Iz Praga specijalno za „Vreme“
Svoju poslednju sedmicu na Hradčanima (do 2. februara 2003) predsednik Vaclav Havel provodi u oproštajima – položio je cveće na grob T.G. Masarika, ručao je sa dvojicom, sebi najbližih šefova država A. Kvašnjevskim i T. Klestilom iz Poljske i Austrije, otišao u Slovačku, u poslednju zvaničnu posetu, primio premijera Irske Aherna, prisustvovao gala večeri, koju je organizovala njegova supruga sa desetinama najpoznatijih umetnika, snimio petominutni tv-oproštaj sa građanima, obavio poslednju smotru straže na Hradčanima i – iselio se.
Ono što je donedavno tek samo nekima padalo na pamet – da će izbor njegovog zamenika biti veoma ozbiljan, ako ne i pretežak posao – polako se ostvaruje. Naime, ni posle dva izborna kruga, sa po tri runde glasanja u Parlamentu i Senatu, nije izabran Havelov naslednik.
Po češkom ustavu, sadašnji premijer Vladimir Špidla biće vrhovni komandant, predstavljaće zemlju u inostranstvu, potpisivati međunarodne sporazume, deliti unapređenja ili amnestije, a predsednik Parlamenta Lubomir Zaoralek nadziraće rad vlade i ministara, imenovati ustavne sudije i članove Saveta Narodne banke i, eventualno, imati moć raspuštanja Parlamenta, ali nijedan od njih neće moći da raspiše nove, prevremene izbore niti ce moci da udeljuje pojedinačne milosti. Ustav, takođe, ne definiše rok u kome se novi šef države mora izabrati.
ADUTI: Pa, kako se dogodilo da Češka nema naslednika Havela? U očekivanju socijaldemokrate Miloša Zemana i konzervativca Vaclava Klausa (mnogo su slični – obojica su ekonomisti, ambiciozni i vole vlast, bivši premijeri i predsednici parlamenta, bivši šefovi partija, doduše, jedan levice, drugi desnice), u poslednjem trenutku se kandidovala i senatorka Jaroslava Mozerova, koju su podržali nezavisni senatori i neke manje partije liberala i umerene desnice u Parlamentu. Njen motiv je odmah bio jasan – ne dozvoliti izbor između predstavnika dve najjače stranke u zemlji jer, jedno je biti u vrhu partije, a drugo biti šef države… Dodatan motiv Mozerove bio je da pokaže kako žena može biti validna kandidatkinja za predsednicu republike. Što se onog prvog tiče, upravo su Klaus i Zeman pokazali kako se o(p)staje na vlasti i kada se izgube izbori – njihov je izum tzv. opozicioni dogovor, po mnogo čemu jedinstven ugovor između dveju, po predznaku i programima potpuno različitih stranaka, kojim je zajamčeno da socijaldemokrate, s manjinskom vladom, opstanu četiri godine na vlasti, a da desnica u Parlamentu daje podršku kad god je to levici potrebno. Za uzvrat, levica je slušala savete i ispunjavala poneku želju konzervativaca.
Političkim analitičarima je, posle tako razdeljenih karata, ostalo da prognoziraju – kolika je i kakva je sve šteta mogla nastati po razvoj demokratije u zemlji u poslednjih nekoliko godina, a svim ostalim, manjim partijama koje su uspele da prekorače cenzus i uđu u Parlament preostalo je da se nadaju ili mrvicama koje su pale sa stola velikih stranaka ili nekom čudu – da jednom postanu velike partije.
Već u prvoj rundi drugog kruga za izbor novog predsednika, Miloš Zeman je nokautiran – izgubio je u oba doma: u Parlamentu je izgubio od Klausa (89 prema 78), a u Senatu od Mozerove (43 prema 5) i odmah je, ne čekajući zvanične podatke, otišao u svoju Visočinu da uživa u penzionerskim danima.
Ni dve dodatne runde nisu donele ništa novo – Klaus je dobio više glasova od Mozerove, ali nije osvojio potrebnu vecinu od 50 odsto plus jedan glas, Češka nije dobila predsednika. Klaus je odmah izjavio da i dalje ostaje kandidat za predsednika (a i šta bi drugo – u njegovoj partiji, u kojoj je ostao kao počasni predsednik, kao da su jedva dočekali da višak energije i ambicija usmeri na nešto drugo), dok je Mozerova rekla da je postigla cilj – pokazala je da žena može biti punopravan kandidat, a pohod miljenika velikih partija na Hradčane za sada je zaustavljen.
GUBITNICI I DOBITNICI: Gotovo u isto vreme sa objavljivanjem rezultata drugog kruga počele su velike rasprave među socijaldemokratama, jer Miloš Zeman nije dobio 20-25 glasova od članova svoje partije – takav rascep se stavlja na dušu sadašnjem premijeru Vladimiru Špidli, koji se, formalno ga podržavši, zapravo distancirao od Zemana jer misli da je to čovek prošlosti koji je spreman da se zarad vlasti uortači i sa komunistima. Desničar Klaus je, inače, uradio baš to isto, ali ni to mu nije donelo ono čemu se nadao.
Potresi u vladajućoj socijaldemokratskoj partiji tek se očekuju i Špidla će stranku konsolidovati, jedino ukoliko izađe sa nekim potpuno novim kandidatom koji će u trećem krugu izbora, za tridesetak dana, biti prihvatljiv i za ČŠD i za koalicione partnere u vlasti, dakle i da pobedi i da primiri krilo nezadovoljnih zemanovaca. Ovako, ostavio je utisak slabog lidera koji je u jakoj partiji loše igrao, mada neki analitičari misle da je to bio jedini način da, dugoročno, očisti stranku od naslaga koje je za sobom ostavio Zeman.
U propalim izborima za predsednika republike najviše su profitirali komunisti, koji su nezanemarljivom brojnošću i čvrstom disciplinom u dizanju ruku pokazali da se s njima mora ozbiljno računati. KSČM je tek na ovim izborima za šefa države definitivno izašla iz svojevrsne političke blokade, bez obzira na to što do sada nikada javno nisu rekli da se odriču, u Češkoj, veoma teške bliske prošlosti, u kojoj je netragom nestalo na stotine osuđenih na smrtnu kaznu, dok je na stotine hiljada Čeha bilo utamničeno zbog otpora tvrdom socijalizmu kremaljskog tipa. U nekim bočnim kontaktima, tokom izborne procedure, međutim, komunisti su se pokazali kao veoma vešti pregovarači, polako osvajaju politički prostor i mesta u nekim odborima i komitetima, zadovoljni su što ih sada već redovno pozivaju u tv-debate.
Najzad, u javnosti se sve češce govori i o tome da bi možda bilo dobro promeniti Ustav, pa bi se predsednik republike ubuduće birao neposredno. Klausovi konzervativci su spremni i na takvo rešenje, ali socijaldemokrate bi ipak da pokušaju još jednom, treći put, pa ako ni taj pokušaj ne uspe, može se razgovarati o neposrednim izborima. Pošto za promenu Ustava treba pitati građane, prva zgodna prilika biće prolećno referendumsko izjašnjavanje o pristupanju Češke Evropskoj uniji. Naravno da ce onda biti potrebe da se raspravi i o nadležnostima tako izabranog šefa države jer sada, osim manje-više ceremonijalnih obaveza, predsednik nema nikakva šira ovlašćenja.
I tu se krug nekako zatvara – jer iako je bio predsednik sa takvim, malim ovlašćenjima, Vaclav Havel je uspeo da podigne ugled Češke u svetu na nivo, koji je možda i veći od njene objektivne važnosti. Na to će Česi tek morati da se privikavaju.
