Milenijalci socijalisti dolaze

Amerika i Engleska biće zemlja proleterska, pevali su očevi nas bebi bumersa, kojima je, nešto pre nego što će se pokazati da priča ima tužan kraj, to bilo smešno. Sada izgleda smešno to što američki komentatori, da li samo iz medijske potrebe za euforijama, dramatizacijama i preterivanjima (Volter Lipman) tu pesmu čine nekako ponovo aktuelnom kada toliko lamentiraju zbog toga što je američka omladina opet postala crvena. Vašingtonski portal Hil je u junu 2017. opominjao da se može desiti da u Americi, gde su mladi uznemireni zbog svog stanja i imaju apetit za promenom, „nestati u tamnim pećinama socijalizma“…

Socijalizam nije više tako prljava reč, ali to mnoge plaši, piše „Gardijan“ predlažući zanimljivu igru sa američkim desničarima: izgovorite reč „socijalizam“ i brojte koliko će sekundi proći dok kao odgovor ne čujete vrisak „Venecuela“. Mada mnogi konzervativni Amerikanci teško da mogu da pokažu Venecuelu na mapi, objasniće vam da je to sjajan primer zašto socijalizam nikada neće funkcionisati – pogotovu ne u Americi…

Nadgrobna ploča Karla Marksa i njegove žene razbijena je 5. februara 2019. na groblju Hajgejt u severnom Londonu, a preko okeana u SAD najavljen je krstaški rat protiv ružičastog talasa, jedne od preostalih enklava južnoameričkog socijalizma u Venecueli.

Pod naslovom „Milenijalci dolaze“ (Millennials, rođeni 1981–1996), što podseća na naslov komičnog, tokom „rašagejta“ svakako aktuelnog filma, „Rusi dolaze“, „Njujork tajms“ je u junu 2018. pisao da socijalizam bolje prolazi kod mladih i citirao Galupovo istraživanje po kome 61 procenat demokrata između 18 i 34 godine vidi socijalizam pozitivno.

Serija Galupovih istraživanja pokazuje, inače, da manje od polovine Amerikanaca (37 odsto) gleda na socijalizam pozitivno, a takvi stavovi se nisu promenili od 2010. Pozitivno mišljenje o socijalizmu, međutim, deli 57 odsto demokrata i demokratski orijentisanih nezavisnih.

Sličan fenomen registruje istraživanje YouGov Galaxy Poll po kome je 58 odsto australijskih milenijalaca socijalizam ocenilo pozitivno…

DECA I OČEVI U MLADOSTI

Uz konstataciju da je kapitalizam mnogo doprineo smanjenju siromaštva, vašingtonski portal Hil konstatuje da su redistribucija javnog bogatstva i nedostatak socijalne mobilnosti kreirali nezadovoljstvo milenijalaca zbog toga što oni doživljavaju kao da im sistem pljačka budućnost. To je deo rastućeg pesimizma među milenijalcima u razvijenim zemljama u pogledu na sopstvenu budućnost. Dilojt je otkrio da samo trećina (36 odsto) onih na razvijenim tržištima predviđa da će finansijski bolje proći od svojih roditelja, a 31 odsto da će biti srećniji.

Istraživanje Pju centra sprovedeno u jesen 2018. pokazuje kako samo 37 odsto milenijalaca kaže da ima mnogo poverenja u budućnost SAD, u poređenju sa 45 odsto pripadnika generacije X (Gen Xers, rođeni 1965–1980), dok 49 odsto bumersa (Boomers, rođeni 1946–1964) i 56 odsto pripadnika tihe generacije (Silent Generation, rođeni 1928–1945).

Pre dve decenije bebi-bumersi su bili manje optimistični od svojih starijih u proceni budućnosti nacije. Godine 1975, kada su bumersi bili najmlađa generacija, 49 odsto njih imalo je veliko poverenje u budućnost, u poređenju sa 62 odsto s tihom generacijom i 67 odsto među pripadnicima tzv. najveće generacije (Greatest Generation, oni koji su odrasli u vreme Velike depresije 1930-ih i borili se u Drugom svetskom ratu).

Pre dve decenije samo 30 odsto pripadnika generacije X, koja je tada bila u tinejdžerskom dobu, verovalo je u svetlu budućnost SAD, a optimistična u pogledu na budućnost bila je polovina ili više od polovine pripadnika starijih generacija toga doba – bumersa i pripadnika tihe generacije…

„Kriščen sajens monitor“ procenjuje da iako je pokret Occupy Wall Street iz 2011. bio kratkovečan, izgleda da je njegov duh preživeo i da se čak širi, što teško može da znači da je neminovna marksistička revolucija, kao simptom polarizovane politike. On otkriva nezadovoljstvo ekonomskim sistemom koje odjekuje čak i kod nekih ekonomista na konzervativnom kraju spektra.

List citira Luiđija Zingalesa sa Univerziteta u Čikagu: „Američki kapitalizam nije obezbedio ono što je obećao. Ili ćemo popraviti kapitalizam da bi pružio ono što je obećao, ili možemo završiti gubitkom kapitalizma ili … demokratije, ili možda oboje u isto vreme.“ List, međutim, konstatuje da je to zapanjujuća procena jer je američka ekonomija po mnogim merilima ne samo jaka, već́ i napredna: nezaposlenost se približava najnižem nivou u pola veka, ekonomski rast je dostigao četiri odsto. Ipak, mnogi Amerikanci se i dalje osećaju uplašeno ili razočarano. Zašto?

„Tramp efekat“, smanjenje poreza za bogate, nasleđe Velike recesije, pomogli su da se formira mlada generacija koja je željna ekonomske pomene. Čini se da mnogi milenijalci imaju više interesa za ublažavanje kapitalizma nego da ga zamene. Ipak, pitanja koja postavljaju dodiruju vrednosti kao što su sloboda i pravednost i održivost američkog sna.

To je kombinacija rezultata Velike recesije, uvećanja cene obrazovanja, nepouzdanosti socijalnog osiguranja i umnožavanja prekarijalnosti (precariousness), nesigurnosti radnih mesta koja je ostavila mlade ljude u gnusnoj materijalnoj nesigurnosti. Oni se ne sećaju pada komunizma, ali pad kapitalizma je tu oko njih, piše „Njujork tajms“.

UZROK NESIGURNOSTI

Londonski liberalni „Ekonomist“ pod naslovom „Milenijumski socijalizam“ u februaru 2019. podseća na to kako se činilo da je posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine ideološko takmičenje 20. veka završeno. Kapitalizam je pobedio, socijalizam je postao izraz za ekonomski neuspeh i političko ugnjetavanje i šepao je u propalim državama i u „naduvenim liturgijama KP Kine“…

Danas, 30 godina kasnije, piše „Ekonomist“, socijalizam se vraća u modu. U Americi, Aleksandrija Okasio Kortez, novoizabrana kongresmenka koja sebe naziva demokratskim socijalistom, postala je senzacija, Džeremi Korbin, koga „Ekonomist“ naziva tvrdolinijaškim liderom Laburističke partije, bio je na ivici da dobije ključeve Dauning strita broj 10. Mnogi novi socijalisti su milenijalci. Na američkim „primarnim“ izborima 2016. godine za Bernija Sandersa glasalo je više mladih ljudi nego za Hilari Klinton i Donalda Trampa zajedno. Skoro trećina francuskih birača mlađih od 24 godine na predsedničkim izborima 2017. godine glasalo je za, po „Ekonomistu“, tvrdokornog levog kandidata (misli se na Žana Lika Melanšona, predsednika leve Nepokorne Francuske, La France Incoumise).

Ali, konstatuje „Ekonomist“, mnogi od navijača laburiste Džeremija Korbina su stari koliko i on.

DUGA RUKA ADAMA SMITA

Istraživanje GenForward Čikaškog univerziteta pokazuje da 62 odsto Amerikanaca između 18 i 34 godine misli da je Americi potrebna jaka vlada koja rešava sadašnje kompleksne ekonomske probleme, a samo 35 odsto njih kaže da te probleme bez mešanja vlade može da reši slobodno tržište.

Citirajući te nalaze, „Čikago tribjun“ prekoreva milenijalce što možda ne shvataju da su mnoga od opterećenja sa kojima se suočavaju uzrokovana bar jednakim učešćem vlade kao i slobodnog tržišta. Savezni zajmovi i grantovi su podigli školarinu. Medicare povećava potražnju za zdravstvenom zaštitom. Visoki troškovi stanovanja u Njujorku i San Francisku duguju mnogo kontroli i zakupu zemljišta. Kada je tržištu dozvoljeno da „radi“, ono podstiče inovacije koje proširuju opcije i smanjuju troškove. Amazon, Apple, Uber, Starbucks i Walmart učinili su život boljim za potrošače. Hrana i odeća uzimaju manje dohotka nego do sada. Automobili, televizori i aparati su bolji i pouzdaniji nego što su nekada bili.

„Ekonomist“ osporava dijagnozu po kojoj je rastuća nejednakost uzrok „levog skretanja omladine“ tvrdeći da je nakon prilagođavanja poreza i transfera između 2005. i 2015. smanjena nejednakost prihoda u Americi, da je u tri godine pre 2017. srednji prihod domaćinstva realno uvećan za 10 odsto.

Po „Ekonomistu“, najveći izvor nesigurnosti nije nedostatak stabilnih radnih mesta, već rizik sledeće ekonomske krize.

LJUBOMORNI NA KANADU

U tom kontekstu, zanimljiva je i komparativna analiza položaja milenijalaca u Kanadi i u SAD, koju su uradili bankarski konsultanti Toronto dominion banke (TD ecomisc).

U njoj se milenijalci opisuju kao generacija suočena s težim uslovima na tržištu rada i nekretnina uprkos tome što su najobrazovanija generacija u istoriji. Ipak, kanadski milenijalci prolaze bolje od američkih kolega: u prvoj polovini 2015. više od 50 odsto kanadskih milenijalaca posedovalo je dom u mlađem dobu nego što je to bio slučaj s njihovim roditeljima, dok u SAD kuću poseduje 36 njihovih vršnjaka u poređenju sa 43 odsto ljudi istih godišta u prethodnim generacijama. Milenijalci u Kanadi imaju lakši pristup kreditima nego američki ispisnici, manje su opterećeni studentskim „dužničkim ropstvom“.

Kažu da istorija pokazuje kako u recesijama posao najbrže gube mladi. Tokom poslednje recesije Kanađani od 28 godina i mlađi bili su teže pogođeni – na njih je otpadalo skoro 70 odsto gubitaka radnih mesta u poređenju s otprilike 50 odsto gubitaka radnih mesta u Americi.

Međutim, zato što je kanadsko tržište rada tokom Velike recesije 2008/2009. bilo manje poremećeno, kanadski stariji visoko obrazovani milenijalci (od 25 do 34 godine) su nakon recesije uspešnije od prethodnih generacija ušli na tržište rada, počeli da rade puno radno vreme i postali kupci nekretnina.

Prihodi kanadskih milenijalaca su znatno veći od onoga što su njihovi roditelji zarađivali pre 30 godina. Sa većom stopom učešća ženske radne snage, u Kanadi je povećan broj domaćinstava sa dvostrukim prihodom, pa i domaćinstva milenijalaca zarađuju oko 16 odsto više nego domaćinstva generacije X u svojim godinama (oni rođeni između 1965. i 1980.). Ovi rezultati prilično se razlikuju od onih u Sjedinjenim Državama gde se stopa nezaposlenosti onih u dobu od 25 godina do 34 godine u poslednje vreme svela na nivoe pre recesije, ali analitičari TD zaključuju kako nije verovatno da će oni sudelovati na tržištu rada više nego njihovi roditelji pre 30 godina. Američka domaćinstva milenijalaca zarađuju manje od pripadnika generacije X u njihovom uzrastu…

BAUK IZBLEDELOG TERMINA

Zanimljivo je to što se u trenutku kada u staroj Evropi traje kriza levice, ne samo operativno-politička već konceptualna reč socijalizam rehabilituje u tvrdokorno antikomunističkoj Americi za vlade neokonzervativaca. Uzgred da se podsetimo to je i zemlja kultnih anarhističkih demonstracija zbog policijskog nasilja 1, 2, i 3. maja 1886. u čiju čast se proslavlja 1. maj kao praznik rada (videti: Hronika zaboravljenog praznika, „Vreme“ br. 748, 2005).

Mada ciljevi američkih milenijumskih socijalista nisu posebno radikalni – bore se, na primer, za univerzalnu zdravstvenu zaštitu, koja je normalna u drugim delovima bogatog sveta – za američke konzervativce i libertarijance vest da milenijalci prihvataju socijalizam je zastrašujuća. Oni ne treba da se plaše jer Amerika ipak neće uskoro nacionalizovati ekonomiju, piše vašingtonski portal Hil, koji inače zaključuje kako milenijalci koriste reč socijalizam a da možda ne znaju šta to znači.

Američki poslovni magazin „Forbs“ poručuje: „Ne dopustite alarmistima da vas prevare, milenijalci ne misle da je socijalizam cool, konzervativci treba da se opuste. Milenijalci su isti kao oni, samo ne žele da tako izgleda.“ To je efektno rečeno, ali teško da je baš tačno. Pripadnici te generacije imali su između 5 i 20 godina kada je teroristički napad 11. septembra potresao američku naciju, a mnogi su bili dovoljno odrasli da shvate istorijsku važnost tog trenutka, većina je odrasla u senci ratova u Iraku i Avganistanu, koji su doprineli polarizaciji koja oblikuje političku klimu u SAD i većina ih je imala između 12 i 27 godina za vreme izbora 2008. godine, kada je glasovima mladih izabran prvi crni predsednik. Prema generacijskom profilu koji je napravio Istraživački centar Pju, to je najviše rasno i etnički raznolika odrasla generacija u istoriji Amerike. Ušli su na tržište radne snage u jeku recesije i dugoročne posledice ovog „sporog početka“ milenijalaca, najbrojnije (76 miliona) američke žive generacije, uz to i najobrazovanije, odrasle u vreme interneta, biće faktor u američkom društvu decenijama.

Da li po staroj formuli: levičari u mladosti, zadrti konzervativci i militaristi u starosti?