Protok vremena je oduvek i nepogrešivo određivao istorijski značaj, ali bez obzira na nedavno završeni Samit NATO-a u Vilnjusu, možemo sa sigurnošću reći da je bio veoma uspešan, sa realnim ambicijama i značajnim geopolitičkim posledicama u političkom i vojnom kontekstu. Iako su ga mnogi percipirali samo kao mehanizam premošćavanja između prošlogodišnjeg okupljanja šefova država NATO-a u Madridu i sledećeg u Vašingtonu, ovogodišnji samit u Litvaniji je prekretnica iz niza razloga, od kojih je možda najvažniji transformacija Alijanse iz institucije interno fokusirane birokratije sa opadajućim budžetima i fokusom na opravdavanju postojanja posle Hladnog rata na homogeno savezništvo sa mentalitetom rasta i ambicija.
DOBITNICI I GUBITNICI
Još u predvečerje pre početka samog Samita, nakon trilateralnog sastanka Erdogana, Kristersona i Stoltenberga, postalo je jasno da će Švedska postati punopravna 32. članica Alijanse do kraja 2023. godine. Ipak, najveća medijska pažnja je definitivno bila posvećena Ukrajini, koja ne treba biti nezadovoljna dobijenim. Iako je i sam Zelenski rekao da niko nije očekivao članstvo Ukrajine u NATO-u dok je u ratu, ipak se nadao pozivu koji bi bio snažna motivacija, transparentna podrška i beskompromisna bezbednosna garancija. Međutim, dobili su samo eksplicitan stav da će Ukrajina biti članica NATO-a i to neće biti predmet eventualnih mirovnih pregovora sa Moskvom. Iako Kijev nije dobio precizan vremenski okvir pristupanja Alijansi, naglašeno je jedinstvo podrške kroz nove pakete podrške, osnivanje Saveta NATO–Ukrajina i isključenje Akcionog plana za članstvo na putu ukrajinske evroatlantske integracije.
Međutim, strategijski značaj za Kijev se desio na margini NATO samita kada je Grupa 7 (G7) usvojila Zajedničku deklaraciju dugoročnih bezbednosnih garancija uz pružanje odbrambene i ekonomske pomoći Ukrajini “koliko god to bude potrebno”. Iako deklaracija nema obavezujuće obligacije za zemlje potpisnice u odbrani od agresije Rusije, ona afirmiše pravo Ukrajine na samoopredeljenje, podstiče bilateralne aranžmane podrške i naglašava vojno snabdevanje u svim aspektima odbrane i odvraćanja. Deklaracija je razuman i u ovom trenutku optimalan pristup ruskoj agresiji bez obzira na to što usvojena inicijativa ne predstavlja kolektivnu odbranu u smislu člana 5 Severnoatlantskog sporazuma. Treba naglasiti da su četiri zemlje G7 članice EU, a šest je u NATO-u, što predstavlja jak signal potpune podrške Zapada ukrajinskom suverenitetu i teritorijalnom integritetu. Mnoge zemlje poput Holandije, Češke i nordijskih zemalja već su najavile podršku i učešće u ovoj inicijativi G7.
Pored Ruske Federacije, koja je u završnom dokumentu Samita apostrofirana kao direktna bezbednosna pretnja saveznicima, NATO je prepoznao saučesništvo Belorusije, koja je dozvolila korišćenje teritorije i infrastrukture za napade na Ukrajinu. Bez obzira na involviranost Belorusije i njenih institucija, na marginama Samita je naglašena uloga nelegitimnog režima Aleksandra Lukašenka, a beloruska opoziciona liderka Svetlana Tihanovska je u obraćanju na javnom forumu podsetila da režim u Minsku ne predstavlja beloruski narod.
Ukoliko je Samit u Madridu ostao upamćen po usvajanju novog strategijskog koncepta, ovogodišnji u Vilnjusu će to biti po operativnim planovima odbrane. Oni na više od 4400 stranica definišu odgovore NATO-a na krizne situacije u Evropi i krajnjem severu. Iako novi regionalni planovi predstavljaju dokumente koji nisu dostupni javnosti, zna se da će združene regionalne komande biti u Norfoku, Brunsunu i Napulju, dok će se kroz već usvojeni “Novi model snaga” implementirati i odluka o 300.000 vojnika sa visokim nivoom reagovanja. U novom konceptu odbrane, očigledno je da će Nemačka imati mnogo veći značaj. Ona će predstavljati centralni logistički sistem Alijanse, a Bundesver će sa 35.000 vojnika participirati u snagama visoke spremnosti, dok će 4000 vojnika stalno predislocirati u Letoniji. Značaj Nemačke u planovima odbrane verovatno će generisati novu savezničku komandu KoV-a u Visbadenu, pored već postojeće u Izmiru, što za sada nije službeno potvrđeno.
Alijansa je u novim planovima odbrane posebnu pažnju posvetila i bezbednosti kritične podvodne infrastrukture, odnosno podvodnih komunikacionih i energetskih kablova. Preko 95 odsto svetskog internet saobraćaja odvija se zahvaljujući stotinama podvodnih kablova, a 1,3 miliona km kablova svaki dan obezbeđuju 10 biliona dolara vrednih finansijskih transakcija. Ne treba sumnjati da će se bezbednosti podvodne infrastrukture Zapada posvetiti velika pažnja kroz robusno vojno prisustvo i blisku saradnju sa EU, partnerima i privatnim sektorom usko specijalizovanim za podvodnu infrastrukturu.
Još od Hladnog rata, Alijansa se fokusirala na razvoj ekspedicionih snaga zanemarujući opasnost od mogućeg sukoba velikih sila. Pored toga, paradoksalna je činjenica da su se ulaganja u odbranu povećala, ali nivo saradnje između članica se smanjio. Zato se u narednom periodu može očekivati intenzivnija saradnja kroz združene vojne vežbe, kao i integracija pojedinih sposobnosti poput vazduhoplovnih u nordijskim zemljama. Koordinacija ravnomernih investicija u oblasti odbrane je nastavljena i usaglašeno je da će zemlje članice ubuduće ulagati najmanje dva odsto bruto nacionalnog dohotka godišnje, od čega minimum 20 odsto u opremanje. Kako bi te ciljeve ostvario i obezbedio kontinuitet podrške ratnim naporima Ukrajine, NATO je usvojio i Akcioni plan odbrambene proizvodnje koji treba da predstavlja okvir za brzo povećanje proizvodnje i unapređenje proizvodnih kapaciteta. Na osnovu iskustava iz rata u Ukrajini, jasno je da se skladišta municije brzo prazne, a da nema promptne popune zbog nedostatka proizvodnih kapaciteta koji zavise od dugoročnih ugovora sa proizvođačima. Kako je taj problem prepoznala i EU, koja se fokusirala na subvencije i dugoročne garancije proizvođačima naoružanja i vojne opreme, postalo je očigledna neophodnost dugoročne održivosti proizvodnih kapaciteta širom evropskog i evroatlantskog prostora.
HLADNORATOVSKI MODEL SVETA
Na Samitu je više puta naglašeno da je bezbednost globalno nedeljiva, te da je evroatlantski prostor u tom kontekstu neraskidivo vezan za Indo-Pacifički region. Blisko partnerstvo sa Japanom, Južnom Korejom, Australijom i Novim Zelandom istaknuto je u završnom dokumentu Samita, kao i pretnja Kine po “interese, bezbednost i vrednosti” NATO-a. Alijansa neće ignorisati mogućnost sukoba zbog Tajvana, niti će omogućiti Rusiji bilo kakve ustupke u mirovnom procesu na koje se mogu pozivati potencijalni agresori u budućnosti. Važno je spomenuti i poziv NATO-a Kini na recipročnu transparentnost u nuklearnom naoružavanju, kao i otvorenu podršku svetu bez nuklearnog oružja. Naposletku, Kina možda može biti delimično zadovoljna jer nije postignut konsenzus o otvaranju kancelarije NATO-a u Japanu, ali tendencija geopolitičkog povezivanja i unapređenja partnerstva NATO-a i Indo-Pacifičkog regiona brzo raste i ne treba se iznenaditi ukoliko se na narednom samitu takva saradnja ne formalizuje u ugovorni saveznički odnos.
Zapadni Balkan je u završnom dokumentu Samita definisan kao region od strateškog interesa za NATO koji će zadržati svoju posvećenost bezbednosti i stabilnosti svih zemalja regiona, kao i nastavku borbe protiv svih oblika hibridnih pretnji i malignog uticaja. Dok se po pitanju BiH podržava njen suverenitet i teritorijalni integritet i iskazuje posvećenost Alijanse evroatlantskim težnjama zemlje, Srbiji se šalje poziv za dalje jačanje odnosa na konstruktivan način, uključujući i javnu komunikaciju o koristi takve saradnje. Pored poziva na deeskalaciju i podrške dijalogu Beograda i Prištine, jasno je iskazana posvećenost angažovanju NATO-a u misiji KFOR čija će struktura isključivo zavisiti od uslova na terenu, a ne od vremenskih rokova ili kalendarskih ograničenja.
Zaključci Samita NATO-a u Vilnjusu nagoveštavaju novu geopolitičku realnost koja će imati globalne posledice. Alijansa je obezbedila dugoročni jedinstven pristup bezbednosnim problemima sa visokim nivoom kohezije i prezentovala vojne obrise nove evropske bezbednosne arhitekture. U političkom kontekstu, zapadni saveznici su zadržali narativ o bliskim partnerima širom sveta, ali nema sumnje da će se savezništvo širiti globalno. Možda bismo čak mogli to formalno očekivati na sledećem samitu u Vašingtonu kada NATO obeležava 75. godišnjicu osnivanja. Nema sumnje da svet očekuje hladnoratovski model konfrontacije koji će biti opasniji i nekontrolisaniji upravo zbog nemogućnosti da se na održiv način upravlja takvim konfliktom.
Srbija je pred ultimativnim izborom da razumevajući globalna i regionalna kretanja mudro donosi odluke koje će u ovom vremenu obezbediti optimalnu realizaciju nacionalnih interesa. Sve neostvarive zablude i idealizacija međunarodne pravde mogu nas u ovakvom globalnom kontekstu odvesti u spoljnopolitički ćorsokak bez izlaza, sa upitnim opstankom države kakvu danas imamo. Pored dramatičnih povećanja vojnih budžeta svih zemalja sveta, svedoci smo neodrživosti vojne neutralnosti čak i za mnogo bogatije zemlje od naše. Koncept totalne odbrane na kojem je zasnovana naša vojna neutralnost nije održiv bez dramatičnih posledica po socijalni mir i nesmetan privredni razvoj. Jedina naša budućnost je u kreiranju savezničkih odnosa sa kojima bismo posvećeno i pouzdano mogli odgovoriti na sve bezbednosne pretnje koje nam nameće okruženje brzog tehnološkog razvoja i sofisticiranih bezbednosnih izazova. Zato je ovo trenutak za lidera koji će nam (parafrazirajući Alberta Ajnštajna) iz konfuzije doneti jednostavnost, iz nesloge harmoniju, a iz teškog položaja zemlje priliku i mogućnosti.
Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike
