I posle Tita Tito

„Lepo bi bilo kada bi neko, na primer Tadić, uspeo da povrati ugled našoj zemlji poput predsednika Tita“, glasio je jedan od komentara posetilaca veb-sajta RTS-a na članak o boravku predsednika Srbije u Šarm el Šejku, egipatskom letovalištu na Crvenom moru. Tadić je tu na 15. samitu Pokreta nesvrstanih zemalja predvodio delegaciju Srbije koja ima status posmatrača. Tako je podsetio na ovaj, u srpskoj javnosti pomalo zaboravljen pokret, o kome se nekada naveliko i naširoko učilo u školama širom Jugoslavije i koji se veličao kao jedan od najvažnijih političkih projekata Josipa Broza Tita.

Sudeći po nastupu na, po broju zemalja učesnica, najvećem skupu državnika posle Generalne skupština Ujedinjenih nacija predsednik Tadić je ponovo „otkrio Tita“, to jest Nesvrstane, iz dva razloga: veruje se da će to doprineti borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije, to jest odlaganju novih priznanja Kosova kao nezavisne države, a jednog dana i ponovnom uspostavljanju suvereniteta na celoj srpskoj teritoriji; drugi razlog je mogućnost ulaganja i izvoza na ogromno tržište 118 zemalja članica Pokreta nesvrstanih, što je više od polovine celog sveta i po površini i po broju stanovništva. Time je utvrđen još jedan pravac delovanja srpske diplomatije pored već poznatih spoljnopolitičkih ciljeva koalicione vlade sa Demokratskom strankom na čelu: približavanje evropskim organizacijama što bržim i krupnijim koracima, dok se diskusija o ulasku u NATO odlaže na neodređeno vreme, te dobra saradnja sa Rusijom i Kinom, glavnim saveznicima Srbije u njenoj borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

VIZIONAR: Tadić je u Šarm el Šejku izneo i ideju da Beograd, u kome je u septembru 1961. održan prvi osnivački samit Pokreta nesvrstanih, za dve godine bude domaćin jubilarnog samita povodom pedesetogodišnjice postojanja Pokreta. To bi bila dobra prilika da se oda poštovanje utemeljivačima Pokreta nesvrstanih i njihovoj „vizionarskoj“ ideji, rekao je Tadić tim povodom. U izjavama za domaće medije nekako je izbegao da kaže da je jedan od tih „vizionara“ pored bivšeg predsednika vlade Indije Džavaharlala Nehrua i predsednika Egipta Abdela Nasera i predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito, dok sa spominjanjem njegovog imena u pozitivnom kontekstu, kako kažu neki koji su prisustvovali samitu, u Egiptu nije imao problema. Ako bi se jubilarni samit zaista održao u Beogradu, svakako bi se od dragih gostiju mogli čuti hvalospevi na račun Tita, kome je na samitu u Kubi 1979. dodeljena posebna rezolucija zahvalnosti za njegovu ulogu u stvaranju i radu Pokreta, a što bi u Srbiji bilo potpuno protivurečno sa svime što sa Titom ima bilo kakve veze.

Izgledi za održavanje samita nesvrstanih u Beogradu 2011. godine na kome bi Srbija, kao što je i predsednik Tadić naglasio, nastupala u ime svih država nastalih na tlu bivše Jugoslavije, uopšte nisu loši jer je tu ideju načelno podržao Egipat, koji je preuzeo predsedavanje pokretom. Kako nezvanično saznajemo u Zagrebu, za Hrvatsku je to u potpunosti prihvatljivo, a Crna Gora i Bosna i Hercegovina verovatno neće imati ništa protiv. Sve tri zemlje imaju kao i Srbija status posmatrača. Može se poći od toga da ni Skoplje ne bi imalo ništa protiv, dok se od Ljubljane očekuje izvesno kolebanje. Makedonija i Slovenija u Pokretu nesvrstanih imaju za nijansu niži status gostujućih zemalja.

Eventualni samit u Beogradu svakako ne bi mogao da bude redovan i na njemu ne bi mogle da se donose suštinske odluke, jer Srbija zbog članstva u Partnerstvu za mir i svojih ambicija da bude članica Evropske unije ne bi ni mogla da bude članica Pokreta nesvrstanih. U Pokretu nesvrstanih važi pravilo da zemlja koja je izabrana za domaćina jednog samita predsedava sve do sledećeg zajedničkog velikog skupa. Takođe, za to vreme diplomatija te zemlje vodi poslove celog Pokreta. Do sada nikada posmatrač nije organizovao sastanak na vrhu, što znači da bi eventualni samit u Beogradu bio presedan.

POČETAK: Korene Pokreta nesvrstanih treba tražiti u indonežanskom gradu Bandungu, gde su se maja 1955. godine sastali lideri 23 azijske i šest afričkih zemalja. To su uglavnom bile bivše kolonije, a među njima se nalazila i Kina, predstavljena svojim tadašnjim premijerom Ču En Lajem, tako da se već tada radilo o većini čovečanstva. Otada su političari i mediji počeli da govore o „trećem svetu“, za razliku od zapadnih zemalja na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama kao „prvom“ i socijalističkim zemljama istočne Evrope na čelu sa Sovjetskim Savezom kao „drugom svetu“.

Jugoslavija, koja se tokom hladnog rata nalazila između dva suprotstavljena bloka, videla je šansu da ojača svoju međunarodnu poziciju. Tito je već 1956. godine na Brione pozvao indijskog premijera Nehrua i egipatskog predsednika Nasera i sa njima razradio misao da bi se ideja „trećeg sveta“ mogla proširiti i na neke evropske i na većinu latinoameričkih zemalja. Strpljivo i u bezbroj direktnih kontakata sa brojnim državnicima došlo je do osnivanja Pokreta nesvrstanosti u Beogradu od 1. do 6. septembra 1961. godine. Učestvovali su šefovi država i vlada 25 zemalja, ali Kina više nije bila među njima.

Strah od trećeg svetskog rata u blokovski podeljenom svetu bitno je uticao na brzi rast nesvrstanih. U oktobru 1962. godine dolazi do kubanske krize, kad je Vašington otkrio da SSSR na Kubi instalira raketne sisteme sposobne za brzi napad na američke velike gradove. Da bi to sprečio, američki predsednik Džon Kenedi je naredio presretanje sovjetskih brodova na otvorenom moru. Svet nikada nije bio bliži nuklearnom ratu.

Pre toga je od 1950. do 1953. vođen rat između Severne i Južne Koreje u koji su se umešali SAD s jedne, a SSSR i Kina sa druge strane. Koreja je u stanju manje ili više rovitog primirja ostala podeljena. Od 1964. do 1975. vođen je rat između Južnog i Severnog Vijetnama, na strani juga se opet otvoreno umešala Amerika, a Sever su svesrdno, mada ne i sopstvenim vojnim snagama, podržavali SSSR i Kina. SAD su tu doživele svoj najteži vojni poraz, a Vijetnam se ujedinio u duhu komunističkog sistema Severnog Vijetnama.

U okviru takve svetske situacije Pokret nesvrstanosti se pojavio kao „nešto treće“. Nesvrstanost nije značila neutralnost. Novi pokret je o svakom pitanju želeo da zauzme sopstveni stav u duhu održavanja svetskog mira, borbe protiv svakog oblika kolonijalizma i rasne diskriminacije, atomskog razoružanja, rešavanja svih međunarodnih problema mirnim putem. Na osnovu takvog programskog opredeljenja pristupalo mu je sve više zemalja, velesile su se sve više interesovale za politiku te velike grupacije, koja je doduše veoma često imala teškoće da govori jednim glasom.

Većinu Pokreta nesvrstanosti predstavljale su, i tu se ništa nije promenilo, takozvane zemlje u razvoju, to jest siromašne zemlje. Pošto su se gotovo sve – sa izuzetkom Jugoslavije, Malte i Kipra, od kojih se prva raspala, a druge dve pristupile Evropskoj uniji i napustile Pokret nesvrstanih – nalazile u južnoj hemisferi, problemi između njih i visokorazvijenih država počeli su da se označavaju i kao odnosi između „Severa i Juga“.

PROMENA: Sa padom Berlinskog zida i razvijanjem Evropske unije, svet se od osnivanja Pokreta nesvrstanih bitno promenio. Dok je zapadna strana vojno, ekonomski i organizaciono ojačala, Rusija danas može da se osloni jedino na dosta labavu Zajednicu nezavisnih država, koje su bliske Moskvi, a sastoji se od Jermenije, Azerbejdžana, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana, Moldavije, Tadžikistana, Turkmenistana, formalno još uvek i Ukrajine, dok ju je Gruzija napustila. Zanimljivo je da su od njih Belorusija i Turkmenistan punopravne članice Pokreta nesvrstanosti.

Takvim razvojem nestala je bipolarnost sveta, nema više negdašnje ravnoteže između Istoka i Zapada, a time su smanjeni snaga i uticaj Pokreta nesvrstanosti kao „jezička na vagi“, koji je oduvek bio opterećen i unutrašnjim problemima. Danas je snažan glas Irana, koji ima svoje probleme sa Irakom ne samo od kada tamo SAD vode glavnu reč. Avganistan je u Šarm el Šejku predstavljao predsednik Karzaji, koji uz pomoć NATO-a kontroliše samo polovinu svoje zemlje, u kojoj se vodi rat protiv talibana. Veoma moćne nesvrstane zemlje, Indija i Pakistan, koje raspolažu atomskim oružjem, imaju međusobno neraščišćene odnose i stalno se nalaze na rubu rata. Mnoga pitanja otvara politika Severne Koreje i njen atomski program. Prisutne su i sve arapske zemlje, koje se ne slažu u svemu.

KOSOVO: Ako je Kosovo jedan od najvažnijih razloga srpskog približavanja Nesvrstanima, valja pogledati u oči činjenici da se Pokret kao takav tim pitanjem neće baviti, neće izdavati preporuke svojim članicama da li da priznaju nezavisnost Kosova ili ne. Tu odluku donosiće svaka zemlja pojedinačno. Mnoge neće priznati Kosovo, jer i same imaju problem s podelama, separatističkim zahtevima nekih svojih delova ili nejasnom granicom, pa nezavisno od nove inicijative srpske diplomatije, Kosovo i inače ne bi priznale.

Drugi snažan argument Beograda je mogućnost ekonomske saradnje, to jest izvoza u zemlje članice Pokreta koje su nekada predstavljale važno tržište za plasman robe i usluga bivše Jugoslavije. Na rubu skupa u Šarm el Šejku, između Srbije i Hrvatske postignuta je saglasnost da u tom pogledu treba da nastupaju zajednički pre svega na tri polja: građevinarstvu, energetici i vojnoj industriji. Sigurno je zanimljiv i izvoz hrane, a takođe i vode, jer će problem vode za piće u budućnosti biti sve veći, pogotovo u tzv. trećem svetu. Mogućnosti svakako postoje, ali radi se pretežno o siromašnim zemljama koje su dobrim delom upućene na pomoć Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Pre više decenija zemlje članice Pokreta nesvrstanih su se i zbog političkih razloga uzdržavale od kupovine određene robe ili od ugovora za krupne građevinske poslove – autoputeve, aerodrome, železnice, rezidencije itd. – sa jednom ili drugom velesilom. Ponekad se radije i sa više poverenja uzimalo od „prijatelja“ iz Jugoslavije, makar kvalitet bio i nešto niži, a finansijski aranžmani pomalo nepovoljniji. Toga više nema. Srbija će u zajednici sa Hrvatskom ili drugim susedima u nesvrstanim zemljama naići na oštru konkurenciju iz celog sveta bez političkih privilegija.

Održavanje jubilarnog samita u Beogradu za dve godine bila bi šansa za profiliranje Srbije u svetu. Ako je predsednik Tadić to ozbiljno mislio, onda veoma brzo treba očekivati diplomatsku akciju Srbije u tom smislu, koordiniranu sa Egiptom kao predsedavajućim Pokreta. Ili je to bila samo još jedna naglas izgovorena ideja koja dobro zvuči. Srpske zvaničnike svakako ništa ne sprečava, čak i ako se jubilarni samit nesvrstanih ne bude održao u Beogradu, da, kao što predsednik Tadić reče, slave „vizionarske“ ideje utemeljivača Pokreta, to jest Tita, ako misle da ih treba slaviti.

Drug Tito

„Ovdje, na Brionima“, rekao je Josip Broz Tito 1979. godine, „prije dvadeset godina sastali smo se Nehru, Naser i ja. Tu su se rađale značajne ideje. U to vrijeme međunarodna situacija bila je veoma teška. Prijetila je opasnost da se hladni rat pretvori u vrući rat. I mi smo diskutovali o tome šta da se radi. Riješili smo da bi trebalo raditi na tome da se okupe sve zemlje koje nisu u blokovima. To je izraženo u jednoj deklaraciji koju smo nas trojica tada potpisali na Brionima. I to je bio početak akcije za sazivanje prve konferencije nesvrstanih koja je održana u Beogradu. Razumije se da tada nismo mogli ni pomišljati da će to ubuduće imati toliki uspjeh i da će se toliko država okupiti. Ali ono što smo zamislili ovdje na Brionima i razradili kasnije u Beogradu – postepeno se ostvarivalo. Danas možemo kazati da smo prošli mukotrpan ali veoma uspješan put u razvijanju naše aktivnosti i jačanju uloge nesvrstanih u svijetu.“