Kada Donald sretne Kima

Susret predsednika Sjedinjenih Američki Država Donalda Trampa i lidera Demokratske Republike Koreje (Severne Koreje) Kim Džong Una, zakazan za 12. jun ove godine u Singapuru, biće istorijski – pod uslovom da se uopšte dogodi. Pre samo desetak dana, Tramp je najavio da će otkazati ovaj sastanak na vrhu, formalno zbog uvreda koje su iz Pjongjanga stigle na račun potpredsednika SAD Majkla Pensa, a suštinski kako bi izvršio pritisak na Severnu Koreju da pre samog sastanka načini uverljivije korake koji će pokazati da su spremni na nuklearno razoružanje u slučaju dogovora. Ipak, do (makar privremenog) preokreta došlo je nakon posete Vašingtonu Kim Jong Čola, bivšeg glavnog vojnog obaveštajca Pjongjanga, koji se susreo najpre sa državnim sekretarom Majkom Pompeom, a potom i sa samim Trampom. Na dan pisanja ovog teksta (utorak, 5. jun), predsednik SAD je najavio da će samit ipak biti održan.

ŠANSE ZA DOGOVOR: Važnost samog susreta je neizmerna, imajući u vidu da do sada nije održan nijedan sastanak između lidera SAD i Severne Koreje, dveju država koje nisu zvanično zaključile ni mirovni sporazum nakon krvavog rata koji su vodile na korejskom poluostrvu od 1950. do 1953. godine. Njegovu intrigantnost dodatno povećava činjenica da će ovaj samit odstupiti od prakse susreta na najvišem nivou (naročito u slučajevima delikatnih odnosa), gde sam sastanak biva zapravo simboličan susret na kome se samo formalno ozvaniči ono što je unapred dogovoreno, i gde nema mnogo prostora za pregovaranje na licu mesta. Imajući u vidu koliko je Donald Tramp uveren u sopstvene pregovaračke sposobnosti i „umeće pravljenja dogovora“ (kako glasi i naslov čuvene Trampove knjige), kao i činjenicu da Kim Džong Un najviše veruje samom sebi, jasno je da će se u ovom slučaju o brojnim pitanjima ipak pregovarati na samom susretu. Međutim, ono što je najvažnije – ovaj susret bi i u pogledu ishoda mogao da bude istorijski. Iako ne treba očekivati kompletan dogovor nakon samo jednog sastanka, postoje brojni faktori koji ukazuju na to da su prilike za „normalizaciju odnosa“ dveju država najbolje u ovom milenijumu.

Prvi razlog zbog koga su šanse za određeni dogovor solidne jeste činjenica da su Amerikanci prelomili u korist percepcije Kim Džong Una kao brutalnog, ali ipak racionalnog aktera, a ne kao psihički labilnog čoveka. Ova promena je veoma važna i bazira se na zaključcima koje je američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) još ranije iznela u javnost na osnovu dubinske psihološke analize severnokorejskog lidera. Tadašnji šef CIA Majk Pompeo, jedan od ljudi koji su u javnosti isticali ovaj stav, u međuvremenu je postao državni sekretar SAD. U poslednja tri meseca, Pompeo je imao dva direktna susreta sa Kim Džong Unom i deluje da je nakon njih čovek koji se posle predsednika (makar formalno) najviše pita o spoljnoj politici SAD još više ubeđen u racionalnost svog sagovornika. Ova činjenica je veoma važna jer je bez pretpostavke o racionalnosti druge strane teško održati dobru veru između pregovarača i uspeti u postizanju iole održivog dogovora. Dodatno, Pompeo predstavlja jaču sponu za buduće pregovore kao neko ko je uspeo da izgradi određene osnove za poverenje sa Kim Džong Unom, nego što je to bio njegov prethodnik Reks Tilerson, ili bilo koji državni sekretar od mandata Džordža Buša Mlađeg do danas.

Drugi razlog zbog čega su prilike za uspeh samita velike jeste jasno isticanje ciljeva po važnosti u domenu odnosa prema Severnoj Koreji kod aktuelne američke administracije. Najvažniji cilj je ukloniti pretnju po nacionalnu bezbednost SAD, a to znači ostaviti Severnu Koreju potpuno bez nuklearnog oružja, za koje se tvrdi da je sada već dostiglo nivo razvoja da se njime može direktno napasti sama teritorija SAD, ali i bez kapaciteta da se ponovo napravi u kratkom roku. Sa druge strane, zabrinjavajuće stanje ljudskih prava u Severnoj Koreji i priroda severnokorejskog režima daleko su manje bitni na Trampovoj listi prioriteta nego što su bili u doba Džordža Buša Mlađeg, ili u vreme Baraka Obame, koji zbog želje da zaštiti svoj i integritet SAD u normativnom i vrednosnom smislu verovatno ne bi pristao na ovakav sastanak. Trampu je manje bitno što će ovim susretom pružiti legitimizaciju jednom autokratskom režimu, koji je u strategiji nacionalne bezbednosti SAD s početka dvehiljaditih nazvan delom „osovine zla“.

Konačno, ono što povećava šanse za uspeh jesu određeni koraci učinjeni kako bi se destigmatizovao severnokorejski lider od početka ove godine. Prvo službeno putovanje van zemlje Kim je realizovao marta ove godine posetivši Peking, a nakon toga se još jednom susreo sa predsednikom Kine Si Đipingom. Međutim, ono što je još važnije – lider Severne Koreje se dva puta u maju susreo i sa predsednikom Južne Koreje Mun Džae Inom, u demilitarizovanoj zoni na granici dveju država. Prvi susret bio je naročito srdačan i poslao je pozitivnu poruku svetskoj javnosti.

Sve navedeno je važno zbog činjenice da i ostali akteri počinju da prihvataju čvrstorukaša iz Severne Koreje kao čoveka sa kojim se ipak može i mora razgovarati, a naročito je bitno da to misle i oni sa južnog dela Korejskog poluostrva. Takođe, činjenica da su ovi susreti povezani sa najavljenim samitom takođe je bitna, jer je za postizanje održivog dogovora SAD i Severne Koreje neophodno iskoordinisati eventualne dogovore sa svim relevantnim regionalnim akterima, a to su, pre svega, Južna Koreja i Kina, ali i Japan i Rusija.

OGRANIČAVAJUĆI FAKTORI: Ipak, bilateralna forma ovog najavljenog susreta na vrhu jeste i ograničavajući faktor za dugoročni uspeh dogovora. Svi prethodno pomenuti regionalni akteri bili su uključeni i u pregovore oko nuklearnog programa Severne Koreje u prvoj deceniji ovog veka. Iako oni na kraju nisu bili uspešni, činjenica je da bi eventualni dogovor Trampa i Una bez potonjeg odobrenja ostalih bio teže sprovodiv. Zato će biti potrebno da nakon najavljenog početnog usledi još sličnih bilateralnih i multilateralnih sastanaka, kako bi se došlo do potpuno održivog rešenja.

Takođe, ograničavajući faktor jeste i kalkulacija Severne Koreje, to jest procena rizika po održivost režima u slučaju nuklearnog razoružanja. Amerika u pogledu nedvosmislenog odustajanja od nuklearnog oružja neće praviti nikakve ustupke. Jasan pokazatelj za to je i skorašnji izlazak administracije SAD iz dogovora sa Iranom. Treba napomenuti da je u pogledu Irana u igri i strah od toga da će ova zemlja postati regionalni hegemon na Bliskom istoku, što sa Severnom Korejom na Dalekom istoku svakako nije slučaj, ali to ne znači da će u pogledu nuklearnog oružja Vašington biti popustljiv.

Sa druge strane, tumačeći tvitove predsednika Trampa kao i glasine iz njegovog okruženja, deluje da bi ekonomska i finansijska pomoć (uz skidanje barem dela sankcija) zasigurno mogle biti deo američkog paketa. Međutim, ekonomija i finansije nisu glavna briga za elitu u Pjongjangu, već bezbednost režima. Iako Tramp može obećati da neće pretendovati da ugrožava stabilnost vlasti pozivima na demokratizaciju ili konkretnim dejstvovanjem u ovom pravcu, pitanje je da li će to biti dovoljne garancije za Pjongjang, kome nuklearno oružje i dalje pruža najveću zaštitu u ovom domenu.

Konačno, poslednji ograničavajući faktor može biti i ono za šta lideri dveju nacija veruju da je njihova prednost – njihove lične osobine, koje mogu postati bitne u direktnom susretu. Iako vole da se predstavljaju kao veliki stratezi, ni jedan ni drugi nemaju naročitog iskustva u direktnom međunarodnom političkom pregovaranju. Donald Tramp u političkim pregovorima često primenjuje logiku ekonomskih pregovora, koja može biti pogrešna i neprilagođena situaciji. Uz to, ume da bude lak na teškim rečima, naročito na društvenim mrežama, što povećava rizik za svađu i pre samog samita, koja bi dovela do njegovog otkazivanja. Sa druge strane, Kim Džong Un se mnogo plaši za ličnu bezbednost, pa bi i najmanji propusti u organizaciji na samom samitu mogli da probude u njemu određenu vrstu paranoje i suze njegovu racionalnost u pregovorima.

Ipak, činjenica da bi obojica mogli imati veliku korist od eventualnog uspeha pregovora biće jedna od najjačih zvezda vodilja dvojice lidera. Tramp bi mogao da domaćoj javnosti predstavi ogromnu spoljnopolitičku pobedu i znatno ojača poziciju svoje Republikanske partije pred izbore za Predstavnički dom i deo Senata u novembru ove godine, a potom i sopstvenu poziciju pred naredne predsedničke izbore. Kim Džong Un bi mogao da dobije šansu da postane punopravni član međunarodnog društva, da konačno započne proces destigmatizacije sopstvenog lika i političke dinastije iz koje vodi poreklo, ali i čitave Severne Koreje.

Zato mnogi na Zapadu ovaj susret porede sa odlaskom predsednika Ričarda Niksona u Peking 1972. godine, kod Mao Cedunga koji je tada bio stigmatizovan na zapadu, ali i u Sovjetskom Savezu. Ovaj susret je označio novu eru u odnosima SAD i Kine i postavio osnov za potonje otvaranje Kine ka svetu, u vreme vladavine Deng Sijao Pinga. Iako su mnoge okolnosti, pa i motivi Niksona i Kisindžera za ovaj istorijski manevar tada bili bitno drugačiji (želja da se balansira moć Sovjetskog Saveza u Aziji kroz partnerstvo sa Kinom), potencijalni susret u Singapuru mogao bi da bude „Trampov mini Peking“ – prva ozbiljna pobeda njegove spoljne politike.