Piše: David Patrikarakos, specijalni dopisnik “Dejli mejla”
Nakon određenog vremena ne možeš da ne osetiš neku vrstu savezništva. U sebi sam ih krstio “saborci iz skloništa” ‒ stariji, sa svetom pomireni par, istetovirana moderna omladina i jedan uistinu ogroman kosmati čovek činili su srž grupe koja se skoro nedelju dana, svake noći, vukla do hotelskog skloništa u Tel Avivu dok su trajali raketni napadi između Jerusalima i Teherana prošlog meseca.
Svake noći isti ritual. Budilo me je nazalno prenemaganje sirena. Nagovarao sam se da ustanem i navučem šorts i majicu koji su spremni čekali vazdušnu opasnost pored kreveta. Da ne zaboravim ključ od sobe jer, verujte mi, poslednje što želite je da ga zaboravite i da se potom spuštate 20 spratova po novi. Kretao sam put hodnika koji je vodio do unutrašnjosti skloništa.
Svake noći zurio bih u poznatu smeđe-žutu farbu koja se ljuštila. Svake noći sam okretao tešku, poznatu polugu, zatvarajući metalna vrata s treskom koji je podsećao na udar projektila u kuću, izazivajući nemir kod bilo kog “novajlije” koji se našao među nama.
U noći 24. juna na snagu je stupila obustava vatre koju je sa dvema zemljama ugovorio Donald Tramp. Već u pet sati tog jutra Iran je na Izrael lansirao 20 projektila u šest baraža. Jedan je pogodio stan u Beršebi usmrtivši četvoro ljudi. Poslednja vazdušna opasnost oglašena je oko sedam po izraelskom vremenu. Dakle, tehnički gledano, nakon stupanja obustave na snagu, što je izazvalo da Izrael uzvrati – na Trampovo veliko nezadovoljstvo.
Dole na zemlji svi su bili opravdano zbunjeni. ,,Jel obustavljeno ili nije?”, pitao me je očito neispavani čovek izgužvanog odela dok smo čekali pored lifta. Ova rečenica mi je zazvučala kao savršen opis mikrokosmosa koji nazivamo iransko-izraelski konflikt: naizgled beskrajno nasilje, bez jasnog početka ili završetka.
I ŠTA SAD?
Sad imamo krhko primirje između dveju sila posvećenih tome da vide kraj one druge (za Izraelce je to kraj vladavine mula u Teheranu, za mule je to kraj same Države Izrael), i obe su proglasile pobedu. Izraelci sa određenim pokrićem, Iranci sa mnogo manje istog. Ne mislim da je to recept za trajni mir.
Prvo i pre svega jer jako malo ljudi zapravo razume šta se prošlog meseca dogodilo. Čuo sam mnogo novinara i analitičara koji događaje od prošlog meseca nazivaju Dvanaestodnevni rat iako bi zaista trebalo da znaju bolje. Jer ništa nije dalje od istine. Kao što sam iznova i iznova ponavljao u nedeljama koje su usledile, ovaj rat nije počeo u junu. Direktni napadi između Izraela i Irana počeli su u aprilu 2024. godine, mada ako tražimo pravi početak ovog rata, rekao bih da se on odigrao pre više od 40 godina kada je Ajatolah Homeini poslao 1500 članova odreda Čuvari islamske revolucije u libansku dolinu Beka da osnuju Hezbolah. Što je još bitnije ‒ ovaj rat je daleko od završenog. Izraelci nisu ubedljivo trijumfovali, Iranci se nisu predali.
Sve što se odigralo zapravo je predstavljalo ozbiljnu eskalaciju između dveju strana ovog dugačkog rata u kojoj je Izrael odneo pobedu. Nuklearna postrojenja Irana sada leže u ruševinama. Proizraelske snage aktivne su na njegovoj teritoriji, a veliki broj vojnih komandanata je mrtav. Uporedo sa ovim otvoreno je i pitanje njihovih širih regionalnih sposobnosti. Tokom prethodnih decenija, Iran je upotrebljavao različite metode napada i subverzije protiv jevrejske države. Finansirao je i obučavao posredničke grupe u Gazi, Libanu i Jemenu; izvodio terorističke napade na izraelske i jevrejske mete širom sveta.
Kada je Hamas počeo sa grozotama koje su se dogodile 7. oktobra, uradio je to u nadi da će preoblikovati Bliski istok. I jeste, ali ne na način na koji je to bilo planirano. Izraelski odgovor bio je brz i razarajući ‒ prvo je smrvljen Hamas, a zatim je i Hezbolah obezglavljen, što je dovelo do pada Bašara el Asada.
Bliski istok se promenio, ali ne u korist “Osovine otpora” koja je započela sve. Izrael se pokazao jačim. Iranci su zasad lišeni oružja koje im je najviše koristilo protiv Izraela: mreže posrednika. Iran je slabiji sada nego što je ikad bio otkad je 1979. godine uspostavljena Islamska Republika.
OBAVEŠTAJCI I RAKETE
A ipak, mule ostaju na vlasti. Nema izgleda da će se promena režima odigrati sve dok se milioni Iranaca, koji neupitno preziru režim, ne ujedine u neku vrstu opozicije za koju će ključno biti da ima lidera koji može da preuzme mesto mula u (za sada) malo verovatnom slučaju njihovog pada. Ima tu još jedna stvar. Sve do 13. aprila 2024. Iran nikada nije direktno napao Izrael. Onog dana kada se to konačno dogodilo, znao sam da se radi o danu koji će biti presudan za Bliski istok. Mnogima je bila smešna minorna količina štete koju je iranski napad prouzrokovao iako je to bila najmanje bitna stvar. Rasprslo se 40 godina staro pravilo o izbegavanju direktnog konflikta između Iranaca i Izraelaca. Novi napadi će uslediti.
Neminovno su i usledili, ali tada su to već bili ozbiljni napadi. Od 13. juna do prekida vatre koji je nastupio 12 dana kasnije, Iran je lansirao više od 550 balističkih raketa i skoro 1000 dronova na Izrael usmrtivši 28 ljudi. Među lansiranim raketama našle su se i krstareće rakete “Hoveyzeh” i hipersonične “Fattah-2”, koje dostižu pet puta veću brzinu od brzine zvuka.
Raketna opasnost sa kojom se Izrael ranije suočavao dolazila je uglavnom od Hamasa i Hezbolaha. Iako brojne, Hamasove rakete su uglavnom bile domaće radinosti i niske preciznosti, te su stoga predstavljale i manju pretnju imajući u vidu da su uglavnom padale u ruralnim oblastima. Hezbolah je lansirao hiljade uglavnom nenavođenih raketa prethodnih godina (bilo je i navođenih raketa, ali malobrojnih i male brzine) koje je bilo lako presresti. Jesu nanosile štetu, ali je situacija uglavnom bila pod kontrolom.
Ipak, iranske rakete mogu da razore čitavu ulicu samo jednim pogotkom. Skoro svaki put nakon oglašavanja širene za vazdušnu opasnost mogao sam da čujem tup udarac rakete koja je uspela da prođe sve izraelske sisteme za vazdušnu odbranu: Čeličnu kupolu, Davidovu praćku i protivraketne odbrambene sisteme “Arrow” i “Thaad”.
Prošli mesec pokazao je da Izrael ima mogućnost da ubije iranske generale i dobije kontrolu nad iranskim nebom bez većih problema, ali je pokazao i da nema potpunu kontrolu nad svojim vazdušnim prostorom. Iranske rakete su prolazile odbranu, i to svakog dana sve redovnije.
Iranski napadi za cilj su imali uglavnom urbana područja ‒ verovatno jer je izraelska odbrana fokusirana na značajne vojne lokacije, što civilne lokalitete čini ranjivijim. Kao rezultat toga, napadi su pogađali stambene zgrade, univerzitete i bolnice. Šteta nije bila jedina posledica napada, bio je tu i strah. Izraelci su ostali prkosni, ali su u raketnim napadima platili cenu sa kakvom se ranije nisu suočili.
DOBA IZNURIVANJA
Ovo govori u prilog mnogo većoj i, za Izraelce, nepobitnoj istini: što se više ovaj rat oteže, korist Irana je veća. Ako Iranci ne prihvate Trampovu ponudu da se vrate za pregovarački sto – de facto predaja u očima velikog broja konzervativnih — njihova najbolja opcija postaje rat iscrpljivanjem. Ako nam je tih 12 dana pokazalo išta, to je da Iran ne može da se meri sa izraelskim obaveštajcima, vojnom spremnošću ili tehnološkim sposobnostima. Ali može da cedi Izrael do poslednje kapi krvi.
Iran je skoro 74 puta veći od Izraela; njegova populacija od oko 92 miliona ljudi je skoro 10 puta veća od izraelskih 9,5 miliona. Pored svega, iranski narod navikao je na život pod opresijom i sankcijama u nemaštini i, za one koji se i dalje sećaju rata između Irana i Iraka, neprekidnim raketnim napadima. Izrael je takođe zemlja koja se saživela sa vazdušnim napadima. Od svog osnivanja 1948. godine vodila je brojne ratove za opstanak i bila meta toliko raketnih napada da je uzaludno upuštati se u brojanje. Njen narod je izdržljiv. Ali se nije ranije suočavao sa direktnim napadima u ovoj razmeri, i u skladu sa tim je i stradao.
Izraelska vojna i obaveštajna prednost više se ne dovodi u pitanje po bilo kom osnovu. Njegova sposobnost za odvraćanje je sada neupitna, za razliku od sloma koji se dogodio 7. oktobra. A to znači da je, u određenom smislu, svaki dan koji prođe samo još jedan dan u kom posao nije završen. U međuvremenu, pitanje Gaze ostaje otvoreno, a međunarodni politički pritisak da se rešenje nađe raste. Iranski posrednici u Jemenu mogu da nastave sa napadima na Izrael i nastavljaju napade na Crvenom moru, što ozbiljno ugrožava plovidbu kroz Suecki kanal.
Izrael je za sada dobio svoj rat sa Iranom. Pitanje ko je dobio svoj mir je malo kompleksnije. Svaki dan ovog mira je samo još jedna prilika za Hezbolah da se regrupiše. Još jedan dan za mule da smisle kako da ponovo snabdevaju svoje posrednike i još jedan dan da se povrati kontrola nad bezbednosnim aparatom unutar Irana.
I naravno, još jedan dan da se počne sa ponovnim obogaćivanjem uranijuma (u zavisnosti od toga koliko su štete američki napadi naneli njihovim nuklearnim postrojenjima). Sa Iranom koji je na kolenima, mir je samo predah, ne i rešenje. A predah mu je potreban iz istog razloga iz kog se nikada neće predati: da nastavi svoj beskrajni rat protiv jevrejske države.
