U svom domu u Pokantiko Hilsu, u 102. godini, u snu je od slabosti srca umro bankar svetskog uticaja i filantrop Dejvid Rokfeler. On je praunuk Vilijama Bila Rokfelera, putujućeg „botaničkog lekara“ i šarlatana nemačko-engleskog porekla koji bi napuštao grad čim bi prodao svoj eliksir, a najmlađi unuk „onog“ Džona D. Rokfelera seniora, koji je 1870. osnovao naftnu kompaniju Standard ojl i postao prvi američki milijarder.
Dejvid Rokfeler, rođen 12. juna 1915, živeo je u raskoši u njujorškoj Zapadnoj 54. ulici, sa batlerima, vaspitačicama i sobaricama. Kada je na Menhetenu sa svojom braćom vozio rolšue duž njujorške Pete avenije, pored njih bi lagano klizila limuzina u slučaju da se zamore. Kad bi izrecitovao pesmicu, deda bi mu dao deset centi. U letnjoj rezidenciji Rokfelerovih u Pokantiko Hilsu u brdima iznad Njujorka sreo je mnoge poznate ličnosti, među kojima i pionira vazduhoplovstva Čarlsa Lindberga.
Dejvidov otac, sin jedinac osnivača Standard ojla, Džon D. Rokfeler junior, koji je bio viđen kao filantrop, počeo je tridesetih godina prošlog veka da „sakuplja sindikat“ kako bi na zemlji iznajmljenoj od Kolumbija univerziteta bila sagrađena metropolitenska opera. Međutim, posle berzanskog kraha 1929. taj Džon D. Rokfeler junior je zaključio da nema drugog izlaza nego da na tom nesuđenom opera placu između 48. i 51. ulice u Njujorku gradi poslovni kompleks od 14 poslovnih zgrada u art-deko stilu, koji je nazvan Rokfeler centar. Kad je 40.000 radnika završilo posao, bilo je predloga da se taj prostor iznajmi nemačkim kompanijama, ali je to otpalo, zbog dolaska Hitlera na vlast. Alan Dals, šef CIA, posle japanskog napada na Perl Harbur svoj operativni je centar postavio u Rokfelerovom centru u Njujorku. Biće kasnije Dejvidov prijatelj i pouzdanik.
Kako piše „Njujork tajms“, familiju Rokfeler su mnogo godina kasnije u američkoj javnosti kritikovali zato što je 1989. japanskoj kompaniji Micubiši prodala 51 odsto akcija Rokfeler grupe, koja je posedovala i Rokfeler centar, jedan od američkih nacionalnih simbola. Kompanija Micubiši je posle prodala tu zgradu konzorcijumu u kome su bili Goldman Saks, Anjeli, i, naravno, Rokfeleri.
Kad je o njujorškim simbolima reč, dejvidova majka Ebi Oldrič Rokfeler je 1929. osnovala Muzej moderne umetnosti u Njujorku, u kome se sada čuva oko 15.000 umetničkih dela. Došavši na čelo borda tog muzeja Dejvid Rokfeler je 1968. otkupio i kolekciju moderne umetnosti (sa delima Sezana, Gogena, Matisa i Pikasa) Gertrude Stejn, američke spisateljice, pokroviteljke umetnika, čiji je otac Danijel Stejn zaradio svoje bogatstvo investicirajući u železnicu.
UTICAJNA BRAĆA: Dejvid je 1936. diplomirao na Harvardu, postdiplomske studije je završio na prestižnoj Londonskoj školi ekonomije, a doktorirao je 1940. na Univerzitetu u Čikagu, koji je osnovao njegov otac Džon. U svojoj doktorskoj tezi branio je principe Ruzveltovog Nju dila, što je bila novost, s obzirom na to da je familija Rokfeler bila protiv tog programa.
Nakon što je diplomirao Dejvid je za godišnju platu od jednog dolara radio kao sekretar borbenog republikanskog gradonačelnika Njujorka Fjorela la Gvardije, poznatog po tome što je naredio da se uhapsi Laki Lućijano pod bilo kakvom optužbom, ali i po javnim radovima u Njujorku.
Tokom Drugog svetskog rata Dejvid je služio u američkoj vojnoj obaveštajnoj službi u Francuskoj, a kraj rata je dočekao sa činom kapetana i kratko bio ataše u američkoj ambasadi u Parizu.
Od 1946. počeo je da radi u Čez nešenel banci, koja je 1955. postala Čez Menheten banka, na čije je čelo Dejvid Rokfeler došao 1957, a potom Džej-Pi Morgan Čejs, čiji je predsednik bio od 1969. do 1980. Kako piše „Njujork tajms“, porodica Rokfeler u toj banci nikada nije imala udeo veći od pet odsto.
Dejvid Rokfeler se šalio da je jedini od svoje braće živeo od svog rada. Njegov brat Nelson (1908–1979) je bio guverner Njujorka u četiri mandata i potpredsednik SAD u mandatu Džeralda Forda. Džon D. Rokfeler III (1906–1978) je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Lorens (1910–2004) je nasledio dedino mesto u upravi Njujorške berze, vodio je Rokfelerovu fondaciju, u poznom životnom dobu se zanimao fenomenom NLO. Vintrop (1912–1973) je bio guverner Arkanzasa.
ŠIRENJE UTICAJA: Daleko od toga da je Dejvid Rokfeler bio udaljen od politike: šezdesetih godina je u saglasnosti s drugim biznismenima formirao savetodavni komitet Čejz internešenel, a nakon spajanja sa bankom JP Morgan to telo je preimenovano u Međunarodni savet u kome su bile uticajne ličnosti kao što su američki državni sekretar (1982–1989) Džordž Šulc, automobilski magnat Đani Anjeli, Henri Ford II, Dejvid Pakard, britanski tačerizovani laburista Toni Bler, „oficir za vezu s administracijom Bila Klintona, itd.
U tom društvu se, naravno, ne može zaobići Henri Kisindžer, sa kojim je Dejvid Rokfeler našao mnogo zajedničkih tačaka. Kisindžer ga je, kažu, konsultovao i o interesima Čejza u Čileu pre izbora socijaliste Salvadora Aljendea, a, kako izgleda i posle toga. U 1979. kada su on i Henri Kisindžer nagovorili tadašnjeg predsednika SAD Džimija Kartera da pruži utočište radi lečenja od raka bolesnom svrgnutom šahu Rezi Pahlaviju, razbesnele su se pristalice Ajatolaha Homeinija. Došlo je do talačke krize zbog koje Karter, kome je Rokfeler prigovarao da američke interese ne tretira kao primarni cilj svoje spoljne politike, izgubio izbore.
Dejvid Rokfeler je tvrdio da od njega niko nije sreo više svetskih lidera. Od 1957. do 1981. Čejzov bos putovao je u 103 zemlje, sreo se sa desetinama predsednika, premijera, kraljeva i diktatora i upisao oko 150.000 imena u svoj „rolodeks“ (rotirajući adresar s karticama koji danas zamenjuju elektronske verzije adresara).
Sedamdesetih godina, posle Rokfelerovih susreta sa Anvarom al-Sadatom u Egiptu, Leonidom Brežnjevom u SSSR i sa Ču Enlajem u Kini, Čejz Menheten je proširila poslove u tim zemljama. Sreo je Kastra, Hruščova i Gorbačova. Jeljcin ga je zvao da modernizuje ruski bankarski sistem.
Dejvid Rokfeler je bio važan učesnik diskretnih sastanaka 120 do 150 uticajnih zapadnih političara i privrednika poznatih kao Bilderberg grupa. Kada su on i Zbignjev Bžežinski predložili da se tom zatvorenom društvu pridruže i Japanci, što je bio interes Čejza, a to naišlo na otpor, inicirao je 1973. osnivanje Trilateralne komisije koja je od tada okupljala svetsku vladajuću elitu – oko 400 najviđenijih osoba iz poslovnog i političkog života.
