Nebo nad Evropom konačno je otvoreno. Nakon što se nošen vetrom oblak za avione opasnog vulkanskog pepela lagano razredio, u utorak ujutru avionski saobraćaj je delimično uspostavljen nakon jednog od najvećih zastoja u istoriji civilnog avio-saobraćaja.
Masovno zatvaranje vazdušnog saobraćaja u većem delu Evrope počelo je u četvrtak, 15. aprila. U petak je bilo otkazano oko 17.000 letova, da bi do ponedeljka broj otkazanih letova porastao na čak 63.000.
Kako je rečeno na Aerodromu „Nikola Tesla“, u normalnim okolnostima za tri dana iznad Srbije preleti oko četiri i po hiljade aviona. Tokom tri dana vulkanske krize našim nebom je prošlo svega oko sedam stotina aviona. I dok je gore vladala neuobičajena tišina, saobraćajni haos na tlu na trenutke je podsećao na uvodni deo neke od holivudskih saga o apokalipsi.
Na sreću, kako je u ponedeljak nakon nešto nedoumica saopštila Svetska zdravstvena organizacija, vulkanska prašina nije bila opasna po zdravlje ljudi, niti po životnu sredinu. Osnovni razlog je što mikročestice iz oblaka ostaju dovoljno visoko. Tako i prema merenjima Republičkog hidrometeorološkog zavoda u Srbiji tokom njegovog prolaska nije bilo nikakvog „vulkanskog“ zagađenja pri tlu.
Međutim, otkazivanje letova je izazvalo sveopštu dramu na evropskim aerodromima, gde se danima spavalo na klupama i po podovima. Posledice su osetili ne samo putnici koji su morali da otkažu sve svoje druge obaveze, već su zbog izostanka vazdušnog transporta trpele razne grane privrede, od uvoznika cveća u Holandiji, do auto-industrije.
Veliki broj putnika se, u međuvremenu, opredelio za vozove i autobuse, pa su prevoznici dodavali rezervne kompozicije i uvodili nove linije. Uz sve to, dogodile su se razne druge neugodnosti, kao što je bilo otkazivanje prisustva mnogih svetskih lidera sahrani poginulog poljskog predsednika Leha Kačinjskog.
VULKAN–GLEČER: Za sve to je kriv samo 1666 metara visok vulkan na jugozapadnom delu Islanda, koji se nalazi pod glečerom teško izgovorljivog imena Eyjafjallajökull. Zaleđeni vulkan je još od 1821. godine bio relativno stabilan, a u njegovoj okolini, širokoj i hladnoj ravnici, živelo je samo poljoprivredno stanovništvo.
Nakon nešto značajnijih eksplozija prošle godine vulkan-glečer je tek ovog proleća doživeo seriju velikih erupcija. Prvi put je eksplodirao 20. marta, pa je 500 lokalnih meštana, uglavnom farmera, evakuisano.
Vulkan je iz centra glečera počeo da izbacuje lavu, što je, inače, uobičajeni naziv za otopljenu stenu kada je izbačena iz vulkana, dok se unutar zemljine kore ona naziva magma. Ova stena u tečnom stanju ima temperaturu od 700°C do 1200°C, može biti oko 100.000 puta viskoznija od obične vode i preći velike udaljenosti. Kad izbije na glečeru kao što je Eyjafjallajökull, dovodi do ogromnog otapanja leda, dok u atmosferu, kao i kod drugih vulkana, odlazi značajna količina pepela i raznoraznih sitnih čestica.
Zbog pepela u atmosferi na Islandu je već pri toj martovskoj eksploziji otkazan vazdušni saobraćaj, ali pošto se pepeo razišao, sve se normalizovalo. Događaj je najviše uzbudio ljubitelje vulkana koji su iz celog sveta pojurili na Island kako bi posmatrali erupciju, što je dalo podstrek za takozvani „vulkanski turizam“.
Prava žurka je počela u sredu uveče, 14. aprila. Vulkan je nakon kraćeg zatišja iznova eksplodirao i odmah su se, zbog topljenja glečera pred lavom stvorila dva toka sa obe strane vulkana, a evakuisano je 800 meštana. Vulkan je ovog puta u vazduh ispljuvao ogromnu količinu pepela, koji se u naredna tri dana popeo do visine od čak 11 kilometara.
No, ključno je što se oblak vulkanskih čestica, nošen vetrom, raširio u širinu i prekrio dobar deo Evrope, uglavnom na visinama od četiri do šest kilometara. Navodno se na ogromnoj daljini osetio čak i miris vulkanskog sumpora – zabeleženo je da su ga osetili stanovnici Osla u Norveškoj.
SUPERVULKANI: Međutim, sa vulkanskim pepelom teorijski su moguće i druge, znatno ozbiljnije nevolje. Kod ekstremnih, izuzetno velikih erupcija sleganje pepela može da traje jako dugo i da se čestice koje je vulkan izbacio prošire po celoj atmosferi. Takve erupcije mogu da naprave svojevrsnu apokalipsu za klimu i živi svet na Zemlji.
Kaže se da njih izazivaju takozvani supervulkani, što je termin koji vulkanolozi izbegavaju u literaturi. Niko ih nije bukvalno video otkako ljudi beleže istoriju, ali sudeći po geološkim nalazima i erupcijama na drugim planetama, izvesno je da su se morali javljati u prošlosti Zemlje, o čemu se obično govori mimo stroge nauke.
Kod supervulkana nisu strašne sama eksplozija i erupcija, već, kao u slučaju eksplozije vulkana-glečera na Islandu, njihove posledice. Supervulkani zapravo izazivaju takozvanu vulkansku zimu, što znači da izbace toliko dima i sitnih čestica da se cela atmosfera planete prekrije, a Zemlja, kao pod kišobranom, delimično sakrije od Sunca.
Zbog toga se tlo slabije greje, pa dolazi do povećanog zahlađenja, u rasponu od pet do 15 stepeni srednje globalne temperature. Tako vulkani zapravo mogu izazvati pravo ledeno doba.
NUKLEARNA ZIMA: Ova je pojava u velikoj meri nalik takozvanoj nuklearnoj zimi, koja bi se teorijski mogla desiti zbog podizanja prašine pri eksploziji najjačih termonuklearnih bombi. Slično je i u slučajevima kad se prašina podigne zbog asteroida koji je pogodio kopneni deo planete, što se verovatno zaista desilo pre oko 65 miliona godina prilikom udara u poluostrvo Jukatan, u današnjem Meksiku, kad su zbog toga izumrli dinosaurusi.
Supervulkani se, inače, na skali eksplozivnosti vulkana (Volcanic Explosivity Index, VEI) nalaze na samom vrhu i imaju indeks 8, što znači da izazivaju megakolosalne eksplozije u kojima se iz Zemljine unutrašnjosti u atmosferu oslobađa više od 1000 kubnih kilometara materijala. Ako ih je uopšte moguće porediti, na VEI skali erupcija vulkana na Islandu imala je indeks koji je manji od 3, što znači da je izbacila oko deset hiljada puta manje zapremine.
Inače, u geološkoj istoriji je zabeležen najverovatniji slučaj supererupcije kod jezera Toba, na ostrvu Sumatra, za koji se veruje da je imao VEI od 8 i da predstavlja najsnažniju vulkansku erupciju u poslednjih 25 miliona godina. Smatra se da se ovo desilo pre oko 75.000 godina i da je na celoj planeti izazvalo ledeno doba.
Kako piše Majkl Rompino u eseju Supervolkanism and other geophysical proceses of catastrophic import (objavljenom u knjizi Global Catastrophic Risks Nika Bostroma i Milana Ćirkovića), slični supervulkani se mogu očekivati na svakih 50.000 godina.
Vulkan sa Islanda nije ni približno u njihovoj klasi, ali je uspeo da napravi svakojake nevolje. Kako je početkom nedelje saopštila Asocijacija međunarodnog avio-saobraćaja (International Air Transport Association), avio-prevoznici su tokom vulkanske krize izgubili više od 740 miliona evra. Samo JAT je zbog otkazivanja letova izgubio više od 900.000 evra. U međuvremenu, predstavnici Španije, koja predsedava Evropskoj uniji, početkom nedelje su rekli da su ukupni gubici, zbog sporednih efekata, daleko veći.
No, to je samo jedan prilično antropocentričan ugao razmišljanja. Ako uopšte i izuzmemo apokaliptični scenario i pojavu supervulkana, na Zemlji je na raznim tačkama moglo biti taman toliko erupcija da sličan oblak bude stalno na nebu, odnosno da atmosfera prirodno sadrži veću koncentraciju čestica vulkanske prašine. Avioni u tom slučaju nikada ne bi leteli na način na koji smo se navikli.
Zašto su vulkanske čestice toliko opasne? Vulkanski oblak kao što je ovaj sa Islanda sadrži komadiće stenja i stakla koji imaju prečnik ne veći od 30 mikrometara. No, ovi komadići nisu obična prašina – oni se kristalizuju i čak provode struju.
U turbini avionskog motora ove mirkočestice mogu da zapuše dovod goriva ili vazduha, da stvore staklasti sloj u komori za sagorevanje ili da izazovu oštećenja metala na propeleru i kompresoru. Sve to gotovo sigurno vodi ka avionskoj nesreći dok avion prolazi kroz zonu između četiri i šest kilometara visine (a prolazi bar dva puta).
Budući da su se oštećenja avionskih motora javila nekoliko puta u prošlosti, postalo je uobičajeno da se u oblastima kuda prolazi vulkanski oblak prizemljuju sve letelice. Najpoznatiji takav slučaj je vezan za takozvani let broj devet između Londona i Oklanda na Novom Zelandu. Kapetan Erik Mudi, britanski pilot koji je uspeo da spase avion nakon prolaska kroz oblak pepela, rekao je prethodnih dana novinarima da je „to bilo nešto što nikada nisu videli, nešto zastrašujuće“.
Mudi je 24. juna 1982. godine, zajedno sa još četrnaest članova posade, pilotirao „boingom 747“ sa 248 putnika, kad su na krilima zapazili takozvanu vatru Svetog Elma, posle čega su otkazala sva četiri motora – kasnije će se pokazati da je „boing“ neprimetno uleteo u vulkanski oblak koji je nastao erupcijom vulkana Mount Galunggung na Javi.
Posada je uspela dugo da lebdi bez motora (zapravo je oborila rekord u tom trenutku), a let je ušao u istoriju i po Mudijevim rečima: „Dame i gospodo, govori vaš kapetan. Imamo mali problem. Sva četiri motora su pokvarena“, koje, začudo, nisu izazvale paniku među putnicima.
Na sreću, nakon što se letelica padajući spustila ispod tri kilometra visine, dakle, ispod vulkanskog oblaka, vazduh je raščistio talog u motorima i oni su se neočekivano uključili. Kad je posada ponovo podigla avion, motori su ponovo stali. Shvativši o čemu je reč, kapetan je uspeo, mada uz mnogo muke, da spase avion i da uspešno sleti u Džakarti, zbog čega je kasnije dobio čitav niz britanskih priznanja.
