Novi pogled na Balkan

Posle deset godina autarhije, sankcija i tavorenja, kada su ovdašnji političari, ali i najveći deo intelektualne javnosti, bili izgubljeni u svojevrsnom „bermudskom trouglu“ (Kina–Indija–Irak), sada ponovo počinje povezivanje s okruženjem kojem Jugoslavija i prirodno pripada. U okviru tih novih trendova Univerzitet u Beogradu i Akademsku alternativnu obrazovnu mrežu (AAOM) posetio je i profesor dr Hajnc Duhart (Heinz Duchardt), direktor Instituta za evropske studije Univerziteta u Majncu, profesor Univerziteta u Minsteru i predsednik Udruženja istoričara Nemačke. Održao je predavanje „Evropska ideja i Balkan“. Profesor Duhart je inače i rukovodilac naučnog projekta „Nemci i planovi prema istočnoj i srednjoj Evropi“.

Razgovor za „Vreme“ počeli smo promenom vizure: pogled iz Evrope na Balkan.

„VREME„: Daleke 1914. francuski diplomata Desturnel de Konstan, pisac prvog izveštaja Karnegijeve (transatlantske) komisije za Balkan poslao je sumoran izveštaj: „Izgledi su vrlo mračni, ali su mogli biti svetliji da su Evropa i velike vojne sile tako želele. One su uprkos svemu mogle da reše problem da se nisu odlučile da ostanu slepe…“ Da li se istorija ponovila? Kako sada posle „deset krvavih godina“ na prostorima bivše Jugoslavije, vaši istoričari, ali i javno mnjenje sagledavaju ulogu Nemačke i nekih drugih zapadnoevropskih zemalja u tragičnim zbivanjima na ovim prostorima?

DUHART: Definitivno preovladava uverenje da je priznavanje nekih bivših jugoslovenskih država bilo i brzo i ishitreno, čak preterano brzo i preterano ishitreno. Ali, sada se percepcija Jugoslavije promenila. Najvažnije je da je opšte uverenje da se proces evropeizacije ne može zaustaviti na granicama Jugoslavije: siguran sam da će ova država, kada ponovo nađe svoj identitet, vrlo brzo ući u EU. To je njeno prirodno okruženje.

Kako Evropa, konkretno Nemačka, danas gleda na Balkan? Početkom XX veka Evropa je svom repertoaru pogrdnih reči (Schimpfworter) dodala i pojam „balkanizacija„, koji nije podrazumevao samo usitnjavanje i cepkanje velikih i jakih političkih jedinica već i povratak primitivizmu, divljaštvu, zaostalom i plemenskom… Iako deo Evrope, Balkan je opisivan kao nešto sasvim drugo. Da li se i ova percepcija promenila?

Ton se radikalno promenio, to je najvažnije: danas su prisutni sasvim drugi, pozitivni tonovi. Moram, nažalost, da priznam da informacije o vašoj zemlji, o Balkanu u celini, nisu naročito intenzivne, nema ih čak ni u najozbiljnijim novinama. Više sam saznao o situaciji kod vas samo za nekoliko dana boravka ovde, diskutujući s kolegama i studentima, nego mesecima prateći medije u mojoj zemlji.

Međutim, neki vaši političari, pre svega mislim na Đinđića, uživaju kod nas ugled savremenih, vrlo kompetentnih državnika. Predsednik srpske vlade je čak izuzetno popularan: izvanredno govori nemački, on je doktorirao na Hajdelbergu. Opšte je uverenje da odlično izgleda na televiziji, posebno imponuje njegova energija, njegova spremnost da se hvata u koštac s problemima.

Ovde su sada, posle promena, sve oči bile uperene prema Evropi, ali smo očigledno „izašli iz fokusa“ od kada nas više nema u vestima. Nema više ratova, „fotogeničnih“ etničkih sukoba, pa prestajemo da budemo zanimljivi za CNN i ostale svetske medije. A i najavljivana pomoć stiže sporije nego što su političari, i evropski i naši, obećavali…

To je delimično tačno. Međutim, najvažnije je da se sada promenio ton, da se na vas gleda iz novog, pozitivnog ugla…

To se često dešava, desilo se to i s Poljskom: posle pobede Solidarnosti nade su bile velike, očekivalo se da će milioni nemačkih maraka preplaviti tu zemlju, da će je preplaviti zapadni kapital. A onda se ujedinila Nemačka. Poljaci jednostavno nisu mogli da shvate da je prioritet svake nemačke vlade da ovaj novi-stari deo Nemačke „dovede u red“. Bio sam pre dve-tri godine u Bugarskoj i oni su razočarani i pitaju zašto nemački kapital ne ulazi brže u njihovu zemlju. Kažu – sve ide mnogo sporije nego što smo se nadali. Brže ne može da ide, potrebne su godine i godine, kapital će ulaziti postepeno i nadajmo se da će iz godine u godinu rasti…

Kako vam sada, iz prve ruke, izgledaju naši problemi?

Upoznavši ovog puta malo bolje vašu situaciju shvatio sam koliko su duboke tenzije među etničkim grupama, pa i među mojim kolegama: neki su prvo nacionalisti, pa tek onda istoričari. Među mojim kolegama ima, naravno, i prvorazrednih naučnika koji su odigrali značajnu ulogu u demokratskim promenama. Moram da priznam da sam šokiran saznanjem da ovde ima fakulteta i instituta koji godinama nisu bili u stanju da kupe bilo kakve knjige, da prate šta se događa u njihovoj struci. Pokušaćemo možda da promenimo naše prioritete, pa čak i naš pogled na Balkan. Danas imamo mnogo programa vezanih za nove države, bivše članice SSSR. Sada one imaju prioritet. Možda ćemo se za nekoliko godina, kada se završi njihova promocija, fokusirati na Balkan.

Neki misle da je greh što Evropa nije poslušala gospođu Tačer koja je još 1989, kad je pao Berlinski zid, rekla da sve zemlje istočne Evrope automatski treba da postanu pridruženi članovi EU–a. Nije prošao ni Big Bang (Veliki prasak): ideja je bila da se eks–jugoslovenski region, zajedno s Albanijom, pridruži EU–u, da se stvori carinska unija između EU–a i ovih zemalja, da se tako odjednom, preko noći, učine prohodnim. I tu bi došlo do velike promene. EU je prihvatio drugi sistem: sporazum o pridruživanju i stabilizaciji. Ova varijanta nas na duži rok ostavlja u statusu pripreme, prilagođavanja, otvaranja. Promene idu teško i sporo. Vaš kolega Predrag Simić je pesimista, kaže da smo „evropski gubitnici„?

Sreo sam, između ostalih, i mlađu generaciju vaših naučnika, istoričara i politikologa: imam utisak da su vrlo skeptični i da su veliki pesimisti što se tiče budućnosti, mesta vaše zemlje u Evropi i njenog prijema u Evropsku uniju. Pokušavam da ih ubedim da je to, po mom mišljenju, neizbežan proces, ali mi se čini da nisu tako veliki entuzijasti kao što sam se nadao da će biti. Mislim da je sa stanovišta nas naučnika važno da u svakoj prilici ističemo da naučnici, osobito mladi ljudi, moraju da komuniciraju, da rade na zajedničkim projektima, da provedu godinu-dve u nekoj od evropskih zemalja, Španiji, Nemačkoj, Francuskoj ili nekoj drugoj evropskoj zemlji, da shvate duh ujedinjenja, duh budućnosti. Integracija vaše zemlje je politički proces, ali je isto tako i ekonomski i naučni proces.

Stiče se utisak da, zasad, Evropa nedovoljno pomaže da se ozbiljnije promeni stanje u obrazovanju, nauci, da se vrate hiljade naših mladih, obrazovanih ljudi koji to žele. Neki cinično komentarišu da nam umesto njih šalje svoje golobrade „eksperte“ koji ovde žive kao krezovi. Ti evropski činovnici ne znaju područje, nemaju pojma o problemima, prave ozbiljne greške…

O vašim mlađim naučnicima imam vrlo dobro mišljenje: solidno su obrazovani, govore engleski, neki i druge jezike, neki su bili i na našem Univerzitetu, učestvovali su na brojnim seminarima i okruglim stolovima. Ostavili su izvrstan utisak: dobri su naučnici, dobri istoričari. Pošto sam ja i predsednik Društva nemačkih istoričara, nastojaću da saradnja s vašim istoričarima bude mnogo intenzivnija; već planiramo seriju naučnih skupova na kojima ćemo raspravljati o temama koje su važne za obe strane. Mi iz Instituta za evropske studije imamo i uticaj i veze s nekim fondacijama u Nemačkoj i nastojaćemo da pomognemo u rešavanju ovog problema. Podstičem kolege da se uključe u evropske programe „Tempus“ i „Erazmus“… Siguran sam da će brzo uhvatiti korak s evropskim tokovima.