Svi umešani u sirijski konflikt, i zvaničnici američkog Stejt departmenta i sirijski opozicionari i pristalice Bašara Asada reagovali su s nevericom kada je ruski predsednik Vladimir Putin u ponedeljak 14. marta saopštio da su ruski vojni ciljevi u Siriji postignuti i naredio da se glavni deo ruskih vazdušno-kosmičkih snaga povuče iz Sirije i vrati u Rusiju.
Sutradan, 15. marta, iz baze Hmejm poletele su prve eskadrile nazad za Rusiju. U prvoj grupi bili su bombarderi Tu-154 i višenamenski Su-34 (u Siriji je bilo angažovano 12 takvih mašina).
U delu provincije Idlib, koju drže različite grupe pobunjenika (od pripadnika Nusra fronta do pobunjenika koje podržavaju Amerikanci), prema izveštaju „Njujork tajmsa“ opozicionari kao da nisu sigurni da li da lamentiraju, slave ili se smeju. Borci su ispaljivali rafale u vazduh i vikali: „Alahu akbar!“ „Ovde ima optimizma, ali ne znamo šta se krije iza toga. Sada će vladine snage opet bombardovati, a Rusi će nas ostaviti Irancima. Nesreća!“, izjavljuje borac po imenu Ahmet.
Nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer procenjuje da rusko povlačenje predstavlja pritisak baš na Asada da bude popustljiv tokom mirovnih pregovora, koji je trebalo da počnu u Ženevi 9. marta, a koji su, posle natezanja, počeli 13. marta.
Iz primirja, sklopljenog 27. februara uz rusko-američko posredništvo, u koje su u početku svi sumnjali, isključeni su pripadnici Islamske države i Nusra fronta koji drže oko 50 odsto sirijske teritorije.
Ruska intervencija od 30. septembra 2015. do 14. marta 2016. verovatno je preokrenula tok rata u Siriji u Asadovu korist – sirijska vojska je vratila pod svoju kontrolu 400 naseljenih mesta i više od 10.000 kvadratnih kilometara teritorije. Međutim, francuski list „Figaro“ piše da je jedan islamistički komandant saopštio da se Al Nusra sprema da za 48 časova pokrene novu ofanzivu protiv Asadovih snaga da bi povratila teritoriju koju je izgubila.
ŠOJGUOV RAPORT: Putin je pre izdavanja naredbe o povlačenju saslušao raport ministra odbrane Sergeja Šojgua, koji je ovako prikazao rezultate ruske kampanje u Siriji: obavljeno je više od devet hiljada naleta (najpre su išli masivni udari raketama sa udaljenosti veće od pet stotina kilometara) kojima su presečeni osnovni putevi dostavke oružja i opreme teroristima i putevi dostavke nafte u Tursku; uništeno je 209 objekata za vađenje, preradu i transport goriva, a takođe i 2912 takozvanih „nalivnika“ za transport naftnih produkata; blokirana je Palmira (oko koje se još vode borbe), a u njenoj blizini je uspostavljena kontrola nad naftno-gasnim poljima i tri velika polja; uspostavljena je komunikacija vladinih snaga s Alepom; od terorista su očišćeni veliki delovi provincija Latakije, Hame, i Homsa; deblokirana je avio-baza Kvajres, koja je bila blokirana duže od tri godine; na teritoriji Sirije uništeno je više od dve hiljade bandita imigranata iz Rusije i 17 njihovih komandanata…
OSTVARENI CILJEVI: Čini se da je uvređeni ponos svetskog policajca nesposobnog da kontroliše rejon naveo mnoge zapadne političare, kremljologe, korporativne medije i analitičare da se više negoli zbog akata Islamske države nerviraju zbog toga što je Vladimir Putin intervenisao u Siriji. Dok su američkog predsednika Džordža Buša juniora kritikovali što je intervenisao previše u Iraku (što je rezultiralo haosom), Baraka Obamu kritikuju zbog toga što je u Siriji intervenisao malo, pa je „dozvolio Putinu da pobedi“.
Dok su ruske snage, prema „Njujork tajmsu“, izvodile dnevno skoro isti broj vazdušnih udara protiv Islamske države i svih onih koje Rusi zovu teroristima, kao koalicija predvođena SAD za čitav mesec, Amerikanci i većina zapadnih medija su ponavljali da Rusi bombarduju „umerenu opoziciju“ i civile.
Putin je intervencijom u Siriji, piše „Njujork tajms“, postigao nekoliko ciljeva: vraćanje Rusije na veliku scenu kao globalnog igrača; sprečavanje (u principu) politike promene režima od strane spoljnih sila, posebno zapadnih; učvrščivanje pozicije u Siriji; eliminaciju ruskih džihadista sa sirijskog bojišta i jačanje Bašara al Asada, koji je prošlog leta, kada su islamisti počeli da prete i zapadnoj sirijskoj obali, bio slabiji nego ikad. Onda je Putin „prevrnuo tablu“…
Na kraju ovog čina „Njujork tajms“ pominje Putinovu želju da proglasi pobedu i oslobodi svoju zemlju skupe vojne avanture u trenutku kada Rusija ima velike ekonomske probleme zbog kolapsa globalnih cena nafte.
Taj kolaps cena nafte je, inače, bio vidljiv i na početku intervencije, kada je Putin saopštio da je ruska vazdušna kampanja ograničena, a da će biti finansirana iz sredstava predviđenih za vojnu obuku i manevre.
„Njujork tajms“ piše da rusko povlačenje vojske neće Asadove snage ostaviti sasvim same – jer one imaju pomoć od Irana i od Hezbolaha iz Libana, a i Rusi su tu, u Hmejmu i Tartusu.
Putin je, inače, naredio da s kopna, s mora i iz vazduha budu zaštićene baze u Hmejmu i Tartusu, u kojima ostaju pre intervencije stacionirane ruske snage.
Rusija je u Siriji stacionirala protivvazdušne baterije S-400, sistem koji može da osujeti i zapadne pokušaje da se uspostavi zona zabrane letova uz granicu Sirije s Turskom, kao u Libiji 2011. U toj graničnoj zoni posle obaranja ruskog lovca Su-24 dramatično su se pogoršali odnosi između Rusije i u sirijski konflikt umešane Turske, koju, kako izgleda, zahvata tzv. „pakistanizacija“ (vidi tekst u okviru).
Prema ruskim analitičarima, Moskva nije intervenisala u Siriji tako spontano. U „Vremenu“ ranije citirana studija Ruske akademije Ratovi XXI veka pokazuje da su Rusi veoma pažljivo pratili zbivanja tokom Arapskog proleća, a kako izgleda, vazdušna operacija je pripremana godinu dana.
Ruski stručnjak za spoljnu politiku Sergej Karaganov procenjuje da će Rusija dugoročno biti prisutna na Bliskom istoku jer bi se u „naredne dve ili tri godine mogla raspasti većina zemalja u regionu“.
Jedan BMW se u nedelju 13. marta u 18.35 sati primakao autobuskoj stanici u blizini Geven parka u centru Ankare, samo nekoliko stotina metara od zgrada turskog Ministarstva pravde i unutrašnjih poslova, pre nego što je vozač detonirao bombu, koja je ubila 37, a ranila 125 osoba.
SAD su tri dana pre bombaškog napada upozorile svoje državljane na mogući teroristički napad. Turske vlasti nisu uspele da ga spreče, ali su samo nekoliko sati posle tog najnovijeg napada saopštile da je među uhapšenima jedna žena iz grada Karsa, rođena 1992, a od 2013. povezana je sa Kurdskom radničkom partijom (KRP) koja se u turskoj smatra terorističkom; proglasile su vanredno stanje u provinciji Sirnak i u okviru antiterorističke akcije tipa „oko za oko“ sa 11 aviona bombardovale 18 ciljeva u severnom Iraku za koje tvrde da su uporište KRP.
Sukobi KRP i turske vlade imaju dugu predistoriju i saldo od oko 40.000 žrtava. Krhki mir između njih propao je u julu prošle godine i turske snage su praktično u ratu s militantima Kurdske radničke partije i njoj pridružene grupe Kurdistanski sokoli slobode, koji su prihvatili odgovornost za poslednji napad u Ankari.
Turska, koja preko granice bombarduje sirijske Kurde, a sarađuje s autonomističkim kurdskim pokretom u Iraku, sa domaćim Kurdima je izgleda opet u ratu, o čemu svedoči temeljno razoreni grad Džizra na istoku zemlje.
Prošlog meseca u Ankari je u terorističkim napadima stradalo 29 osoba, u januaru u Istanbulu 12 osoba, nekoliko meseci pre toga u Ankari 102 osobe.
David Lepeska, slobodni novinar u Istanbulu, piše za Al Džaziru da krvavi građanski konflikt desetkuje turske gradove na jugoistoku Turske, a da Turska od 2014. godine pokazuje znake „pakistanizacije“. Turska je pomagala radikalne grupe još od početka sirijske krize, propuštajući džihadiste u Siriju, što podseća na pakistansku podršku talibanima tokom avganistanskog rata, što je omogućilo i da se radikalni džihadisti preko granice prebacuju u Pakistan pustošeći sve pred sobom.
