“Nepredvidivi” Tramp ponovo u Beloj kući

Tramp je prisutan u američkoj javnosti gotovo pola veka. Globalna industrija zabave ga je upoznala još devedesetih, dok je u političkim vodama ozbiljnije prisutan od objave ulaska u trku za republikansku predsedničku nominaciju 2015. godine. Do danas smo na faktografskom nivou o 45. i 47. predsedniku Sjedinjenih Američkih Država (SAD) saznali sve ili gotovo sve. Ipak, može se postaviti pitanje kako neko o kome “znamo sve” tako često iznenađuje globalnu javnost. I naravno, da li će Tramp ikada prestati to da čini?

Od kada smo počeli da upoznajemo političko biće Donalda Trampa, on je opisivan kao detinjast, beskrupulozan, tvrdoglav, kapriciozan, nasrtljiv, svađalica, egoista i osoba loših manira. Tramp je obilato doprineo takvom imidžu, nekada snagom volje, a nekad i nevoljno, crtom karaktera. Uprkos tome, karakterisanje Trampa kao večno nepredvidivog i nestalnog preterano je i neopravdano. Mada su njegovi potezi izvan šablona i nivoa elementarne političke korektnosti i često su politički štetni po njega samog, a obaška i po državu koju predstavlja, čini mi se da su vrlo konzistentni.

Jezgro Trampovih verovanja i pogleda na svet nije se menjalo još od vremena njegovih prvih intervjua u kojima se mogu “loviti” njegovi spoljnopolitički stavovi. Dodatno, o njegovoj nestalnosti i nepredvidivosti možda najbolje govori to što su Obamine i Bajdenove spoljne politike bliže Trampu nego Džordžu Bušu Mlađem.

Naravno, svako može da iznenadi. Trampovi bliski saradnici su često bili zatečeni odlukama svog šefa. Nekada je to bio deo njegove taktike, nekada čistog ćefa. Ali nije svaka Trampova odluka iznenađujuća.

Postoje velika sporenja među učenjacima da li je Tramp u prvom mandatu imao veliku strategiju ili su njegova spoljnopolitička uverenja i delovanja deo nasumičnih poteza, koje Ričard Has naziva “adhokratija”. Imajući u vidu da bi uključivanje u tu debatu žestoko nadmašilo potrebe i obim ovog članka, izbeći ću direktan odgovor. Međutim, da bismo učinili Trampa nešto predvidivijim, moramo da se upoznamo sa ciljevima i principima njegovog delovanja. Zato je važno objasniti zašto potezi bivšeg i budućeg predsednika SAD nisu izvan njegove vizije međunarodnih odnosa, potpuno nepredvidivi ili teški presedani u američkoj nacionalnoj istoriji.

SPOLJNOPOLITIČKI CILJEVI

Prvi cilj u okviru Trampovog pristupa “Amerika na prvom mestu” je održavanje Sjedinjenih Država kao najmoćnije države u međunarodnom poretku. Drugim rečima, želi da Amerika ostane ekonomski, vojno, tehnološki i diplomatski najmoćnija sila na svetu. Takav status je nužan kako bi Sjedinjene Države imale odlučujuću ulogu u upravljanju međunarodnim poretkom i “krojile” svet po svojoj meri ili svojim interesima. “Amerika na prvom mestu” prioretizuje unutrašnju politiku, ali nikako ne podrazumeva ignorantski odnos prema ostatku sveta. Zašto? Najpre, zato što i Tramp veruje da je to suprotno nacionalnim interesima SAD i drugo, zato što, imajući u vidu postojeće američke bezbednosne i političke aranžmane, to kratkoročno nije ni moguće.

Drugi cilj je očuvanje hegemonije u Zapadnoj hemisferi i povoljne ravnoteže snaga u ključnim regionima. Tramp će, kao i svi posthladnoratovski predsednici SAD, uostalom kao i on sam u prvom mandatu, težiti da održi američko prisustvo i spreči izrastanje regionalnog hegemona u Indo-Pacifiku, Evropi i Persijskom zalivu. Tokom prvog mandata Tramp nije povukao Sjedinjene Države iz ovih regiona i, uprkos pretnjama, nije ukinuo postojeće bezbednosne aranžmane SAD. Štaviše, NATO se proširio na dve zapadnobalkanske države, a u istom periodu otpočela je i supstantivna vojna pomoć Ukrajini.

foto: ap

ŽIVOTNO–POLITIČKI PRINCIPI

Ciljevi koje je Tramp težio da ostvari u prvom mandatu, a koji će biti “zvezda vodilja” i njegove nove administracije, bili su dominantni kod svih američkih predsednika u poslednjih 35 godina. Jedina razlika je bila u načinu njihovog ostvarivanja ili principima kojima su se vodili: više ili manje unilateralizma, više ili manje borbe za širenje demokratije i otvorenog tržišta, više ili manje oslanjanja na međunarodne institucije. Tramp je svoje životne i poslovne principe preneo u polje političkog, otuda njegovi postupci često deluju, a obično i jesu, neuobičajeni ili nepredsednički.

Osnovni princip kojim se Tramp vodi decenijama unazad je transakcionalizam i počiva na starom poslovnom i diplomatskom pravilu “daj da bi dobio”. I ne samo to. Autor knjige Umeće pregovaranja (u nešto slobodnijem prevodu Umeće postizanja sporazuma) za sebe veruje da je najbolji pregovarač na svetu, te i iz svake transakcije mora da izađe kao pobednik. Takav pristup proizvodi dosta izazova u odnosu sa drugim državama, posebno sa saveznicima.

Tramp je još osamdesetih godina izjavljivao da bi uveo carine na svaki mercedes i na svaku tojotu koja ulazi na američko tržište jer američki saveznici “sede na grbači” Vašingtona. Kada je prvi put postao predsednik, iznosio je pritužbe da saveznici premalo izdvajaju za odbranu, da SAD imaju ogroman spoljnotrgovinski deficit sa evropskim saveznicima i da je odnos Brisela prema američkim kompanijama nepovoljniji u odnosu na odnos Vašingtona prema evropskim kompanijama. Trampov gnev ide toliko daleko da neretko dovodi u pitanje odredbe o kolektivnoj odbrani u okviru NATO i preti žestokim carinama ukoliko se prakse – koje on smatra nefer – nastave. Slično je i sa susedima – Kanadom i Meksikom – kojima Tramp danas preti carinama od 25 odsto na uvoz robe.

Trampov transakcionalistički princip nije mimoišao ni potencijalne takmace. Kina, koja je i u Trampovoj Strategiji nacionalne bezbednosti označena kao ključni rival SAD, posebno je bila izložena gnevu 47. predsednika. Kinesko rukovodstvo je optuživano za nefer trgovinske prakse, devalvaciju valute nauštrb dolara i kritikovano zbog industrijske špijunaže i krađe patenata, a Trampu je posebno za oko zapao spoljnotrgovinski suficit koji Peking ostvaruje u odnosu sa Vašingtonom. Tokom prvog mandata je nastojao da carinama umanji trgovinski jaz, a najave iz prethodnih meseci o carinama u iznosu od 60 odsto izazivaju zebnju. Ne samo u Kini, već i u ostatku sveta, jer bi trgovinski i carinski ratovi između dve najveće ekonomije sveta (Vašington i Peking generišu oko 43 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda) bili pogubni za postojeće stanje svetske ekonomije.

Drugi važan princip na kome počivaju Trampova uverenja i delovanje jeste thymos ili priznanje, odavanje poštovanja. Samo što Tramp ne vapi očajnički za isothymia-om, poput Napoleona III, odnosno težnjom da bude priznat kao jednak drugima, već megalothymia-om, nastojanjem da bude iznad ostalih. Njegova detinjasta priroda u sprezi sa težnjom ka superiornošću stvara osetne probleme u ličnim odnosima predsednika SAD sa drugim državnicima, koji se – zbog uloge predsednika u političkom sistemu SAD i američke kolosalne moći – prenose i na međudržavni nivo. Trampove detinjaste odgovore na “uvrede” dobro pamte Kim Džong Un, Emanuel Makron, a njegovu “blagu” ruku na ramenu osetio je i bivši crnogorski premijer Duško Marković.

Na kraju, važan princip kojim se Donald Tramp vodi u spoljnoj politici je princip štednje. Iako je milijarder, a možda i baš zbog toga, Tramp je stari škrtac, a tu svoje karakternu crtu preneo je i u domen politike. Mada neće žaliti milijarde za jačanje vojske, iz razloga nacionalne bezbednosti, ili podršku Izraelu, usled podrške određenih donatora, ličnih uverenja i spoljnopolitičke inercije, drugi neće imati previše razloga za nadu. Zapravo, jedan od ključnih razloga zbog kojih Tramp toliko prezire “beskonačne ratove” jesu visoki troškovi. Često smo u njegovim intervjuima imali prilike da čujemo koliko su Sjedinjene Države potrošile u Ratu protiv terora, a znatno ređe o broju žrtava. Dakle, Trampov antiintervencionistički impuls je više plod finansija nego vrednosti.

GRENLAND, IZNENAĐENJE ILI NE

Kako će Trampova spoljna politika izgledati u praksi? Koliko će biti nepredvidiva? Možda su Trampovi stavovi prema Grenlandu najbolja ilustracija. Da li su Trampovi stavovi o Grenlandu – koji danima preplavljuju medijski sadržaj i zadaju brige svetskim liderima – iznenađujući?

Iako podsećaju na moderni kolonijalizam ili imperijalnu fantaziju, Trampovi stavovi nisu bez uporišta u njegovoj strategiji, ranijim stavovima o najvećem svetskom ostrvu, niti u američkoj istoriji. Nema sumnje da bi američki pokušaj akvizicije ili otimanja Grenlanda bio suprotan temeljnim normama međunarodnog prava i volji Kraljevine Danske, ali ga Trampovi ciljevi i principi čine zamislivim.

Tramp pravda inicijativu za američku kontrolu nad Grenlandom razlozima nacionalne bezbednosti. Naime, pored toga što se nalazi na strateški važnom položaju, Grenland je bogat rudama kritičnih minerala. Prema nalazima magazina “Ekonomist”, ovo ostrvo sa samo 56.000 stanovnika ima poznata nalazišta 43 od 50 kritičnih minerala. Moguće da je kinesko raspitivanje o mogućnostima za investiranje, uz sve snažniju težnju stanovnika Grenlanda za većom samoupravom pa čak i nezavisnošću, dodatno raspirilo Trampove strahove. Pogotovo zato što se najveće svetsko ostrvo nalazi u Zapadnoj hemisferi, koju Sjedinjene Države posmatraju kao “zabranjenu zonu” za uticaj drugih velikih sila.

Takođe, kupovina teritorije nije strana američkoj tradiciji. Još u eri Tomasa Džefersona kupljena je Luizijana, zatim 1819. Florida, nešto manje od 30 godina kasnije dobar deo zapada današnje teritorije SAD, 1867. godine Aljaska itd. Zanimljivo je da je poslednja američka kupovina teritorije obavljena baš od Kraljevine Danske i to u dva maha, 1917. i 1944, kada su pribavljena Danska Devičanska Ostrva ili Danska Zapadna Indija.

Ni Grenland nije bio izuzet od američkih zamisli o kupovini teritorije. Zapravo, u Sjedinjenim Državama je postojala ideja o kupovini Grenlanda od Danske još 1868, pa 1910. i na kraju 1946. za vreme mandata predsednika Harija Trumana. U međuvremenu je dansko članstvo u NATO i otvaranje američke vazduhoplovne baze Tule 1953. godine na Grenlandu, makar na kratko, primirilo američke šoping ambicije.

Donald Tramp je prvi put do ideje za kupovinu Grenlanda došao 2019. godine, ali je tada njegova ideja naišla na podsmeh. Obnovljeni zahtev za kupovinom iz 2025, pojačan i indirektnom pretnjom za nasilnim pripajanjem, znatno je ozbiljnije shvaćen. Da li će ovog puta uspeti u nameri? Nije potpuno izvesno, ali jeste znakovito da ima gotovo nepodeljenu podršku republikanaca, koji već pripremaju zakon kojim bi autorizovali Trampa da pregovara o kupovini Grenlanda.

Iako Danska ne bi mogla da spreči američko otimanje Grenlanda, posledice takvog čina po Sjedinjene Države i njen saveznički kredibilitet i međunarodnu reputaciju bile bi nesagledive i preskupe, čak i za Trampa. S obzirom da se danska vlada oštro protivi direktnoj prodaji, i ta opcija ima malo izgleda. Čini se da je u ovom trenutku neka vrsta kompromisa koji podrazumeva veće vojno i ekonomsko involviranje Sjedinjenih Država na Grenlandu i formalno dansko zadržavanje kontrole nad ostrvom, uz obavezu eliminisanja uticaja drugih sila, najizglednije. Konačno, imajući u vidu da je Tramp sklon kompromisima, a da bi u slučaju takvog scenarija bio na dobitku i mogao to da predstavi kao veliku pobedu uz niske troškove, deluje da bi takvo rešenje i njega zadovoljilo.

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka

Članak je izrađen uz podršku Fonda za nauku Republike Srbije, br. projekta 7752625 – NATIONAL(S)