Nema mira na vidiku

Tvrdnja da se događaji toliko ubrzavaju da malo ko pamti jučerašnje udarne svetske vesti dobila je zloslutnu potvrdu u poslednje tri godine. Tako je početak prošle godine protekao u histeriji oko pojave Omikron soja kovida u Južnoj Africi i Đokovićeve epopeje u Australiji, a onda je napad Rusije na Ukrajinu sve druge vesti bacio u bezdan.

U februaru i martu 2020. sve svetske medijske kuće slegle su se na reku Evros, granicu između Turske i Grčke, da prate gromoglasno najavljivani novi talas izbeglica koje su iz Turske krenule ka Evropi, a onda su vesti o toj novoj seobi naroda naprasno nestale iz medija, okovanih strahom od pandemije koja se munjevito širila. Ni tada, a ni sada, niko se više nije sećao zloslutnog početka nove 2020. godine, koji je slutio na veliki, nepredvidiv rat.

UBISTVO SOLEJMANIJA

Kada su američki dronovi 3. januara te godine ispalili rakete na konvoj automobila na izlazu sa Bagdadskog aerodroma koje su ubile komandanta Iranske revolucionarne garde i iranske specijalne jedinice Kuds Kasema Solejmanija, lidera grupacije Kataib Hezbolah Abu Mahdija al Muhandisa i još osmoricu ljudi, “Vreme “ je pisalo: “Može se reći da je ubistvo Solejmanija nešto što se ne radi u racionalnim međudržavnim odnosima, sve i da je u toku otvoreni rat SAD i Irana… Ovakav način likvidacije Solejmanija je otvorena poruka sadašnje američke administracije da želi da ionako vreo region gurne u gori i nepredvidiv haos. Šta je cilj te poruke teško je racionalno sagledati, ali su sigurne njegove posledice poput daljeg produbljivanja ionako teške situacije, prvenstveno po ljude koji u tom regionu žive.”

Ovaj napad je bio utoliko iracionalniji zato što je Solejmani dao veliki doprinos u borbi protiv Islamske države i Al Kaide u Iraku i Siriji, protiv kojih su se borile i Sjedinjene Države, a njegov dolazak u Irak je bio najavljen i dogovoren. No, tadašnji američki predsednik Donald Tramp je izjavio da Amerika Solejmanija nije ubila “da bi započela, već da bi sprečila rat”, i da će ukoliko se Iran usudi na odmazdu, SAD napasti 52 već markirana cilja u Iranu. Tadašnji kandidat demokrata za buduću predsedničku trku Džozef Bajden rekao je tada da Tramp nema nikakav plan za sve što sledi i da se ponaša “iracionalno”.

Tramp je, inače, 2018. u paramparčad rasturio dugo i mukotrpno građen sporazum koji je administracija Baraka Obame sklopila sa Iranom kojim se ukidaju američke sankcije ovoj zemlji u zamenu za ograničavanje nuklearnih aktivnosti Teherana, sporazum koji je, posle mnogo godina, doneo nadu da će popuštanje tenzija između dva arhineprijatelja konačno doneti neku stabilnost na ratovima i neprijateljstvima opustošeni Bliski istok.

Svet je zadrhtao jer se očekivala reakcija Teherana na mučko ubistvo harizmatičnog generala koji je u Iranu imao kultni status, i na mogućnost nepredvidivog sukoba u koji su se, pored SAD i Irana, mogle uključiti i regionalne sile poput Izraela i Saudijske Arabije. Kada su 10. januara te godine stigle prve vesti o iranskim raketama koje su zasule američku vojnu bazu Al Asad u Iraku, strah od sukoba je stigao do vrhunca, ali se ispostavilo da su rakete pogodile već prazne objekte (spekulisalo se da je napad najavljen) i da je Iran odustao od eskalacije sukoba. A onda je kovid oluja bacila ceo svet u drugu vrstu haosa, od koga je jedina korist bila da su, bar za neko vreme, utišani ratni sukobi širom planete.

PRETEĆA ESKALACIJA

Na sličan način kao kovid, napad Rusije na Ukrajinu 24. februara 2021. bacio je u zasenak sve ratove i sukobe, koji su se u međuvremenu nastavili. Na početku ukrajinskog rata izgledalo je da bi bar Bliski i Srednji istok od tog sukoba mogli videti neku vajdu. Administracija novog američkog predsednika Džozefa Bajdena stidljivo je najavila mogućnost obnavljanja nuklearnog sporazuma sa Iranom u zamenu za ublažavanje ili ukidanje sankcija Teheranu, jer je delovalo da će iranska nafta biti neophodna da popuni prazninu koja će nastati na tržištu energenata uvođenjem sankcija Rusiji. Kao i uvek u sličnim prilikama, nezadovoljstvo takvim razvojem događaja izrazili su Izrael i Saudijska Arabija, regionalni protivnici Irana.

Međutim, glasine o popuštanju u američko-iranskim odnosima su brzo utihnule, a Vašington najavljuje novu eskalaciju optužujući Teheran za nasilno gušenje demonstracija koje su potresle Iran posle smrti devojke Mahse Amini u pritvoru moralne policije septembra prošle godine, i za prodaju oružja Rusiji. Teheran, opet, optužuje SAD, Izrael i Saudijsku Arabiju da su organizovali proteste da bi srušili sadašnju iransku vlast.

Novo zatezanje odnosa Irana i zapadnih država ima i svoju mučnu dimenziju – kada je 26. oktobra pripadnik Islamske države otvorio vatru na posetioce džamije u iranskom gradu Širazu i ubio više od 15 ljudi, među njima decu i jednu ženu, ta vest nije zaslužila nikakvu, ni protokolarnu reakciju zapadnih zvaničnika.

I mada ukrajinski rat gotovo potpuno okupira svetske medije kao da ostatak sveta ne postoji, to ne znači da ostatak sveta miruje. Bliski i Srednji istok zloslutno podrhtavaju, Turska nastavlja svoje akcije na severu Sirije, tresu se i irački i iranski Kurdistan, kolaps Libana više niko i ne pominje, iz Avganistana su sve češće vesti o masakrima koje Islamska država sprovodi prevashodno na šiitima. Uz preteću glad, energetsku i ekonomsku krizu koja trese sve zemlje regiona, unutrašnje nemire u Iranu, bilo kakva najava popuštanja poput onog iz Obamine ere delovala bi kao nada da do novih eskalacija neće doći, ali takve nade nema na vidiku, naprotiv.