San o slobodi Mikisa Teodorakisa (2)

Kada se 1949. vratio iz logora na ostrvu Makronisos, Mikis Teodorakis je video da i među njegovim rođacima – s druge strane fronta građanskog rata u Grčkoj – ima invalida. Taj je rat okončan krajem 1949. i odneo je oko 150.000 žrtava.

Godine 1962. Teodorakis je komponovao seriju balada o mrtvom bratu kao dramsku metaforu nezalečene ratne podele, koju je u pesmi Izneverena ljubav (Prodomeni Agapi) iz Balade mrtvog brata dočaravala svojim dubokim glasom i antičkim licem glumica Irena Papas:

“Ako ikad vidiš Pavlosa, javi mi,
i ako vidiš Andreasa, reci mi.
Podizala sam ih sa istom mukom
i sa istim jecajem sam ih nosila…”

Pavlos Papamerkuriju je bio student kojeg je Mikis dobro poznavao i koji se sa 25 godina pridružio otporu i antivladinim snagama; pogubljen je 1949. nakon što ga je režim neljudski mučio. Teodorakis je u svojoj mašti osmislio lik njegovog brata Andreasa, desničara, pripadnika Nacionalne armije koji je poginuo u borbi. Između njih stoji njihova izbezumljena majka.

Grčka narodna pesma iz kasnog srednjeg veka (dimotiko) nosi naziv Pesma mrtvog brata. Kako piše dr Katica Kulavkova iz Makedonske akademija nauka i umetnosti, u folklornoj i usmenoj književnoj tradiciji više balkanskih naroda sačuvane su, pod različitim nazivima, slične balade koje sadrže najznačajnije mitske, folklorne, verske, etičke i istorijske aspekte balkanske kulturne paradigme.

Teodorakis je bio zaprepašćen što su, pri prvom izvođenju 1962, Baladu o mrtvom bratu prezrivo i zaslepljene mržnjom kritikovale obe političke strane. Tu je baladu delom cenzurisala desničarska vlada, koja je tvrdila da je građanski rat bio neizreciv zločin koji su počinili komunisti, a i da sama ideja o mrtvom bratu izjednačava počinioce zločina i žrtve.

I levica je ignorisala to Teodorakisovo delo jer se protivila i samoj pomisli da se drži za ruke sa fašistima koji su uperili oružje u svoje sugrađane Grke.

U pismu javnosti, Teodorakis je tada poručio: “Pripadam progresivnoj frakciji. Podizao sam tegove podele. Ali spreman sam da pružim ruku i zaboravim zauvek mučenja i izgnanstva ako se dogovorimo o širokom programu koji će obezbediti preporod otadžbine. Da bih postigao ovo nacionalno buđenje, koristim u svom radu gorke istine. Nisam lagao niti sam pokušao nekoga da prevarim. Nemojte se previše plašiti istina mrtvog brata – jer ste izdani…”

GRČKI MAKARTIZAM

Hara Tliveri piše da je Teodorakis doživeo umetničku zrelost u periodu u kojem su Grčku obeležile kako teritorijalna konsolidacija i ekstremna politička polarizacija, tako i reperkusije Hladnog rata sa svim osobenostima pro–i–anti–komunističke propagande.

Trumanova i Kenedijeva administracija su na Grčku gledale kao na eksperimentalnu laboratoriju za suzbijanje uticaja komunista i Moskve u regionu. U Grčkoj su, kao i u Turskoj, podržavale tvrde desničare.

Istoričar Minas Samatas nalazi da je grčki makartizam bio represivniji i nasilniji od američkog originala. Desne vlade u Atini su reciklirale antikomunističke zakone; Metaksasov režim (1933–1941) je sačinio oko 40.000 dosijea. Održavane su i stare podele na venizelovce i metaksovce, te ozlojeđenosti iz građanskog rata.

U tekstu “Cena slobode: Uloga Grčke u Hladnom ratu”, grčki istoričar Hristos Colis navodi da je Grčka vlada 1962. imala 60.000 plaćenih doušnika na 8,3 miliona stanovnika. Po tome je tadašnja Grčka bila odmah iza Istočne Nemačke (sa 100.000 doušnika na 17 miliona stanovnika) i Rumunije (sa 400.000 doušnika na 23 miliona stanovnika).

Grčke vlasti su i od 1945. nastavile da “neguju kulturu straha” i vodile obimne dosijee o političkim opredeljenjima i aktivnostima građana osumnjičenih da su komunisti, što je neretko rezultiralo noćnim hapšenjima i torturom.

Z – LAMBRAKIS JE ŽIV

Kada je 22. maja 1963. u Solunu ekstremista sa desnice ubio lekara i sportistu Grigorisa Lambrakisa, poslanika jedine preostale levičarske partije Ujedinjene demokratske levice, Teodorakis je u atinskim novinama poručio da Lambrakis živi u hiljadama sunaca koja će ga održavati u životu.

Na Lambrakisovoj sahrani pola miliona ljudi je pevalo “Lambrakis zi”, “Z”=živ.

O tome govori film Koste Gavrasa Z, za koji je Mikis Teodorakis napisao muziku.

Stupivši na čelo Lambrakisove demokratske omladine, Teodorakis je objavio Lambrakisov manifest: “Ko smo mi? Šta želimo? Zašto nas napadaju?”

Posle ubistva Lambrakisa, ostareli lider, u tom trenutku opozicione Unije centra, Jorgos Papandreu je zagovarao obračun sa tajnim društvom IDEA (Ieros Desmos Ellinon Axiomatikon – Sveta veza grčkih oficira) koje su 1945. organizovali oficiri veterani kolaboracionisti, mora biti uz veliku pomoć Engleza. Od 1947. pa nadalje, CIA je sa milion dolara godišnje subvencionisala društvo IDEA kao jednu od glavnih grčkih “demokratskih” (tj. antikomunističkih) snaga, pisao je 1988. profesor u Školi komunikacija na Američkom univerzitetu u Vašingtonu Kristofer Simpson u knjizi Povratni udar: Američko regrutovanje nacista i njeni efekti na Hladni rat.

Jorgos Papandreu je zahtevao da se rasteraju oficiri iz društva IDEA koji su tražili da se zavede diktatura, ali je kralj Konstantin II to odbio; Papandreu je 1965. podneo ostavku na mesto premijera i privremeno napustio zemlju.

foto: wikipedia

Nakon smene pet uzastopnih vlada za manje od dve godine, uoči izbora na kojima se očekivala nova pobeda Papandreuove stranke, grupa ultradesničarskih oficira, među kojima su bili i članovi tajnog društva IDEA, proglasila je 21. aprila 1967. vojnu diktaturu.

Samo nekoliko dana nakon puča, američki državni sekretar Din Rask izjavljuje da Trumanova doktrina ne dozvoljava mešanje u unutrašnje stvari Grčke, što se baš i ne slaže s hronikom hladnoratovskih pučeva – u Iranu 1953. protiv Mosadeka, protiv Salvadora Aljendea u Čileu 1973. i protiv Jakoba Arbaneza u Gvatemali.

Pukovnik Jorgos Papadopulos je, inače, bio oficir za vezu između CIA i grčke obaveštajne službe. Grčki kralj Konstantin II je imenovanjem premijera praktično odobrio puč, navodno u nameri da izvede kontraudar.

U ranim jutarnjim satima 13. decembra 1967. odleteo je u Kavalu, koja je bila pod komandom njemu odanog generala.

Helensko vazduhoplovstvo i mornarica su se izjasnili za njega, ali pučistički oficiri su uhapsili Konstantinove rojalističke generale. A Konstantin je u kraljevskom avionu, zajedno sa kraljicom Ana-Marijom, njihovo dvoje dece princezom Aleksijom i prestolonaslednikom Pavlom, njegovom majkom Frederikom, sestrom princezom Irenom i premijerom Kolijasom, u rano jutro 14. decembra sleteo u Rim.

Za regenta i premijera istovremeno se proglasio – Jorgos Papadopulos, koji je uspostavljanje vojnog režima uporedio sa stavljanjem slomljene noge u gips….

Među deset hiljada uhapšenih levičara bio je i Papandreu i njegov sin Andreas, koga su Amerikanci smatrali nepoželjnim. U neprijatelje su svrstani najistaknutiji intelektualci Grčke, među kojima je bio i Janis Ricos, učesnik pokreta otpora i doživotni član KKE.

ZABRANJENI ČOVEK

Dekretom broj 138 hunta je zabranila da se u Grčkoj emituju, kao i na bilo koji način izvode, kompozicije Mikisa Teodorakisa. Posebnim armijskim naređenjem br. 13, od 1. juna, zaprećeno je i da će “građani koji prekrše ovo naređenje biti izvedeni odmah pred vojni sud”, te da će im biti suđeno po ratnom pravu.

Mikis Teodorakis je tada osnovao opozicionu Patriotsku organizaciju. Uhapšen je 21. avgusta 1967, osuđen na zatvorsku kaznu i interniran u logor Oropos, a potom – kada je u oktobru 1967. stupio u štrajk glađu – odveden u besvesnom stanju u zatvorsku bolnicu Averof.

Posle pet meseci zatvora, Teodorakis i njegova porodica su konfinirani u kućnom zatvoru u Vrahatima, a zatim deportovani u Zatunu, u Arkadiji, pa ponovo u koncentracioni logor Oropos kod Atine.

VEZE SA JUGOSLAVIJOM

Oslobođenje Teodorakisa, slavnog umetnika i ikone borbe protiv diktature, zahtevao je u to vreme Međunarodni pokret solidarnosti, na čelu sa ličnostima poput sovjetskog kompozitora Dmitrija Šostakoviča, američkog pijaniste, kompozitora i dirigenta Leonarda Bernštajna, američkog pisca Artura Milera i pevača Harija Belafontea. Na Akademiji likovnih umetnosti u Berlinu sličnu peticiju su potpisali ruski kompozitor Igor Stravinski, nemački kompozitor Boris Blaher i drugi.

Teodorakisovu Songo di Liberta (San o slobodi) Milva – italijanska pevačica, glumica i levičarka Marija Ilva Bjolkati (1939–2021), koju su zvali La Rossa, Crvenokosa, i Pantera del Gioro, Panterica iz Đora – pevala je svojim suptilnim glasom:

“Kada si odlučio da ostaviš
svu svoju prošlost iza sebe,
ulicom su defilovale zastave
i video si slobodu,
izlio si ljutnju na ulicu,
ali sloboda nije bila tvoja…”

Savez kompozitora Jugoslavije, kome je tada predsedavao kompozitor Voki Kostić, uputio je preko grčke ambasade u Beogradu protest pučističkoj vladi zbog hapšenja Mikisa Teodorakisa, ali je pismo bilo vraćeno pošiljaocu. Teodorakisu je upućen kolegijalni poziv da pređe u Jugoslaviju. Radio Beograd je naglašeno emitovao njegovu muziku. Pesnik Ljubomir Simović je objavio Baladu o Teodorakisu, a kompozitor Voki Kostić napisao muziku za tu pesmu koju je pevala Anica Zubović:

“Vidim te između četiri stražara,
čujem noćne straže pod prozorom,
čujem tvoje srce što udara tiho
kao bubnjevi na koje pada sneg,
more sve u peni i jasminu,
lastama morskim prekrivenu hrid
Prometeja, Pirej i Atinu
vezaše sa tobom uz taj zid…”

Grčka štampa je pred početak suđenja Teodorakisu i grupi od 31 člana opozicionog Patriotskog fronta objavila tekst optužnice, u kojoj je bilo navedeno da je on dvadeset dana pre hapšenja zatražio utočište kod “jugoslovenskog trgovinskog predstavnika”. Njegov zahtev je zapravo odbio jugoslovenski vojni izaslanik sumnjajući da se iza toga krije provokacija.

Istoričar Milan Ristović, citirajući službene izveštaje, piše da je za jugoslovenske vlasti to bilo neprijatno zbog mogućih prigovora iz istočnoevropskih zemalja, pa su slučaj morale da objašnjavaju i sovjetskom ambasadoru u Beogradu.

Kako bi se kontrolisala šteta, jedan službenik jugoslovenske ambasade obišao je Teodorakisa u Vrahati, u Korintskom zalivu i preneo mu poziv da poseti jugoslovensku ambasadu.

Izrazio je želju da kada bude u mogućnosti, dođe u Jugoslaviji, “pored umetničkog sveta” sretne “posebno druga Tempa”. Svetozar Vukmanović Tempo je tokom rata bio Titov poverenik za Bugarsku, Albaniju i Grčku.

Na zahtev francuskog političara Žan-Žaka Servan-Šrajbera, Teodorakisu je 13. aprila 1970. konačno dozvoljeno da sa privatnog aerodroma grčkog brodovlasnika Aristotela Onazisa tajno odleti u Pariz. Na aerodromu “Le Burže” sačekali su ga reditelj Kosta Gavras, glumica Melina Merkuri i njen muž, filmski reditelj Žil Dasen.

Mirto Teodorakis, Mikisova žena i njihovo dvoje dece su čamcem iz Grčke, preko Italije, nedelju dana kasnije prebačeni u Francusku.

TEODORAKIS I TITO, NERUDA, KASTRO, BRANT, PALME…

Mesec dana posle napuštanja Grčke, oporavka i lečenja od tuberkuloze u Parizu, Teodorakis je stigao u Beograd. Josip Broz Tito ga je, uz veliki publicitet, primio 19. maja 1970. kao predsednika Nacionalnog saveta Patriotskog antidiktatorskog fronta Grčke. U razgovoru s Teodorakisom, Tito se te 1970. interesovao i za ratne komandante ELAS-a Nikosa Zaharijadisa i Vafijadisa Markosa.

Jedan od rezultata posete Beogradu bilo je i to da je Teodorakis 1973. napisao muziku za film Sutjeska, u režiji Stipe Delića, u kome je jednu od glavnih uloga igrala grčka glumica Irena Papas.

Teodorakis je bio prijatelj Jugoslavije do njenog kraja i Srbije do kraja svog života. Kritikovao je NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. i održao veliki protesni koncert u Solunu, a u Beogradu je demonstrativno dirigovao orkestrom i horom RTS-a koji je izveo muziku iz njegovog baleta Grk Zorba, za koji je šest godina ranije autorska prava besplatno ustupio Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Po odlasku u azil 1970, Teodorakis nije bio samo borac protiv hunte u Grčkoj, već je bio ikona levičarske poetike narodnog oslobođenja, u skladu sa internacionalističkim etosom levice kojoj je pripadao.

Kada je upoznao Pabla Nerudu i Salvadora Aljendea (ubijenog kasnije u puču 1973), komponovao je muziku na osnovu Nerudinog Generalnog pevanja – Canto General Los Libertadores. Napisao je himnu Venecuele. Komponovao je i 1976. pevao odu posvećenu Ernestu Če Gevari – Sveti Če na pragu vremena.

Kad je njegov prijatelj Ulof Palme ubijen, na njegovoj sahrani, po želji koju je Palme saopštio za života, finska pevačica i aktivistkinja Arja Helena Sajonmaa pevala je fragment Teodorakisove himne slobodi Einai megalos o kaimos, onoj u kojoj su talasi visoki, tuga velika, a greh gorak…

Teodorakisova trilogija Mauthauzen (na stihove Jakovosa Kabanelisa 1966) ocenjivana je kao najdirljivija muzika o holokaustu. Te balade je veoma efektno pevala Marija Faranturi, a kasnije Džoan Baez.

Bio je protivnik izraelske okupacije Palestine, čiju himnu je komponovao 1972. na zahtev Palestinaca i sreo se s palestinskim liderom Jaserom Аrafatom.

Skretao je pažnju i na potlačene Kurde.

UMESTO ENOSISA – KRAJ HUNTE

Da hunta ne kontroliše situaciju, videlo se 23. maja 1973. kada je grčki vojni brod Velos, pod komandom Nikolaosa Papasa, odbio da se vrati u Grčku nakon učešća u NATO vežbi i ostao usidren u Fjumičinu u Italiji, a u Grčkoj je uhapšen veći broj mornaričkih oficira koji su planirali da deluju protiv hunte.

Septembra 1972. hiljade mladih ljudi marširali su za kovčegom preminulog nobelovca Jorgosa Seferisa pretvarajući pesnikovu sahranu u demonstracije protiv hunte, koju je on osudio nekoliko meseci ranije.

U januaru 1973. grupi studenata suđeno je zato što su osnovali političku stranku i delili letke.

U junu 1973. Papadopulos raspisuje referendum o monarhiji i uspostavljanju tzv. Treće grčke republike, amnestirajući mnoge političke zatvorenike, uključujući Aleksandra Panagulisa, čoveka koji je pokušao da ga ubije.

U Atini 17. novembra 1973. vojska je po naredni generala Dimitrosa Joanidisa upala na Atinsku politehniku i masakrirala studente koji su štrajkovali i protestovali protiv hunte, NATO i Amerike, čijoj šestoj floti je hunta 1972. dozvolila da luku u Pireju koristi kao domicilnu.

Joanidis internim pučem smenjuje i hapsi Papadopulosa, pa obećava demokratizaciju Grčke. Iduće godine, po njegovom naređenju, nacionalna garda je 15. jula 1974. izvela državni udar na Kipru i zbacila harizmatičnog kiparskog predsednika arhiepiskopa Makariosa III i postavila na vlast Nikosa Simsona, nacionalističkog lidera pokreta Enosis (Unija).

Mada je general Joanidis tvrdio kako je od Amerikanaca dobio uveravanja da će uticati na Tursku da bude uzdržana, usledila je turska invazija na severu Kipra, što je umesto priključenja Kipra Grčkoj rezultiralo podelom ostrva, na kome liniju razdvajanja između turskog i grčkog dela i danas kontrolišu snage UN.

Grčke javnost je bila ogorčena, hunta je zbačena, a Konstantin Karamanlis, lider Nove demokratije, pozvan je da se, posle egzila dugog jedanaest godina, vrati u Grčku.

POSLE POVRATKA

Stadion Karaiskaki u Pireju je bio nalik vulkanu tokom erupcije kada je Antonis Kalogijanis počeo da peva Ena to helidoni, pesmu nadrealističkog pesnika, nobelovca Odiseja Elitija za koju je muziku komponovao Mikis Teodorakis: “Ima jedna lasta, ali proleće je skupo…”

…A i na stihove pesme Janisa Ricosa Eisai Ellinas – “Ja sam Grčka”.

Na referendumu u decembru 1974. godine, oterani su i grčka vojna hunta i monarhija zbog podrške hunti. Joanidis je 1975. osuđen na doživotnu robiju.

Nakon povratka iz egzila, i pored velike popularnosti, Teodorakis je poražen na skupštinskim izborima u avgustu 1974. kada je podržao politiku Konstantina Karamanlisa. Bio je na meti brojnih napada na više frontova. Ćerka Janisa Ricosa je u jednom saopštenju izrazila razočaranje što antifašističke pesme njenog oca, kojima je Teodorakis našao muzički izraz, sada pevaju i deca i unuci onih koji su mučili i Ricosa i Teodorakisa u logorima.

Oktobra 1980. Teodorakis je opet otišao u Pariz, u dobrovoljno izgnanstvo; u oktobru 1981, uz podršku Nove demokratije, ipak je izabran za poslanika.

Od Komunističke partije Grčke distancirao se 1986. godine.

Od 1990. do 1992. bio je ministar u vladi desnog centra Konstantina Micotakisa. Vratio je poslanički mandat, imenovan je za generalnog muzičkog direktora hora i dva orkestra Helenskog državnog radija.

Pred kraj života, Teodorakis je pozdravio sudsku odluku kojom je desničarska Zlatna zora proglašena zločinačkom organizacijom i ponovo počeo da se povezuje sa Komunističkom partijom Grčke. U jednom pismu, u tom periodu, reći će da je celog života bio i ostao komunista.

KONCERT U EFESU I KRITIKA SAD

O njegovim naporima 1980-ih da se uspostavi mir između Grčke i Turske svedočio je turski muzičar, pesnik i političar Zulfu Livaneli, koji je hapšen tokom državnog udara u Turskoj 1971. Turska publika je volela njegovu muziku i 1987. godine Teodorakisu je dodeljena nagrada za mir i prijateljstvo “Abdi Ipekči”.

Oko 30 hiljada ljudi prisustvovalo je Teodorakisovom koncertu u antičkom pozorištu u Efesu 1988. koji je naelektrisao publiku u obe zemlje. Teodorakis je tada posetio i provinciju Izmir, gde je rođena i odakle je izbegla njegova majka Aspasija Pulakis.

Intenzivno je vodio i kampanju za mir i prijateljstvo između Grka i Turaka na etnički i politički podeljenom Kipru.

Nakon tih pacifističkih nastojanja, kako piše Leonidas Karakacanis u studiji “Tursko–grčki odnosi”, Teodrakis je počeo da se ljuti na spoljne neprijatelje Grčke i da tvrdi da je njegova zemlja sama na svetu.

Na skupovima je govorio: “Makedonija je Grčka”.

Žestoko je kritikovao agresiju SAD na Avganistan i Irak nazivajući Amerikance “odvratnim, nemilosrdnim kukavicama i ubicama ljudi širom sveta”.

Za ekonomsku krizu u Grčkoj okrivio je američke Jevreje, što su kritičari knjižili kao njegov antisemitizam, ali on je ponavljao da voli Jevreje, ali da ne voli cioniste, da nije antisemita već anticionista.

Kritikovao je levičarsku Sirizu zato što je tokom krize grčkog duga 2015. pristala na nemački ultimatum.

ZLATNO DOBA GRČKE KULTURE

Mikisa Teodorakisa neki opisuju kao politički možda najaktivnijeg muzičara otkako je poljski pijanista Ignacij Jan Paderevski postao predsednik poljskog parlamenta 1940. godine.

Ali, on je pre svega bio važan akter grčkog kulturnog preporoda koji se razvio, evoluirao i cvetao tokom kratkog demokratskog predaha između 1960. i 1967. godine.

Asteris Kutulas, rumunsko-grčki publicista i filmski stvaralac, u listu “Neos Kosmos” piše da je “Novo zlatno doba” grčke kulture šezdesetih ostavilo trag u svim umetničkim disciplinama. Jedan od nespornih vrhunaca tog perioda je dodela Nobelove nagrade za književnost 1963. Jorgosu Seferisu, za čije cikluse pesama je Teodorakis komponovao muziku; a 1979. Odiseju Elitiju, po čijoj je poemi Ахіоn Esti iz 1954. Teodorakis komponovao istoimeni oratorijum.

Asteris Kutulas još piše da je tokom druge polovine 20. veka nacionalni i kulturni identitet Grčke, pre svega, bio definisan pojmom “romiosini”, koji potiče iz vizantijske ideje da su Grci pravi Romioi, naslednici Rimskog carstva.

Jedan od Teodorakisovih upečatljivijih radova nosi naziv Romiosini, po poemi pesnika grčke levice Janisa Ricosa, koji je inače smatrao da su grčki partizani EАМ/ELAS u Drugom svetskom ratu bili herojski naslednici planinskih romiosini klefta (hajduka), srednjovekovnog epskog heroja Diogenisa Akritasa i revolucionara koji su se 1820-ih borili protiv Turaka. Turci su u početku sve etničke grupe u okupiranom delu Vizantije nazivali Romiosinima.

NOSTOS

Hara Tliveri, koja je na Kraljevskom koledžu u Londonu doktorirala iz oblasti arheologije i moderne umetnosti, u opisu Teodorakisovog opusa koristi izraz iz starogrčke književnosti nostos, koji opisuje epskog junaka koji se kući vraća morem; u drevnom grčkom društvu smatralo se da su oni koji su uspeli da se vrate – velikani i heroji.

Seleći se silom prilika u detinjstvu od mesta do mesta širom Grčke, Mikis Teodorakis je bio u prilici da upija rasute elemente helenizma i vizantinske tradicije, da postavlja temelje za njihovo umetničko ujedinjavanje i da ostavi svoj umetnički pečat u razvoju grčke kulturne i nacionalne slike o sebi u 20. veku, piše Hara Tliveri.

Komponovao je više od 1000 dela: opere, balete, simfonijsku, kamernu, crkvenu i muziku sfera, kantate, oratorijume, liturgije, epitafe, himne – i prokaženi pobunjenički rebetiko i – “veštački sirtaki”.

Značajan deo opusa Mikisa Teodorakisa šezdesetih godina 20. veka zauzimale su antičke teme namenjene ne samo elitnoj publici već i onoj u bioskopima. Među 24 filma za koje je Mikis Teodorakis napisao muziku nalazi se i trilogija Mihaela Kakojanisa Grčka tragedija (Elektra 1962, Trojanke 1971. i Ifigenija 1977).

Između 1958. i 1960. i Teodorakis je stekao međunarodnu popularnost zahvaljujući prepoznatljivim partiturama za filmove Majkla Pauela, Žila Dasena i Anatola Litvaka u kojima su glumili Entoni Perkins, Melina Merkuri i Ralf Valone. A i za Serpiko Sidnija Lameta, u kome igra Al Paćino… Njegova muzika iz filma The Honeymoon Song kasnije postaje deo repertoara Bitlsa.

Grci su tokom 1950-ih i 1960-ih bili u modi. U Los Anđelesu, Kanu, Berlinu, Parizu i Londonu grčki filmovi, reditelji ili glumci bili su 16 puta nominovani za Oskara.

Na vrhuncu slave su bili Marija Kalas, Melina Merkuri, Irena Papas, Nana Muskuri, kompozitor Evangelos Odisej Papatanasiju – Vangelis, kao i glumac Džon Kasavetes ili reditelji Elija Kazan, Konstantin Kosta Gavras, Teodoros Angelopulos, Janis Kunelis i svakako Mikis Kakojanis, reditelj filma Grk Zorba (1964).

foto: ap photo

KAO ZORBA?

Svojevrsni nacionalni brend Grčke postao je Teodorakisov sirtaki na kraju filma Grk Zorba (1964), a koji je, sudeći po legendi, izmišljen na filmskom setu. Američki glumac Entoni Kvin koji je igrao Aleksisa Zorbu je tokom snimanja povredio nogu, pa nikako nije mogao da odigra scenu u kojoj Zorba svog mladog druga Bezila (Alan Bejts) podučava kako da igra, da bi ga odvratio od očaja zbog toga što se sve oko njega ruši. Kad je skinuo gips, shvatio je da dramski efekat ipak može da postigne tako što će u laganom ritmu koji se ubrzava vući povređenu nogu kao kad šara po pesku. Tako je “smislio onaj neobični razvučeni korak”, ispruživši ruke, kao u tradicionalnim grčkim plesovima. Tvrdio je da je on lično smislio i grčki naziv za nastali ples – “sirtaki”, deminutiv od reči sirtos, što je naziv nekoliko kritskih narodnih igara…

Neki, pak, pišu da je Entoni Kvin poverio reditelju filma Mihalisu Kakojanisu, inače Krićaninu, da mu je te pokrete zapravo pokazao jedan od meštana.

Kaliopi Stiga, koja je studirala klavir na Atinskom konzervatorijumu i muzikologiju na Jonskom univerzitetu na Krfu, piše da je i u soundtrack-u filma Grk Zorba, i u baletu Zorba il Greco i u sviti Zorba, Teodorakis u novom “veštačkom” sirtakiju zapravo napravio mešavinu nekadašnjeg “kasapskog” hasapiko plesa iz Carigrada i “orlovog plesa” zembeikiko turskih neregularnih milicija iz Konstantinopolja i Smirne. “On je to zamislio ‘ne kao antitezu, već kao sintezu’, jer on je”, piše Kaliopi, “Krićanin, Grk i Evropljanin, a kroz to delo, grčka popularna muzika ostvaruje svoj zvaničan i spektakularan ulazak u zapadnu simfonijsku muziku…”

Kada je Mikis Teodorakis preminuo 2. septembra 2021. u 96. godini, pisci omaž tekstova su složno zaključivali da njegov odlazak obeležava kraj čitave epohe.

Mikis Teodorakis u tekstu na svom kultnom albumu Odiseja, za koji je muziku komponovao u osamdeset prvoj godini, piše: “Živimo kraj utopije… Svest o tako velikoj tragediji je ono što nas još više isušuje. Spas se nalazi barem u emocionalnom povratku u dubine našeg ‘bića’, u slučaju da nađemo vodu koja nam nedostaje i utolimo žeđ…”

I kad je priznavao neuspeh pokušaja da se izgradi bolji svet za koji se zalagao veći deo svog života, on je, možda kao Konstantin Zorbas na kraju onog filma, poručivao da u dobru ili u zlu, pa i u trenutku potpune katastrofe treba smelo, nesputano i slobodno iskusiti veliki dar zvani život – ma kakav da je.

Kako je njegova muzika nadživela i njega i njegovu epohu?

Teodorakisov metod je suprotan Ničeovom naslovu Rođenje tragedije iz duha muzike jer njegova biografija govori o rođenju muzike u grčkoj tragediji. A možda odgovor ipak leži baš u Ničeovoj rečenici na kraju te knjige o helenskoj kulturi:

“Ali reci mu, čudni tuđinče, koliko je ovaj narod morao da propati da bi bio ovako lep.”