Pojavljivanje pojma „Evropa regiona“ u političkoj raspravi nailazi na očiglednu simpatiju zbog toga što teži da bude pregledan i blizak stanovništvu. Pokretači zahteva za regionalno saodlučivanje u Evropskoj uniji su, u prvom redu, bile nemačke pokrajine. One su, međutim, ubrzo našle saveznike i u drugim zemljama EU, pre svega u Belgiji, Španiji, Italiji i, nakon njenog pristupanja, 1995. godine, u Austriji.
Političari, koji snose odgovornost na regionalnom nivou, rado ukazuju na to da snaga buduće Evrope potiče iz regiona i iz spremnosti ljudi da, polazeći od regionalne samosvesti, razmišljaju i delaju evropski. U Evropi se evropeizacija i regionalizacija posmatraju kao usko povezani procesi, kao dve strane jedne medalje. Zbog sve veće evropeizacije politike, kako se to argumentuje, sve više odluka donose tela EU u Strazburu i Briselu. To se sve više odnosi i na oblasti delovanja procenjene kao regionalne, kao što je, na primer, →kulturna i obrazovna politika. Postojeće političke slobode delovanja, na primer, u regionalnom unapređivanju privrede, postaju, navodno, sve uže. Predstavnici tog koncepta, usled sve veće opasnosti od nepoželjne centralizacije moći na nivou EU, ukazuju na to da građanstvo jaču regionalizaciju EU vidi kao protivtežu tendencijama centralizacije u EU. Time bi se mogao preduprediti i preteći. a sve veći stepen pada prihvatljivosti EU.
Značajni preteča regionalizma bio je švajcarski kritičar civilizacije Denis de Ružmon. On je, 1980. godine krizu centralističke države opisao spretnom formulom: države su „premale da bi igrale odlučujuću ulogu na svetskom nivou, ili osigurale svoju odbranu. One su, sa izuzetkom dve, ili tri države, prevelike da bi svoje regione zaista ispunile životnošću i da bi rešile probleme nezaposlenosti, ekologije i obrazovanja.“ Prema tome, evropski regioni i evropska federacija mogli bi se razviti samo zajedno, kao uzajamno zavisni. Bez autonomnih regiona kao osnovnih jedinica, prema tom shvatanju, nema delotvornog evropskog saveza.
Razmišljanja o „Evropi regiona“, bar kad je reč o njihovom socijalno-kulturnom predznaku koji ih je odlikovao sedamdesetih godina, dobijala su na značaju. Od sredine osamdesetih godina, zahtev za jačim regionalnim saodlučivanjem ušao je i u političku praksu. Regioni su u toj fazi prošli kroz vidljivu promenu od „objekta evropske politike“ do angažovanih aktera sa pravom na saodlučivanje po evropskim pitanjima.
Regionalni predstavnici iz različitih evropskih zemalja su, od sredine osamdesetih godina, podnosili zajedničke spiskove zahteva, kao što je, na primer, „Diseldorfska deklaracija“ iz juna 1991. godine, ili „Deklaracija o regionalizmu u Evropi“ ABCSkupštine evropskih regiona (SER) iz decembra 1996. godine. Čim je osnovan, i →Odbor regiona angažovano učestvuje u toj raspravi. Pri tome, osim u odnosu na EU, sledeći zahtevi često se procenjuju kao prioritetni: poštovanje regionalne kulturne raznolikosti, kao i unutrašnje državne strukture, uključujući i mogućnosti delovanja regiona u EU; trostepeni federativni razvoj EU sa samostalnim regionima; regionalni organ sa pravima odlučivanja; učvršćivanje ABCprincipa subsidijarnosti, kao i samostalno pravo na tužbu pred →Evropskim sudom pravde za zemlje, regione i autonomne zajednice sa vlastitim zakonodavnim sistemima.
Kod teoretskog obrazloženja koncepta „Evrope regiona“ problem je, do danas, u tome što ne postoji opšte prihvaćena definicija „regiona“. Pod time se može podrazumevati: kulturni region, ekonomski region, socijalni region, administrativni region. U okviru →regionalne, strukturne i kohezione politike EU pod regionom se, uglavnom, podrazumeva administrativni region, tj., oblast koja se iz upravnih razloga sažima i podleže zajedničkoj nadležnosti. Od posebnog značaja je prvi upravni nivo koji se nalazi ispod državnog nivoa. U Nemačkoj su to pokrajine.
Uvođenje trostepene strukture odlučivanja u EU nailazi, pored načelnih otpora nacionalnih vlada, pre svega, onih iz centralističkih zemalja EU, na gotovo nepremostivu prepreku koja se ogleda u tome što su veličina, pravna pozicija i mogućnosti delovanja regiona u EU veoma različito izraženi. U poređenju sa moćnim nemačkim pokrajinama, koje imaju državni karakter, regionalne podstrukture, kao što su, na primer, one u Finskoj, Grčkoj, Irskoj, Poljskoj, ili u Danskoj, imaju karakter čisto administrativnih jedinica. U EU se može uočiti tendencija postepenog jačanja regionalnog nivoa. To je postalo vidljivo, između ostalog, na primeru uvođenja regionalnih parlamenata u Škotskoj i Velsu.
Koncept „Evrope regiona“ nailazi na vidnu podršku stanovništva. Ipak, jedan tako oblikovan koncept, po kojem regionalni, nacionalni i evropski nivo ravnopravno i sa istom težinom učestvuju u donošenju odluka na evropskom nivou, i neće moći politički da se realizuje u dogledno vreme. Dva su razloga tome: kao prvo, ostvarivanje jednog takvog sistema bi za posledicu imalo značajne institucionalne probleme, pošto bi regionalni organ sa pravom odlučivanja još više iskomplikovao postojeći vrlo kompleksan sistem odlučivanja u EU. Kao drugo, preduslov za jedan takav koncept bio bi da svugde u EU postoje odgovarajuće oblikovani uporedivi regioni. To, međutim, u dogledno vreme neće biti slučaj.
Ipak, bilo bi pogrešno potcenjivati značaj regionalizacije za evropski proces integracije (→uzori). Evropski regioni su, pre svega, Ugovorom iz Mastrihta postigli značajno poboljšanje svog položaja. Konferencija vlada za izradu Ugovora iz Amsterdama doprinela je konsolidaciji i daljem razvoju mogućnosti regionalnog saodlučivanja. Kako to jasno pokazuje primer, praksa saradnje između saveza i pokrajina u evropskim pitanjima je, doduše, često veoma mukotrpna, ali uključivanjem aktera sa različitih nivoa odluke su bliskije građanima, a istovremeno se olakšava sprovođenje odluka na administrativnom nivou. Regionalni predstavnici, međutim, sve jače kritikuju činjenicu da EU sve više sužava regionalni krug delovanja, pre svega, kada je reč o unapređivanju regionalne privrede, ali i o politici u oblastima kulture i medija.
