S verom u vojsku

Za „Vreme“ iz Izraela

U avgustu 2005, nakon što je svih 7000 jevrejskih naseljenika napustilo Gazu, izraelska vojska se potpuno povukla sa tog prostora. Mnogi u Izraelu su se nadali da bi odvajanje Izraelaca od Palestinaca moglo da dovede do boljeg odnosa dva naroda. Od tada je bačeno 2800 kasam raketa i drugih ubitačnih projektila na izraelsku teritoriju, koji su ubili nekoliko stanovnika i ranili više stotina, naročito na području grada Sderot. Na te provokacije Izrael je odgovorio vojnim sredstvima: poginulo je 668 Palestinaca u Gazi, od kojih 357 nisu bili uključeni u sukob protiv jevrejskog suseda. Istovremeno, u sukobu Fataha i Hamasa poginulo je 357 Palestinaca. Posle toga Hamas je preuzeo kontrolu na čitavoj teritoriji. Izraelske vlasti su izjavile da je okupacija pojasa Gaze završena i da ne odgovaraju za ono što se tamo događa.

To je bilo pre izbijanja najnovijih sukoba. U međuvremenu, međunarodna zajednica nije pokazivala istinski interes da se poboljša stanje u tom delu egipatske teritorije, nazvanom pojas Gaze, koju je Izrael u šestodnevnom ratu 1967. osvojio od Egipta.

NAORUŽAVANJE: Hamas je ideološko dete pokreta Muslimanska braća, stalne fundamentalističke pretnje režimu egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka. Hamas uživa direktnu podršku Irana. Kada predsednik Irana Mahmud Ahmedinedžad izjavljuje da će cionističku tvorevinu da zbriše sa lica zemlje, to nije levantinsko preterivanje, već najozbiljnija namera današnjih iranskih vlasti. U ratu sa Irakom, osamdesetih godina prošlog veka, iranski fanatici su primoravali svoju decu da hodaju po minskim poljima, naoružani samo pasošem za raj, kako bi vojsci omogućili prodor ka neprijatelju. Isti fanatici iz tog rata sada su savetnici u hamasovskim jedinicama.

Bliski istok, kao Balkan i Kavkaz, oduvek je bio, a i danas je, u strateškom centru rivalstva Istoka i Zapada. Još snažnija povezanost Izraela i Amerike odgovor je na aspiracije Putinove vlade u regionu. Ta veza između Sjedinjenih Država i Izraela ispoljava se u vrlo konkretnim aranžmanima. U maju ove godine Ehud Barak je ugovorio kupovinu 25 lokid martin F35 borbenih aviona, koji svaki staje oko 70-80 miliona dolara, a do 2014. će kupiti još 50 F-35B koji će moći da uzlete i vertikalno. Ovaj model aviona Amerika isporučuje samo nekolicini zemalja, članicama grupe JSF (Joint Strike Fighters).

Sem toga, u septembru je Izrael nabavio od istog dobavljača najnovije penetrirajuće rakete za uništavanje podzemnih skladišta oružja, bunkera i koridora ka Egiptu.

IZRAELSKI ZID: Šestomesečno primirje u drugoj polovini 2008. očigledno samo je bilo zatišje pred buru. Izrael je nerado prihvatio taj privremeni mir, jer je znao da će to omogućiti protivničkoj strani da se naoruža. Granica između Egipta i pojasa Gaze, Filadelfi koridor od 10 kilometara, do povlačenja Izraela iz Gaze 2005. godine, kontrolisala je izraelska vojna uprava. Posle izlaska iz Gaze to je postalo najomiljenije šetalište švercera, hamasovskih aktivista i iranskih savetnika. Preko zvaničnih prelaza granice, kroz pustinju, a najviše podzemnim prolazima neverovatnih dimenzija, prebacivana je raznovrsna roba u Gazu, najviše oružje. Egipatske vlasti, a i međunarodni posmatrači slabo ili nikako kontrolišu to područje. A to je jedan od prioritetnih uslova za prekid vatre, ističe Izrael. Po ovdašnjem mišljenju, to bi mogle da realizuju samo izraelske, eventualno izraelsko-egipatske jedinice duž granice u širini od tri kilometra sa strane Gaze i to tokom narednih 25 godina. Takav predlog daje Jom-Tov Samija, savetnik Južne komande Izraelskih odbrambenih snaga. Kao dopuna ovom planu je i jedna starija ideja da se zaštitnim zidom ogradi cela granica sa Egiptom, od Ejlata do Mediterana. Naime, teroristi-samoubice, prelazeći iz Gaze u Egipat infiltriraju se iz Egipta u Izrael preko lako prohodnih delova pustinjske granice, duge skoro 300 km. Taj „izraelski zid“ koštao bi oko 1,5 milijarde dolara.

Kada je pre dve nedelje ministar odbrane u koalicionoj vladi Ehuda Olmerta, Ehud Barak, izjavio da su izraelske odbrambene snage krenule u vazdušnu akciju širokih razmera i da se regrutuju tenkovske i pešadijske jedinice, bilo je jasno da je bivši šef generalštaba izraelske armije i nekadašnji premijer Izraela odlučan da ne nasedne na propuste i greške koje su se dešavale u drugom libanskom ratu 2006. godine. Oko 6000 boraca je angažovano u akciji, a 10.000 rezervista je pozvano u vojsku.

SUMNJA U VOJSKU: Od leta 2006. Izrael živi u izvesnoj letargiji. Vojska je do tada bila neka vrsta garancije sigurnosti izraelske države. Predsednik Republike je mogao da bude mačo, predsednik vlade da pliva u korupcionaškim aferama, bosovi podzemlja da ucenjuju pojedine političare, ali dok postoje snažne Izraelske odbrambene snage IDF, mi smo sigurni, razmišljao je prosečan izraelski građanin. Međutim, ovaj mit o superiornosti izraelske armije razbio se u ratu 2006. Tada se u Libanu ponašala više kao slon u staklariji nego „regionalna vojna sila“. Taj rat je pokolebao mnoge Izraelce u čvrstinu „jedine demokratske države na Bliskom istoku“ i moć slobodnog društva, a što je najgore, u efikasnost izraelske vojske. Još pre nekoliko godina država je planirala da se godišnje u Izrael useli oko 50.000 ljudi da bi ove godine taj broj pao na 15.000. Niko ne želi da mu deca budu žrtve beskonačnog rata. A država Izrael koja slavi 60 godina postojanja živi u permanentnom ratu od 1948. godine. Sa dva suseda, Egiptom i Jordanom, ima diplomatske odnose, ali vlade tih zemalja su u neprekidnom strahu od pretnji radikalne opozicije. Sa Sirijom je Izrael u stanju primirja od 1967. godine, ali severni sused Izraela je domaćin najtvrđeg jezgra pokreta Hamas i verni saveznik najvećeg neprijatelja Izraela posle pada režima Sadama Huseina, Irana.

Liban, stešnjen između Sirije i Mediterana, pretežno islamska zemlja, jedina je demokratska država po strukturi vlasti u ovom delu muslimanskog sveta. Ali centralna vlast sve je slabija zbog šiitskog pokreta Hezbolah na jugu zemlje, indoktriniranog od strane današnjeg teokratskog režima u Iranu. U takvom okruženju slabih prijatelja i agresivnih neprijatelja, Izrael ne sme da dozvoli sebi luksuz civilnog društva. Izraelci su satkani od peska i krvi, kako je govorio Menahem Begin, i vojska u ovoj zemlji ima sofisticiranu tehnološku bazu, kao i poljoprivreda. Izgradnja zemlje visoke tehnologije u pustinjskim uslovima i levantinskom okruženju uslov je opstanka države Izrael.

VOJNO REŠENJE: Vođen tom logikom Ehud Barak najavio je sadašnju vojnu kampanju u Gazi, sa ciljem da trajno neutrališe projektile Hamasa uperene na naselja Južnog Izraela. One nisu tako ubojite kao vazdušne akcije izraelske avijacije, ali imaju drugi cilj – da psihološki i egzistencijalno demorališu izraelske građane.

Barakov plan je jasan, ima podršku izraelske vlade i opozicije, kao i podršku velike većine izraelskog društva – 60 odsto stanovništva pre početka vojnih dejstava, a preko 80 odsto posle intenzivnih vazdušnih akcija. Posle dve nedelje rata 91 odsto Izraelaca podržava vojne akcije vlade. Dva se prioritetna zahteva postavljaju palestinskim Arapima: prestanak gađanja izraelskih naselja, obezbeđenje Filadelfi koridora od infiltracije dobrovoljaca i oružja u Gazu.

Vođe Hamasa su računale na mogući napad Izraela, ali i sa reakcijom međunarodne javnosti koja bi osudila takav napad. Niko, međutim, nije uzeo u obzir odlučnost Izraela i Ehuda Baraka, predsednika stranke Avoda, da prekine, jednom za svagda, sa stalnim raketiranjem jevrejskih naselja u Negevu. Ako se to ne desi, Barakova politička karijera je završena. A on ima visoke aspiracije na premijersko mesto, kao i ministarka spoljnih poslova Cipi Livni, iz stranke Kadima, i Benjamin Netanijahu, iz Likuda. Izbori, predviđeni za mesec dana, možda će se odložiti, ali nakratko.

Izrael nema nameru da ponovo okupira Gazu. To bi bilo skupo i dugoročno gledano uslovljavanje demografske eksplozije u sopstvenom nedru. Iako je Hamas deklarisani protivnik jevrejske države – samog postojanja „cionističke tvorevine“ – cilj Izraela nije da obori vlast Hamasa u pojasu Gaze. Mnogi Izraelci imaju utisak da je Fatah bolja opcija za Izrael i da bi jedna buduća vlada sa tim pokretom na čelu bila eventualna solucija za mir na Bliskom istoku. Ipak u Izraelu preovladava mišljenje da ni miroljubivi palestinski Arapi ne vide buduću mapu Levanta drukčije nego kao islamski kalifat u kome bi Jevreji mogli da žive mirno u svojim mahalama, ako uredno plate porez.

Na optužbe da su žrtve na obe strane u sadašnjem ratu u Gazi „nesrazmerne“, može se odgovoriti da su međusobni sukobi u islamskom svetu odneli neuporedivo više života nego u svim arapsko-izraelskim ratovima. Na optužbe da jevrejska država ugrožava svetski mir, mora se napomenuti da u svetu živi oko 14 miliona Jevreja, od kojih samo šest miliona u Izraelu. Nasuprot tome ima preko milijardu i dvesta miliona muslimana. Tih 14 miliona Jevreja čak i da su jedinstveni, u svojim životnim opredeljenjima, a nisu, ne predstavljaju pretnju islamskom svetu. Potpuni je apsurd da, kada na Filipinima, recimo, neki gangsteri otmu nedužne turiste i traže otkupninu od milion dolara, svoju akciju pravdaju ponašanjem Izraela prema „palestinskoj braći“.

Teodor Hercl je u svojoj Jevrejskoj državi dosta naivno predviđao da će palestinski Arapi imati koristi od jevrejskih doseljenika iz Evrope, jer će omogućiti opšti progres za sve. Hercl, razume se, nije bio real političar, već vizionar nemogućeg.

Ipak, pored svih palestinsko-izraelskih nesporazuma postoje ozbiljni napori da se ekonomska saradnja Izraela sa Palestinskom samoupravom na Zapadnoj obali, Jordanom oko mrtvomorskog bazena, sa Egiptom na Sinaju razvije i proširi proizvodnju u vidu zajedničkih ulaganja za treća tržišta. Taj put jedini je istinski put mira.

Kada petkom idem u kupovinu u ovdašnje samousluge i robne kuće, oko sebe prepoznajem arapske glasove ljudi iz obližnjeg Tulkarema koji bezbrižno kupuju kao i ja, i znam da ima nade. Palestinsko-izraelski spor nije animozitet dva naroda, već sukob političkih garnitura i interesa međunarodne politike.