Maduro u začaranom krugu

Grupa „Vojnici u flanelu“ (Soldados de franela) preuzela je odgovornost za pokušaj ubistva predsednika Venecuele Nikolasa Madura tokom parade povodom godišnjice formiranja Venecuelanske nacionalne garde u Karakasu 4. avgusta. Eksploziju drona koji je nosio plastični eksploziv zabeležile su TV kamere. Dronovi su, kako se agenciji Blumberg poverio jedan disident, dovezeni iz Majamija i testirani na jednoj farmi u Kolumbiji.

Američki mediji su atentat tumačili kao znak nezadovoljstva u snagama bezbednosti Venecuele, a sličan utisak je širen nakon što je pre godinu dana policajac Oskar Perez iz helikoptera i ispalio granate na venecuelanski vrhovni sud koji je suspendovao parlament u kome je dominirala opozicija. Maduro je za taj napad optužio general-majora Migela Rodrigeza Toresa, bivšeg šefa obaveštajne službe do 2015. koji je uhapšen, kao i neki komandanti oklopnih bataljona i jedan broj opozicionih političara.

Nikolas Maduro je posle smrti Huga Čaveza za predsednika izabran u aprilu 2013. sa 50,66 odsto glasova. Opozicija se žalila da je bila izložena velikoj represiji i da je bilo mnogo neregularnosti, a na parlamentarnim izborima 2015. osvojila je dve trećine mandata. Uz pomoć Bolivarske narodne policije, Nacionalne garde i naoružanih polulegalnih civilnih bandi (colectivos) Maduro je skršio opoziciju tokom uličnih sukoba oko ustavnih referenduma 2016. i 2017. u kojima je poginulo oko stotinu ljudi, a 4500 je uhapšeno.

Potom je grupa zaverenika u aprilu 2017. planirala da u „Operaciji Armagedon“ ubije Madura na vojnoj paradi, ali je odustala u strahu da će doći do velikog krvoprolića.

Onda je grupa od 300 do 400 kapetana, pukovnika i generala iz sva četiri roda venecuelanske vojske planirala da tokom predsedničkih izbora 20. maja 2018. sa plavim trakama na rukavima sa oznakama OC (Operación de constitución) uhapsi predsednika Madura i izvede ga pred sud.

Bilo je obrnuto. Maduro je nakon propalih pučeva 2018. objavio da će suzbiti izdaju i obezbediti lojalnost jedinstvene vojske slavnoj venecuelanskoj revoluciji i legitimnom komandantu. Neki od uhapšenih pučista su mučeni, neki pred vojnim sudom optuženi za izdaju, a neki su pobegli. Zaverenici veruju da su izdani, moguće od strane dvostrukog agenta ubačenog u njihovu organizaciju.

PUČISTI U VAŠINGTONU: Da su američki zvaničnici znali za pučističke zavere u Venecueli, najdetaljnije je 8. septembra 2018. pisao „Njujork tajms“ navodeći da se 2017. s najmanje tri različite grupe venecuelanskih vojnih zaverenika protiv Madura sretalo bar jedanaest aktivnih i bivših američkih zvaničnika.

Prvi kontakt sa američkom vladom pučisti su, navodno, ostvarili u jednoj evropskoj prestonici, čime su zvaničnici u Beloj kući bili zaintrigirani, ali i zabrinuti da zahtev za sastanak može biti trik da se krišom snimi neki američki zvaničnik kako učestvuje u zaveri protiv venecuelanske vlade. Dve zemlje nisu razmenile ambasadore još od 2010. godine.

„Njujork tajms“ piše da je jedan od razloga za uzdržnost bio i to što jedan od venecuelanskih vojnih komandanata koji je bio uključen u tajne razgovore nije bio baš idealna figura za obnovu demokratije u Venecueli – bio je na američkoj listi sankcija protiv korumpiranih službenika, kao i drugi pripadnici bezbednosnog aparata Venecuele koje je Vašington optužio za hapšenje neistomišljenika, mučenje političkih zatvorenika, ranjavanje hiljada civila, trgovinu drogom i saradnju sa Revolucionarnim oružanim snagama Kolumbije, poznatoj kao FARK, koje SAD smatraju terorističkom organizacijom.

Istoričar iz arhiva nacionalne bezbednosti na Univerzitetu „Džordž Vašington“ Peter Kornbluh procenio je da Vašington pučistima nije pružio aktivnu pomoć, ali da je davao signale koje su pučisti mogli da shvate kao prećutno odobravanje njihovih planova.

Tokom 2018. godine tajni sastanci su održavani u kućama u predgrađu Karakasa, a neki od učesnika su s veštačkim brkovima i lažnim identifikacijama prelazili preko granice u Kolumbiju odakle im je, navodno, ipak doturana i neka novčana podrška iz SAD. Venecuelanske vlasti su tvrdile da su disidenti na Floridi i u Bogoti za ubistvo Madura ponudili 50 miliona dolara i azil u SAD.

Šef Ministarstva spoljnih poslova Venecuele Horhe Areasa osudio je planove SAD da podrže zaveru protiv vlasti u Venecueli, a osudi se najenergičnije pridružio predsednik Bolivije Huan Evo Morales, još jedan kamen u latinoameričkoj cipeli Vašingtona. Bela kuća je navela u saopštenju kako je važno da se SAD uključe u „dijalog sa svima u Venecueli koji pokazuju želju za demokratijom“ u cilju „sprovođenja pozitivnih promene u zemlji koja je pretrpela toliko toga pod Madurom“.

Bivši američki državni sekretar Reks Tilerson je februara 2018. rekao da SAD ne zagovaraju promenu režima, niti uklanjanje predsednika Madura, ali je dodao i da će SAD, kada vojno vođstvo Venecuele shvati da ne može više služiti građanima, upravljati mirnom tranzicijom“.

GLAS JASTREBA: Stariji saradnik na studijama odbrambene i spoljne politike na Kato institutu Ted Galen Karpenter piše 9. septembra 2018. u magazinu „Nationali interes“ da ekstremni jastrebovi u Sjedinjenim Državama očigledno nisu ispunili kvotu gubitka američkih života i poreskih dolara u vojnim avanturama širom Bliskog istoka i Centralne Azije, pa za promenu sve više dižu buku o pokretanju rata protiv režima mnogo bližem kući – u Venecueli.

Najnoviji predlagač ove opcije je, po Karpenterovim rečima, neokonzervativni republikanski senator sa Floride Marko Rubio, koji se sprema da nasledi najistaknutijeg portparola Velike stare partije, pokojnog senatora Džona Mekejna, u korist „ultra-jastrebovske“ (ultra–hawkish) spoljne politike.

„Amerikanci moraju biti upoznati sa izgledima za neprijatan neuspeh ako SAD započnu oružanu intervenciju u Venecueli, jer Maduro još uvek može da računa na jezgro posvećenih pristalica koje bi, uprkos užasnim posledicama njegove vladavine, verovatno bili spremni da nasilno ospore invaziju Jenkija i okupaciju svoje zemlje. Sećanja na američku ‘diplomatiju topovnjača’, udarima CIA i neposrednim invazijama SAD u latinoameričkim zemljama tokom većeg dela dvadesetog veka jesu izbledele, ali nisu nestale među američkim susedima“, piše Karpenter.

I „Njujork tajms“ piše da je u vreme kada su pučisti tražili kontakt u Vašingtonu preovladala ocena da bi uspostavljanje tajnog kanala sa pučistima u Venecueli bio veliki rizik, s obzirom na to da mnoge u regionu duboko vređa duga istorija tajnih intervencija SAD širom Latinske Amerike, podsticanje inicijalnih pobuna, državnih udara, produbljivanje podela u zemljama kao što su Kuba, Nikaragva, Brazil i Čile.

Debaklom se završila invazija u režiji CIA u Zalivu svinja 1961. radi obaranja Fidela Kastra, a puč protiv predsednika Salvadora Aljendea u Čileu 1973. doveo je do duge vojne diktature generala Augusta Pinočea. Reganova administracija pružala je tajnu podršku desničarskim kontrasima u Nikaragvi osamdesetih godina prošlog veka. Administracija Džordža Buša mlađeg uspostavila je komunikaciju sa Pedrom Franciskom Karmonom Estangom, venecuelanskim biznismenom na čelu naftne kompanije, koga su instalirali pučisti koji su zatvorili Huga Čaveza, pa se brzo korigovala nakon što je porastao bes protiv državnog udara i Čavez vraćen na predsedničko mesto, a Karmona posle samo dva dana „predsednikovanja“ (12/13 april 2002) našao azil u Kolumbiji.

SANKCIJE KAO PROVERENO SREDSTVO: „Nažalost, i predsednik Tramp je bio sklon da flertuje sa vojnim rešenjem kao senator Rubio“, piše Karpenter, pozivajući se na izveštaje o tome da je Tramp u avgustu 2017. tražio da se pripremi plan za vojnu intervenciju SAD u Venecueli, ali da su ga savetnici, navodno, od toga odvratili.

Donald Tramp je, međutim, poveo rat protiv Venecuele drugim sredstvima – u avgustu 2017. nametnuo je sankcije na osnovu kojih Kancelarija za kontrolu inostrane imovine SAD (OFAC) sprečava američke vlasnike venecuelanskih obveznica da učestvuju u restrukturiranju duga te zemlje.

Sankcijama su se pridružile Kanada, Evropska unija i Švajcarska, a Bela kuća je nastojala da se toj venecuelanskoj „pretnji regionalnoj sigurnosti i demokratiji“ pridruže i druge zemlje.

To je prilično okrutan i sveobuhvatan pokušaj da se u Venecueli izazove bankrot težak 70 milijardi dolara, zemlji koja je zapadala u budžetski deficit i dugove pod uticajem sinergije efekata Madurove bolivarske politike i ćudi naftnog tržišta koje su dugo određivale prilike u toj zemlji. Kako konstatuje pridruženi profesor Moderne latinoameričke istorije na Njujorškom univerzitetu Alehandro Velasko, taj začarani krug će se nastaviti:

„U vreme naftnog buma pedesetih godina prošlog veka vojna diktatura je rasipala naftna sredstva. Kada je šezdesetih godina došlo do naftnog kraha, liberalistički režim je morao da otplaćuje akumulirane dugove uz rast siromaštva i nejednakosti. Kada je sedamdesetih godina embargo na naftu na Bliskom istoku podigao cenu nafte na istorijski nivo, Venecuela je ponovo podigla kvalitet života izazivajući zavist u regionu. Kada su cene nafte pale početkom osamdesetih godina, ponovo su usledile dve decenije porasta nejednakosti, političkih i socijalnih nemira, pa su Venecuelanci 1999. izabrali za predsednika Huga Čaveza, kome se posrećilo da cene nafte početkom dvehiljaditih budu povoljnije, tako da je podsticao masovnu javnu potrošnju i socijalne programe koje je kasnije nazvao ‘socijalizmom 21. veka’. Kad je došao Maduro, cene nafte su opet pale, što je uz nagomilane dugove dovelo do budžetskog deficita, topljenja socijalnih tekovina bolivarske politike, ali čini se, dramatičnije nego ranije.“

73 CM BOLIVARA: Uprkos tome što je Maduro redovno sa radio-talasa osuđivao „kriminalce“ i „mafiju“, što su donošeni čvrsti propisi i uprkos povremenim racijama policije, prilike, kurs domaće valute i cene u Venecueli određivalo je crno tržište. Sistem racionisane distribucije se raspao. Bolivar je izgubio vrednost. Hiperinflacija je u toku leta procenjivana na milion odsto, što je „Gardijan“ ilustrovao fotografijom na kojoj je pile od 2,4 kilograma koštalo 14.600.000 bolivara (2,22 dolara), a ako bi bilo plaćano novčanicama od 1000 bolivara, visina hrpe novčanica iznosila bi 73 cm.

Oko 87 procenta stanovništva Venecuele živi u siromaštvu i teško obezbeđuje životne namirnice. Madurov režim koristi oskudne zalihe racionisane robe široke potrošnje da stanovništvo drži „u liniji“ preko takozvanih „domovinskih kartica“, piše revija „Atlantik“, uz gotovo orvelijanski opis atmosfere koju stvaraju bolivarski lokalni pokreti i komunalni saveti – vladine oči i uši na lokalnom nivou, što širi atmosferu sumnjičenja, straha i samocenzure. Kako pokrenuti masovni protest ako sumnjaš da je tvoj komšija vladin doušnik, ili ako te optuže da si protiv režima, pa možeš da izgubiš mogućnost pristupa hrani i lekovima kojom te snabdeva vlada, piše „Atlantik“.

U toku leta Maduro je lansirao plan za stabilizaciju valute devalvacijom bolivara, skidanjem pet nula sa starih novčanica i uvođenjem novog „suverenog bolivara“, baziranog na kripto valuti (petrocoin), verziji bitkoina na bazi nafte, mada nije jasno kako se odnos nafte i novčane mase obračunava. Preduzećima i pojedincima omogućeno je da zamene novac kod ovlašćenih trgovačkih kuća.

Venecuelanske vlasti uhapsile su 131 osobu uz optužbu da su pokušale da sabotiraju reforme i preuzele kontrolu nad nekim kompanijama zbog kršenja odredbi o limitiranim cenama. Neki trgovci i privrednici su zatvorili radnje, drugi čekaju da vide pravila igre po kojima će se upravljati, javlja AFP.

Fabrika „Ford Motors“ i gigant potrošačkih proizvoda „Johnson & Johnson“ su značajno smanjile proizvodnju. „General Motors Co“ je prošle godine napustio Venecuelu. Dva direktora kompanije „Chevro“, partnera PDVSA, uhapšena su pod optužbom za izdaju zato što su odbili da potpišu ugovor sa snabdevačem koji je naduvao cene.

To teško da rešava osnovni problem.

NAFTA: Maduro, kao ni njegov prethodnik Čavez, nije investirao u razvoj proizvodnje nafte koja obezbeđuje 90 odsto državnih prihoda, a čija je proizvodnja zbog nedostatka investicija, tehničke degradacije proizvodnih kapaciteta i odlaska stručnjaka sa oko tri miliona barela dnevno u 2013. pala na oko milion barela u 2018.

Saradnik američke investicione banke Caracas Capital Markets Ras Dalen procenjuje da bi Venecuela mogla i dalje računati na prihod od 28 milijardi dolara godišnje ako bude izvozila 1,3 miliona barela nafte dnevno i ako dobije cenu od oko 60 dolara za barel.

Međutim, Venecuela može da komercijalno izvozi naftu samo za oko 11 milijardi dolara godišnje jer se polovina proizvedene nafte isporučuje s gubitkom, ili kao otplata kredita Kini i Rusiji, ili se donira Kubi, ili se izvozi za donedavno donirani uvozni gas. Od 14. avgusta najavljen je i kraj sistema subvencija za benzin, koji je bio praktično besplatan, 6 bolivara, ili 0,000001 dolar.

Kako piše „Fajnenšel tajms“, obećavano je da će biti uvećana proizvodnja nafte za milion barela dnevno kada je prošlog novembra za šefa venecuelanske državne kompanije PDVSA (Petroleos de Venecuela S.A) postavljen general-major Manuel Kevedo, bivši ministar građevine u vladi u kojoj su aktivni i penzionisani oficiri držali devet od 34 ministarstva. Šest meseci kasnije proizvodnja nafte je opala za 23 procenta, krađe su uvećane, a menadžeri su masovno davali otkaze.

Kineski i ruski predstavnici su vršili pritisak na Madura da smeni Keveda.

Kinezi koji, kako javlja agencija Rojters, čekaju na naplatu duga od 19 milijardi dolara, omogućili su dvogodišnji grejs period na otplatu glavnice, uz plaćanje samo kamate (naftom), ali takav ugovor nisu produžili zbog toga što je nafta 2018. za 20 dolara po barelu skuplja nego kad su olakšice odobrili.

Profesor ekonomije i javne politike na Harvardu Kenet Rogof u tekstu u „Gardijanu“ Madurove reforme poredi sa izgradnjom kuće od karata na deponiji smeća, pa savetuje da SAD počnu da planiraju rekonstrukciju Venecuele „nakon što se bolivarski socijalizam Venecuele – ili, kako piše Rogof, „naftni i kokain-klijentelizam konačno završi“.

Magazin „Atlantik“ u pomenutom tekstu s jakim orvelijanskim opisom bolivarskog socijalizma ipak savetuje da se SAD ne fokusiraju na promenu režima u Venecueli, uz opasku da su posmatrači, kada je Maduro preuzeo vlast u martu 2013, predviđali njegov brz pad, da je u poslednjih nekoliko godina, kada se ekonomija bližila kolapsu, izgledalo da će pasti – tu, odmah iza ugla – ali Maduro još nije pao. Naravoučenije je da ekonomske nedaće nisu generisale proteste protiv vlade, da ne utiču na promenu bolivarskog režima u Venecueli, već da maju suprotan efekat.

Egzodus

Oko tri miliona Venecuelanaca ( koja ima 31 milion stanovnika) otišlo je između 2014. i 2018. u susedne zemlje – milion u Kolumbiju, a oko dva miliona se nalazi u drugim, uglavnom susednim zemljama.

U opisima američkih medija ta izbeglička kriza upoređivana je sa krizom u Evropi 2015, dok su političari iz Karakasa optuživali „imperijalističke zemlje“ da preteruju u opisu dimenzija egzodusa kako bi opravdali intervenciju u Venecueli.

U Brazilu postoji oko desetak različitih skloništa na granici sa Venecuelom koje vodi Ministarstvo odbrane, a u kojima oni često žive u očajno nesigurnim uslovima sa malo hrane i bez lekova, spavaju gde god mogu i trpe izlive ksenofobije lokalnog stanovništva.

Na drugoj strani, Kolumbijci su bolje raspoloženi prema svojim komšijama, delom zato što su mnogi zapamtili da je Venecuela u vreme pobune levičarske gerile FARK primala stotine hiljada kolumbijskih izbeglica. Osim toga, tokom godina buma, kada su cene nafte bile visoke, nekoliko miliona Kolumbijaca moglo je naći posao u Venecueli.

Iz Venecuele su najpre odlazili kvalifikovani radnici koji su svoje doznake upućivali porodicama kod kuće. Skorašnje izbeglice su pretežno neobrazovane i nekvalifikovane, što u Kolumbiju izaziva velike probleme i obara cene nekvalifikovanog rada.