Mafija i đubre

Specijalno za „Vreme“ iz Rima

Reč je o nekoj vrsti bolesti. Krije se negde u telu italijanske administrativne i proizvodne mašinerije i čeka svoj trenutak da se ispolji na agresivan način. Bar je tako u italijanskim i međunarodnim medijima predstavljena tzv. kriza napuljske deponije, što je navelo premijera Romana Prodija i predsednika Republike Đorđija Napolitana da izdaju poziv na „neodložnu akciju“.

Do sada ni taj poziv – kao ni odluka vlade – nisu doprineli rešavanju krize koja je daleko dublja nego što se inače misli. U ponedeljak 14. januara više od 100.000 učenika u regionu Kampanje (u južnoj Italiji, čiji je glavni grad Napulj) bilo je primorano da odsustvuje iz škola zbog 7.000 tona đubreta koje je ostavljeno da truli na ulicama gotovo svih većih gradova. Veličina „đubrišnog talasa“ je naizgled posustala posle nereda do kojih je došlo prošle nedelje u opštini Pjanjura, u predgrađu Napulja. Tamo su vlasti izdale nalog za produžetak života deponije koja je već prekomerno iskorišćena. Stanovnici, koji su se godinama borili protiv korišćenja deponije, krenuli su sa neredima. Italijanski televizijski informativni programi i novine bili su prepuni prikaza sveopštih demonstracija u kojima su goreli autobusi, a policija bila na udaru.

Scena nije bila mnogo drugačija tokom vikenda 12. januara u Kaljariju, glavnom gradu ostrva Sardinije. Guverner lokalnog regiona Renato Soru odgovorio je na Prodijev poziv. Dva dana pre toga premijer je zatražio „solidarnost“ od druge regionalne italijanske vlade kako bi se olakšala kriza u Napulju i vlastima dalo malo prostora dok ne nađu dugotrajnije rešenje. Međutim, kada je prvi brod sa đubretom iz Napulja pristao u Kaljari, nekih stotinak mladića je zauzelo trg ispred glavne katedrale i protestovalo ispred Soruove kuće. Policija je napala demonstrante i noć se pretvorila u nešto što je bilo nalik scenariju urbane gerile. Po navodima predstavnika policije iz Kaljarija, neki od mladića su „bili plaćeni“ da bi inscenirali sukob i pripadaju grupama „ultraša“, fudbalskih navijača za koje se smatra da su pod kontrolom ultradesničarskih političkih grupacija.

U ponedeljak 14. januara građani u manjim mestima u Kampanji održali su više protesta, uz blokadu dva glavna puta na više sati, dok se karavan dugačak 12 kilometara sačinjen od autobusa i zemljoradničkih traktora, zaputio iz Molize (regiona u istočnom delu Kampanje) do Beneventa, nedaleko od Napulja, da bi se izrazilo protivljenje otvaranju nove deponije na granici između dva regiona.

Kako dani prolaze, nakon više od dve nedelje od početka krize sve jasnija postaje činjenica da u pitanju nije bolest, već simptom. Potrebno je uzeti u obzir najmanje tri elementa da bi uopšte moglo da se makar donekle razume šta se, u stvari, dešava u jednom od najlepših i najpoznatijih gradova na Mediteranu. U proteklih 14 godina Napulj i region kome on pripada funkcionišu pod „posebnim režimom“ skupljanja i otklanjanja gradskog đubreta. Taj „režim“ je pravdan prekom potrebom da se „ciklus otklanjana đubreta“ „očisti“ od infiltracije lokalne mreže organizovanog kriminala, tzv. Kamore, mlađe sestre sicilijanske Mafije, ili ‘Ndrangete iz Kalabrije.

Mnoge sudske i novinarske istrage su pokazale da je otklanjanje i transport đubreta jedan od najunosnijih poslova Kamore, koji je doveo do nastanka nepoznatog broja bespravnih deponija širom teritorije ovog regiona. U nekim mestima, kao u predgrađu grada Aćera, ovakvo krijumčarenje đubreta imalo je za posledicu natprosečan broj kancera i plućnih oboljenja kod građana, kao i gubitak reputacije i prihoda lokalnih poljoprivrednika.

Mnoge ekološke organizacije, kako nacionalne tako i lokalne, zajedno sa nezavisnim stručnjacima i aktivistima građanskih udruženja, sada tvrde da ovaj poseban režim koji se naziva „komisarijamento“, u stvari, predstavlja problem, a ne rešenje. Njihova tvrdnja je zasnovana na činjenici da je posle 14 godina Napulj daleko iza nivoa reciklaže koji je postignut u drugim italijanskim gradovima, čak i u istom regionu. „Odvojeno prikupljanje“ đubreta u Napulju je na nivou od sedam odsto, dok je u drugim velikim gradovima u Italiji taj nivo 20 odsto ili više. U nekim slučajevima on prevazilazi 30 odsto. Razlog za ovakav neuspeh (koji više niko ne poriče) jeste da je ovaj „režim“ proizveo „sistem upravljanja otpadom“ koji je zasnovan na sagorevanju gradskog đubreta, a ne na reciklaži. Po mišljenju grupa za zaštitu ekologije, poenta je u tome što sagorevanje i reciklaža isključuju jedno drugo, jer, da bi bilo isplativo, veliko postrojenje za sagorevanje đubreta treba da sagori što veću količinu đubreta. Jedino postrojenje koje je izgrađeno u Kampanji u proteklih 14 godina nalazi se u Aćeri i zatvoreno je zbog sudske istrage koja će uskoro doći i do Antonija Basolina, guvernera Kampanje, i bivšeg gradonačelnika Napulja.

Jedini rezultat 14-godišnjeg „posebnog režima“ jeste prekoračenje kapaciteta deponija i povećanje broja deponija. Zbog toga su građani postali vrlo nezadovoljni sa svakim rešenjem koje podrazumeva ustupanje zemljišta deponijama.

Vlada je iznenađena. Basolino pripada novoosnovanoj Demokratskoj partiji (DP) i ima militantne korene u Komunističkoj partiji koja je postala Demokratska partija levice devedesetih godina, da bi se konačno ujedinila (sredinom oktobra 2007) sa La Margeritom i stvorila DP. Tako je nova partija postala svedok neuspeha u oblasti koja je do sada bila njena jača strana: administrativno iskustvo koje je izdržalo mnogo njenih vodećih ličnosti, počevši od generalnog sekretara Valtera Veltronija, koji je trenutno gradonačelnik Rima. To, kao i potreba da se pokaže „angažovano“ lice javnosti koja pokazuje sve veće razočaranje, nateralo je Vladu na vrlo odlučan odgovor: pre svega nekoliko dana imenovan je novi „superkomisario“ i vojska je angažovana sa svojim inženjerima na rešavanju problema hiljada tona đubreta. Novi „superkomisario“ imaće vlast naredna četiri meseca i u tom periodu će imati ovlašćenja veća od lokalne vlasti, uz pravo da krši ekološka pravila, u cilju rešavanja krize. Četiri meseca da se stavi zakrpa na rupu koja je pravljena 14 godina deluje kao prevelik zalogaj, čak i za čoveka koga je izabrao Prodi – Đanija de Đenara, bivšeg načelnika policije i šefa kabineta ministra unutrašnjih poslova Đulijana Amata. De Đenaro, policajac koji je stekao svoju reputaciju u službi za borbu protiv mafije, poznat je po jednoj od najmračnijih stranica iz nedavne italijanske istorije: on je rukovodio policijom za vreme nereda u Đenovi 2001. godine tokom Samita G8. Trenutno je pod istragom zbog zataškavanja koje je on navodno naredio u prikrivanju nepravilnosti u radu policijskih agenata prilikom uličnih tuča koje su izbile tokom protesta protiv Samita. Njegovo imenovanje na mesto „superkomisarija“ je jasna poruka: upravljanje otpadom u Napulju je više pitanje javnog reda i mira, nego ekonomske politike ili lokalne uprave. U nedeljama koje slede potvrdiće se da li je ovaj način razmišljanja u vladi dovoljno jak da se prevaziđu protesti građana i protivljenje lokalnih vlasti protiv „još posebnijeg režima“ koji je upravo započet.

Pored četrnaestogodišnje priče o neuspehu i odgovora koji je izabrala vlada, ovu slagalicu upotpunjava i treći element. Svega nekoliko regiona je dalo potvrdan odgovor na „poziv na solidarnost“ koji je izdala vlada, a oni regioni koji jesu dali potvrdan odgovor postavili su uslove za prihvatanje đubreta iz Napulja u svoje lokalne deponije za upravljanje otpadom. Možda zato što je u pitanju đubre ili zbog „nasilnog“ protesta koji građani Kampanje sprovode, ali izgleda da su Italijani daleko više svesni svog lokalnog identiteta nego nacionalne pripadnosti. Ova dimenzija krize, posebno sa tačke gledišta zabrinutosti za zdravlje građana, nije dovoljna da bi se prevazišlo lokalno protivljenje protiv „izvoza đubreta“ u druge regione.

Pored drugih pitanja i predloga koji su usmereni na racionalnije upravljanje otpadom (npr. smanjenje upotrebe koverata i kartonskih kutija koji predstavljaju 30 odsto đubreta), kriza sa upravljanjem otpadom u Napulju je simptomatična za nesposobnost italijanske političke elite da „razmišlja zeleno“ i da predvidi drugačije „teritorijalno upravljanje“ koje bolje odražava težnje i ideje građana, koje se najčešće odbacuju kao „lokalne“. Uplitanje policije nikad nije bio dobar način da se opravda ili podrži kontroverzna politička odluka. U tom smislu Italija ne predstavlja izuzetak.