sa svoje strane, nije zaslužio predsednikovu podršku čestim izjavama tipa: „Svakog jutra čim se probudim ja se zahvalim Bogu što je Džordž Buš u Beloj kući i što Dik Čejni sedi pored njega“. Sem toga, računao je prilično ispravno da posle katastrofe na novembarskim izborima, demokrate nemaju ni snage ni volje da ga skinu s položaja. Stoga se mlako izvinio („Žao mi je ako su moje reči možda nekog povredile…“), a zatim se ušančio i počeo da se sprema za odsudnu bitku protiv mrskih liberala.

LOT I LUTER KING: Na opšte iznenađenje, prve oštre reakcije na Lotov ispad nisu došle s te strane, već od konzervativno orijentisanih komentatora bliskih Bušu i republikancima. Oni su prvi oštro osudili svoju dojučerašnju uzdanicu, a Lotovo izvinjenje žigosali su kao neubedljivo. Kopanjem po senatorovoj prošlosti, novinari su ustanovili da je slične izjave davao i ranije, obično na skupovima krajnje desnice na dubokom Jugu, te da je pre nekoliko godina zahtevao da država novčano pomogne jednom privatnom univerzitetu u kome je važila zabrana mešanja crnaca i belaca. Otkrilo se i da je član Udruženja konzervativnih građana („umivene“ varijante Kju-kluks-klana koja deluje u Misisipiju), te da je svojevremeno glasao protiv predloga da se rođendan Martina Lutera Kinga slavi kao državni praznik. Uvidom u evidenciju, utvrđeno je da je senator Lot dosledno glasao protiv svakog zakonskog predloga kojim bi se proširivala prava crnaca, žena i homoseksualaca, a za svaki zakon koji je ta prava sužavao. I na kraju, Lot je uporno zahtevao smanjivanje svih vidova socijalne pomoći, uprkos činjenici da su u njegovoj izbornoj jedinici siromašni crnci ubedljiva većina. U svetlu tih otkrića, senatorova uveravanja da nije rasista i da se uvek zalagao za jednakost među rasama počela su da deluju smešno.

Još smešnija su bila Lotova batrganja u pokušaju da spase karijeru. Senator je naprasno otkrio da su neki od njegovih „najboljih prijatelja“ crnci i krenuo da u njihovom društvu paradira pred kamerama. Pojavio se na u nekoliko televizijskih programa za crnu publiku i tamo pokušavao da se predstavi kao veliki obožavalac Martina Lutera Kinga, što je izazvalo opšti podsmeh. Karikaturisti su počeli da ga predstavljaju kao Ala Džolsona, belog glumca iz dvadesetih godina prošlog veka koji je mazao lice imalinom i tako glumio crnca. Na drugim karikaturama prikazivali su ga kako Turmondu predaje rođendansku tortu s gorućim krstovima (simbolom KKK) umesto svećica. I što je više tonuo, Lot se sve očajnije zaricao da neće dati ostavku, nadajući se da će ga Buš i Čejni u poslednjem času zaštititi.

To se nije dogodilo. Završni udarac Trentu Lotu uputio je lično Džordž Buš, neočekivano oštrom osudom senatorovih reči. Buš je podsetio da je Abraham Linkoln, koji je oružjem naterao južne države da ukinu ropstvo, bio republikanac, a zatim optužio Lota da je izdao ideale partije i nacije. „To što je senator izjavio nije u skladu s duhom našeg naroda… Svaki dan važenja segregacije bio je dan u kome je naša zemlja izdavala ideale osnivača Amerike“, poručio je Buš. Predsednik nije otvoreno zatražio Lotovu ostavku – tako nešto narušilo bi princip odvajanja izvršne i zakonodavne vlasti – ali je posle ovih reči bilo jasno da Lotu nema spasa. Dvadesetog decembra, tačno tri nedelje nakon reči izgovorenih na rođendanu, Lot je dao ostavku na mesto vođe republikanca u Senatu. Ostavku na mesto senatora nije dao, niti je partija to od njega tražila, jer je republikanska većina u Senatu toliko tanka, da bi vanredni izbori u Misisipiju mogli da je ugroze. Međutim, iako će ostati u politici još koju godinu, šezdesetjednogodišnji Lot više nema šanse da se iz nje povuče drugačije nego kao osramoćen čovek.

TRI TUMAČENJA: Ostaje još da se iz ove delom tužne, a delom farsične priče izvuku neke pouke. Optimisti s ponosom kažu da je Lotov prinudni odlazak dokaz koliko je američko društvo napredovalo u obračunu s mračnim nasleđem segregacije i koliko je duh nacije postao netrpeljiv prema svim oblicima rasizma, bez obzira na partijske i klasne razlike. Pesimisti tmurno ukazuju na to da u vrhovima političkog sistema ima mnogo ljudi koji se intimno slažu sa senatorom Lotom, samo su veštiji u prikrivanju svojih retrogradnih stavova. Pesimisti, sem toga, podsećaju na neprijatne statistike koje pokazuju da su crnci i dalje daleko od ekonomske i socijalne ravnopravnosti, da je dobar deo crne populacije u zatvorima, i da se međurasni odnosi već duže vreme uporno pogoršavaju.

Na kraju ostaje i cinično tumačenje, po kome sav cirkus ima malo veze s pitanjima rasizma, a mnogo više s hladnom računicom unutar Republikanske stranke. Ta računica kaže da će Bušu na sledećim predsedničkim izborima (2004) biti potrebna ubedljivija pobeda nego ona od pre dve godine nad Alom Gorom, a po istoj računici za takvu pobedu mu treba bar milion crnačkih glasova. Buš se, inače, tokom prethodne kampanje upinjao da zadobije poverenje crnaca, pa je čak dva svoja bliska saradnika (Kolina Pauela i Kondolizu Rajs) odabrao među tamnoputim republikancima. Da je stao iza Lota, izgubio bi i ono malo glasova crnaca koje je zahvaljujući tom trudu dobio.

Drugi razlog za odbacivanje Lota, opet prema cinicima, je u tome što se Buš bio pomalo uplašio od hrišćanskih konzervativaca i raznih fanatičnih desničara kojima je morao da se udvara tokom novembarske izborne kampanje. Sad kad su izbori dobijeni, vreme je da se pročiste redovi, a saradnicima koji bi mogli da se osile uputi poruka da niko nije nezamenljiv. Za Lotovog naslednika odabran je Bil Frist, lekar po profesiji i umereni republikanac koji se bolje uklapa u Bušovu priču o „saosećajnom konzervativizmu“. Tako vuci ostaju siti, a ovce na broju. Jedino je Lot, kao i njegov biblijski imenjak, preskupo platio jedno zabranjeno osvrtanje.