Pobeda nove levice

Od pada fašizma 1977. do sada u Španiji je vlast prelazila iz ruku Socijalističke radničke partije (PSOE) u ruke Narodne stranke (PP) i obratno, kao loptica tokom teniskog meča.

Sada se postizborna „trgovina konjima“ komplikuje time što su na političku scenu stupile partija levice Podemos i mahom u Kataloniji bazirana liberalna partija Građani.

Od evropskih neoliberala hvaljena Narodna stranka španskog premijera Marijana Rahoja je sa osvojenih 28,7 odsto glasova izgubila apsolutnu većinu: osvojila je 123 od 350 mesta u Donjem domu parlamenta, ali i dalje ima većinu u Senatu. Neidentifikovani izvor iz PP je, u izbornoj noći, izveštaču španskog državnog televizijskog kanala RTVE rezignirano rekao da je Španija posle ovih izbora „neupravljiva“.

Španska Socijalistička radnička partija zabeležila je svoj najgori rezultat u poslednjih 40 godina, osvojivši 22 odsto glasova, odnosno 90 mesta u Parlamentu. Neki od analitičara smatraju da bi jedino koalicija PP i PSOE mogla da obezbedi stabilnu većinu, ali da to izgleda teško ostvarivo, ne samo zbog izuzetno konfliktnih odnosa između narodnjaka Rahoja i socijaliste Pedra Sančeza, već i zbog toga što je novorođena partija Podemos, kako izgleda, privukla veliki broj glasača socijalista, koji bi paktiranjem s desnim narodnjacima možda podelili tužnu sudbinu Jorgasovog PASOK-a u Grčkoj. Pre nego što je počeo postizborni period koalicionih pregovora, portparol PSOE-a je jasno izneo stav svoje stranke: „Mi ćemo glasati protiv PP-a i protiv Rahoja.“

foto: fonet / ap

U tim okolnostima za pobednika španskih parlamentarnih izbora mnogi proglašavaju novu partiju levice Podemos, koja je osnovana pre jedva dve godine, a koja je nastala iz marginalnog pokreta Indignados, koji se još zvao Pokret 15 M (po 15. maju, danu velikih demonstracija 2011), iz aktivnosti različitih stranaka i grupa antikapitalističke levice, nezavisnih kandidata, takozvane X partije i sindikata iz Andaluzije. Njena uporišta su u Madridu i u Kataloniji.

Podemos je za samo osamnaest meseci postao politički relevantna partija, osvojio je 69 poslaničkih mesta. Za Podemos je glasalo 20,66 odsto građana, samo procenat i po manje od socijalista. Podemos ima manje poslaničkih mesta zbog nedovoljne reprezentativnosti španskog izbornog sistema.

Da desni neoliberalni reformatori u Španiji ne mogu računati na zahvalnost svojih birača, moglo se naslutiti u martu 2015. na lokalnim izborima u Andaluziji, gusto naseljenoj oblasti u kojoj je trećina radno sposobnog stanovništva nezaposlena, gde je podrška za Rahojevu Narodnu stranku pala sa 41 na 27 odsto birača.

Socijalistička radnička partija, koja je godinama vladala u toj oblasti, suprotno očekivanjima, tada je još zadržala isti broj mandata. Videlo se, međutim, da su dve novoformirane partije u usponu: Podemos je na tim regionalnim izborima osvojio 15 procenata glasova, a Građani, partija koja se prostire i levo i desno od centra devet procenata.

Brz rast Podemosa posle toga šokirao je glasače i političke analitičare, izveštava „Fajnenšel tajms“. „Nedelju dana pre parlamentarnih izbora u anketama su imali 16 odsto. Da porastu na 20 odsto za nedelju dana, to je nečuveno“, rekao je Pau Mari-Klose, profesor sociologije na Univerzitetu u Saragosi. On uspeh Podemosa objašnjava time što je Pablo Iglesias viđen kao pobednik u predizbornim debatama i što je pre izbora potpisao niz paktova sa regionalnim levičarskim grupama koje su odlučile da ne „bacaju glas“ na „trule“ socijaliste koji su loše stajali u anketama, već da ga daju borbenom Podemosu.

Krizu španske Socijalističke radničke partije neki sociolozi objašnjavaju dugoročnom promenom socijalne strukture: od kasnih pedesetih godina prošlog veka pa nadalje, broj industrijskih radnika u Španiji je smanjivan, a novoj generaciji, čijih je 50 odsto pripadnika nezaposleno, „tačerizovani socijalisti“ kao i većina evropskih socijaldemokratskih partija nemaju šta da ponude.

Nemački nedeljnik „Špigel“ je sedam meseci pre najnovije španske izborne drame pisao kako se investitori u Španiji plaše populističkih, antikapitalističkih stranaka poput Podemosa. „Da li ste nedavno videli na televiziji sliku Trockog koju je pristalica Podemosa stavio na svoj Epl računar?“, pitao je reportera jedan od biznismena pomalo užasnutim tonom. Neke od grupa koje su ušle u Podemos imale su veze s trockističkom internacionalom.

„Zamislite da za pet nedelja pokret Okupy Wall Street postane treća partija u SAD“, piše jedan američki komentator, predviđajući politički zemljotres u Španiji. Tu se, pre svega, misli na krizu dvopartijskog sistema, koji inače proizilazi iz većinskog izbornog sistema (prvi nosi sve) koji se primenjuje u SAD i Velikoj Britaniji.

Zašto bi razgrađivanje dvopartijskog sistema u nekoj zemlji Evrope bilo tako dramatično? Proporcionalni izborni sistem, koji se primenjuje u evropskim zemljama, po svojoj prirodi ne proizvodi dvopartijski sistem – u Italiji su, na primer, u dugom periodu posle rata mandati vlada trajali oko šest meseci. Da li se to naslućuje dubinska kriza tačerizma i reganomike, neoliberlane doktrine, dominacije monetarnih centara moći i nove vrste ograničenog suvereniteta (proskribovanog svojevremeno kao oruđe dominacije u okviru Varšavskog pakta)? Drama ima još jednu dimenziju – najavljeni katalonski referendum o nezavisnost u političkom vakuumu.

PABLO IGLESIJAS: Lider Podemosa je bivši novinar i univerzitetski profesor Pablo Iglesijas, koji se izgledom razlikuje od klasičnih političara – nosi farmerke i konjski rep – ali taj stilski detalj odražava programske, ideološke i generacijske razlike. Iglesijas je u početku pripadao podmlatku Komunističke partije. Njegovog dedu Franko je osudio na smrt, ali je posle oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Podemos se u svom programu zalaže za ekonomski oporavak s akcentom na javnu kontrolu, za smanjenje siromaštva i socijalno dostojanstvo obezbeđivanjem osnovnog prihoda za svakoga, za kontrolu lobiranja i za kaznene mere protiv izbegavanja poreza od strane velikih korporacija i multinacionalnih organizacija. Zagovara se promovisanje slobode, jednakosti i bratstva i probijanje barijera širom Evrope, redefinisanje suvereniteta, ukidanje ili promena evropskog Lisabonskog sporazuma, povlačenje Španije iz nekih evropskih sporazuma, ozdravljenje životne sredine, smanjenje potrošnje fosilnih goriva, stimulisanje lokalne proizvodnje hrane u malim i srednjim preduzećima, legalizacija prostitucije, marihuane i eutanazije.

foto: fonet / ap

U prvoj izjavi Iglesijas izjavljuje da Španija više neće biti periferija Nemačke, a nekoliko komentatora konstatuje da Španci više ne slušaju Mutti („mamicu“, kako nemačku kancelarku Angelu Merkel nazivaju neki hroničari). Partija Podemos je posle izbora saopštila da će ponovo pregovarati sa Briselom o uslovima ograničenja potrošnje u Španiji.

Kad su posle parlamentarnih izbora Iglesijasa pristalice dočekale kao rok zvezdu, on je rekao da tek treba da razgovara s Rahojem i liderom socijalista Pedrom Sančezom, ali da ne želi da žuri u koaliciju: „Ovo nije vreme za gubljenje živaca ili žurbu… Mi smo jedina stranka koja može da isporuči lepak koji može da održi zemlju u celini.“

Iglesias je izneo pet zahteva koji bi morali biti ispunjeni pre nego što bi Podemos podržao vladu: uvođenje proporcionalnog izbornog sistema; subvencioniranje stanovanja, zdravstva i obrazovanja; priznavanje prava na samoopredeljenje za regione kao što su Katalonija; depolitizirano sudstvo i uvođenje pravila protiv učešća političara u korporativnim odborima.

Malo je verovatno da bi ostale stranke mogle da pristanu na te uslove: PSOE, PP i liberalni Građani su protiv katalonskog referenduma. Te partije su napadale Podemos – koji se zalaže za pravo na referendum, ali nije za cepanje Španije – da očijuka sa separatizmom.

VARUFAKISOVA ČESTITKA: Janis Varufakis, bivši grčki ministar finansija, koji je postao trn u oku EU tokom pregovora o grčkom dugu početkom 2015. godine, preko Tvitera je poručio: „Bravo Podemos! Mali korak koji može da se pretvori u slom linije koja razbija evrozonu prezirom prema demokratiji…“

Koliko je relevantan politički odgovor na ekstremne mere štednje koje je nametnula Nemačka vidi se u uspehu Podemosa u Španiji, ponovnom izboru partije Siriza u Grčkoj i uspostavljanju levičarske vlade u Portugalu. Bivši gradonačelnik Lisabona i lider portugalskih socijalista Antonio Kosta je izabran za premijera nakon što su socijalisti sklopili savez sa komunistima i zelenima radi obaranja konzervativne manjinske vlade Unije desnog centra premijera Pedra Pasosa samo jedanaest dana nakon što je ona formirana posle dramatičnih portugalskih parlamentarnih izbora – što je najkraći mandat jedne vlade u portugalskom istoriji.

Dok je Kosta nastojao da ublaži strahovanja obećanjima da će da se „okrene štednji“, u Briselu i Berlinu su pažljivo pratili šta se dešava u Portugaliji koja se oporavlja u okviru 78 milijardi teškog programa spasavanja iz 2011. godine, kao što sada verovatno mrko gledaju na to „iznenadno“ levičarsko skretanje na Iberijskom poluostrvu.

NEMAČKA POHVALA: U martu 2015. nemački nedeljnik „Špigel“ je pisao kako posebno u očima liberalnih ekonomista Španija (uz Portugal i Irsku) predstavlja kontrapunkt Grčkoj, koja gubi sve više vremena optužujući ostatak evrogrupe.

Po toj dijagnozi, Španija je uspela da pokrene stroge reforme i vrati ekonomski rast – što predstavlja primer kako se strogim merama štednje ekonomska kriza može pretvoriti u šansu.

Evropska centralna banka je tada objavljivala predviđanja da će Španija 2015. biti jedan od ekonomskih motora u Evropi, koje pokreću jeftin evro i niske kamate. Prognozirano je da će ekonomski rast dostići stopu od 2,3 odsto, a španska vlada je saopštavala da očekuje milion novih radnih mesta u 2015. Drugi su, piše „Špigel“, i tada videli mračnu stranu uspeha Španije: pre svega masovnu nezaposlenost, koja je i dalje na nivou od 23,7 odsto, a ne smanjuje se dovoljno brzo. „Samo iz nemačkog imperijalnog štaba neko može da kaže da je uspešna zemlja sa 50 i više odsto nezaposlene omladine“, napisao je u komentaru neki čitalac.

EGZISTENCIJALNI I DRUGI DEMONI: Iako postoje nacionalne osobenosti, kriza političkog centra, naročito levog političkog centra, očigledna je ne samo na jugu Evrope, nego i u razvijenim zemljama evrozone. Dok su na jugu Evrope posle drame zvane grexit – (izlazak Grčke iz evrozone) partije centra doživljavale jedan za dugim seizmički udar s leva, na bogatom severu je jačala desnica – ponegde i alarmantno.

Nakon uspeha francuskog Nacionalnog fronta na lokalnim izborima u Francuskoj je upaljen alarm posle koga je došlo do koordiniranog glasanja birača Sarkozijevih i Olandovih pristalica protiv kandidata desničarske partije Marine le Pen. Nemački magazin „Špigel“ zapaža da se širom kontinenta može zapaziti aktivnost radikalizovanih grupa, pa i u Nemačkoj, ali da ipak nema grupacije kakvu predstavlja francuski Nacionalni front, mada između Odre i Rajne deluju desna populistička Alternativa za Nemačku (AfD), neonacistička NPD, desničarski pokret PEGIDA (Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada). Do 7. decembra nemačko ministarstvo unutrašnjih poslova je registrovalo 817 kriminalnih akata na azilantska skloništa. U poređenju sa 2014. broj napada je četvorostruko veći. Samo u oktobru 2015. zvaničnici su registrovali 1717 desničarskih, politički motivisanih incidenata.

foto: fonet / ap

Kako piše „Špigel“, u nemačkoj desničarskoj stranci AfD mnogi su govorili o snu da baš oni postanu nemački pandan stranke Marine le Pen, čiji su politički ciljevi u mnogim tačkama skoro identični sa ciljevima AfD-a, naročito kad su u pitanju azil, imigracija i integracija, pa i ekonomija.

foto: fonet / ap

Luc Bahman, osnivač pokreta PEGIDA, napisao je na svojoj Fejsbuk stranici: „Čestitam, Marina! Čestitam Nacionalnom frontu!“ Zanimljivo je to da desničari u Nemačkoj protestuju protiv establišmenta i pozivaju i leve i desne grupe: pripadnici levih pacifističkih grupa Mahnwache i Antifa da zajedno marširaju s desničarima iz grupe Pegida. Jedan poziv glasi: „Ne moramo da se volimo, ali treba da pokažemo građansku odgovornost i kažemo gde su naši limiti…“

„Ovo je godina kada je socijaldemokratija morala da se suoči sa egzistencijalnim demonima“, piše „Gardijan“ u tekstu pod naslovom „Podemos: kako je evropski politički centar pojeden od strane radikalne levice i nacionalističke desnice“.

Tu se pominju: dvostruka izborna pobeda Sirize ove godine, u kombinaciji sa mobilizacijom 61 odsto stanovništva u suprotstavljanju na referendumu od Brisela nametnutoj strogosti; porast na više od 20 odsto Podemosa u Španiji; seizmički potres nakon „osvajanja“ Barselone, Madrida i Valensije od strane radikalno-levih koalicija na lokalnim izborima; leva koalicija na vlasti u Portugalu; pobeda Narodne partije u Škotskoj. O tome da je čitava generacija centrističkih političara i jedne od najstarijih radničkih partija u svetu počela da razmišlja o izlasku iz te situacije, po „Gardijanu“, govori osvajanje britanske Laburističke partije od strane Džeremija Korbina, protivnika nametnute štednje i zagovornika javne svojine, jačanja sindikalne i pregovaračke pozicije i potpisnika peticije „Lesbians and Gays Support the Miners“ (Gejevi i lezbijke za rudare).

S druge strane, centru prete nacionalistički populizam britanske indipendističke partije UKIP u Britaniji, rast Nacionalnog fronta u Francuskoj, ugrožavanje socijaldemokratske levice u Poljskoj sa desne strane u oktobru… Ti seizmički događaji su deo dugoročnog procesa.

Industrijska radnička klasa se smanjuje, čak i u uspešnim zemljama poput Nemačke. Partije centra, naročito zarđala socijaldemokratska politička mašina, kao da više nemaju adekvatne odgovore na potrebe nekadašnjih „belih okovratnika“ u radnim slojevima, mladih, umreženih individualista koji misle globalno i deluju lokalno.

Problem je konverzija socijaldemokratije u neoliberalizam, ekonomska neoliberalna formula koja je možda „isporučivala“ rast i stabilnost u devedesetim i ranim dvehiljaditim godinama, ali danas zahteva strogoću, rastuću nejednakost, eroziju države blagostanja i nemilosrdno smanjenje pregovaračke moći predstavnika radnika radi finansiranja rastućeg bankarskog sistema.

Da li grčki, španski i portugalski primer uzdrmavaju dominaciju partija desnog centra koje vladaju čitavom Evropom potresanu mnogim sporovima? U EU traju sporenja oko politike proširenja, oko odnosa prema Rusiji, oko izgradnje gasovoda, oko raspodele tereta u izbegličkoj krizi. Neki od evropskih političara su čak počeli da govore i o neizvesnoj budućnosti Evropske unije. Nakon spekulacija o grexitu došao je na red brexit (namera Velike Britanije da organizuje referendum o izlasku iz EU), pa su počele da se pojavljuju sumnje da bi brexit mogao da pokrene zahteve za održavanjem referenduma i u drugim zemljama – od Poljske do Danske, kaže se u jednoj analizi agencije Rojters.

Bez obzira na ishod španskih koalicionih pregovora, jasno je da birači nisu spremni da nagrađuju španske reformatore koje su Brisel i Berlin toliko hvalili. Međutim, i Brisel i Berlin zabavljeni sopstvenim pomenutim i nepomenutim sporovima ne užasavaju se zbog španske izborne drame i uspona Podemosa, kao što su pretili i vikali na sav glas posle pobede Sirize u Grčkoj. Valjda još veruju

da će sve na kraju morati da bude po

njihovom.