Grčki dug i ruski gas

Za „Vreme“ iz Soluna

Kako dani prolaze likvidnost Grčke je sve manja, kase sve praznije, sve je teže plaćati rate Međunarodnom monetarnom fondu (MMF), a pritisak kreditora je sve veći. To se jasno videlo na sastanku Evrogrupe, 24. aprila, u Rigi, gde se grčki ministar finansija Janis Varufakis našao sam nasuprot osamnaest evropskih kolega, koji su ga nemilosrdno napadali pokušavajući da primoraju grčku vladu da se pokori njihovim zahtevima. Varufakis je odgovorio na Tviteru citatom američkog predsednika Franklina Ruzvelta: „FDR 1936: Njih ujedinjuje mržnja prema meni, a ja im kažem dobro došli.“

Za razliku od kreditora, većina Grka je pozitivno ocenila stav grčkog ministra koji je rekao „Ne“ paradoksalnim zahtevima za još većom štednjom, koja bi Grčku gurnula još dublje u ambis. Premijer Aleksis Cipras je stao u odbranu svog ministra finansija rekavši u ponedeljak uveče u intervjuu sa milionskom gledanošću na grčkoj Star TV, da je Varufakis nešto najdragocenije što grčka vlada ima.

Cipras je posle sastanka u Rigi u potrazi za „časnim kompromisom“ ponovo razgovarao sa nemačkom kancelarkom Anegelom Merkel i sa predsednikom evrogrupe Jerunom Dajselblumom. Predložio je novu listu grčkih reformi prema kojoj se grčka vlada obavezuje da, za sada, neće povećavati minimalnu platu, koja je pala sa 750 na 490 evra, da će staviti „kočnicu“ na prevremenu penziju, da neće vratiti zakone o radu koji su bili na snazi pre Memoranduma, da će nametnuti novi „porez na luksuz“ i da će nastaviti sa privatizacijom, čiji prihodi, međutim, neće ići samo za otplatu grčkog duga, nego će ojačati oštećeni penzioni sistem u zemlji.

Sa ovim dodatnim merama, u kombinaciji sa svim onim što je do sada predloženo (borba protiv utaje poreza i šverca, prihoda od dodele TV frekvencija itd.), grčka vlada pokušava da ubrza pregovore, postigne sporazum sa kreditorima, na taj način obezbedi isplatu poslednje rate pomoći od 7,2 milijarde evra i stabilizuje ekonomiju.

FLERTOVANJE SA RUSIJOM: „Zajmodavci ne žele dogovor sa Grčkom, nego potčinjavanje i predaju“, kaže ministar za produktivnu rekonstrukciju Panajotis Lafazanis, čelnik Sirizinog levog krila. On je poslednjih nedelja putovao u Kinu i Rusiju, tražeći političku podršku, ekonomske saveze, investicije i dragocenu gotovinu za Grčku, kako bi njena pregovaračka pozicija ojačala u odnosu na moćne kreditore.

Sve vreme teških pregovora i pritisaka kreditora, spoljna politika i ekonomska diplomatija Grčke izgara u pokušaju da nađe nove međunarodne saveze i fondacije kako bi ojačala svoju poziciju. „Ako treba, ući ćemo u savez i sa crnim đavolom, samo da spasemo grčki narod od destruktivne štednje“, izjavio je Aleksis Cipras još 2012. Možda neće u savez sa samim đavolom, ali nova grčka vlada je otvoreno obznanila svoj flert sa Putinovom Rusijom, demonizovanom na Zapadu zbog ukrajinske krize.

A simpatije su, kako se pokazalo, obostrane. Predsednik Putin je bio prvi koji je Ciprasu poželeo mnogo uspeha nakon izborne pobede, a odmah zatim ga pozvao u Moskvu. Cipras je odgovorio pozitivno i pre odlaska u Belu kuću (predsednik SAD Barak Obama ga je pozvao da dođe u Vašington), 9. aprila je otišao u Kremlj, krčeći tako put za seriju grčko-ruskih sporazuma koji obećavaju promene u privredi, energetici i geopolitici jugoistočne Evrope i istočnog Mediterana.

GEOPOLITIKA I EKONOMIJA: Činjenica je da se geostrateški značaj Grčke povećao u poslednjih nekoliko godina, iako joj se privreda umanjila gotovo za četvrtinu. „Zadržati Grčku u evrozoni je mnogo važnije od samog novca. Kada evropski lideri pominju Grčku, koriste žargon ekonomije. Ali ja mislim da su evropski političari izabrali pogrešan zajednički jezik. Geopolitika, a ne ekonomija, glavno je pitanje u ovom slučaju, jer bi troškovi greške bili nemerljivi“, primećuje u „Fajnenšel tajmsu“ Mark Čendler, čelnik monetarne strategije za Brown Brothers Harriman. Prema njemu, ekonomska pitanja ne bi smela da zaslepe političare, pa da ne vide ogromni geopolitički značaj Grčke. Čendler ukazuje na to da „Grčka povezuje sever i jug, istok i zapad, kao nijedna druga zemlja. Predstavlja južni krak NATO-a, a odnosi koje ima sa Rusijom, Iranom, Kinom i drugima su jedinstveni u okviru tog saveza. Čak iako je cena za očuvanje Atine u okviru evropske politike i bezbednosti visoka, vredi je platiti.“

Cipras je u spomenutom intervjuu za Star TV istakao geopolitički značaj Grčke u odnosu na ostatak Evropske unije, rekavši da „uprkos ekonomskom slabljenju Grčka i dalje održava svoju geopolitičku snagu. To je zemlja koja igra ključnu ulogu u regionu nestabilnosti, koja je stub stabilnosti u trouglu Ukrajina–Sirija–Libija i zato ne mogu tako jednostavno da nas izbace i zbog toga imamo dobre šanse da uspemo u pregovorima.“

Grčka, koja se nalazi se na raskrsnici tri kontinenta, nije samo čuvar južne kapije Evrope, nego sa svojim ostrvima i lukama, svojom trgovačkom i vojnom flotom, kontroliše sve morske puteve na istočnom Sredozemlju, prolaze iz Jadranskog i Crnog mora ka Mediteranu, a osim toga geostrateški povezuje Tursku i Izrael sa zapadnim bezbednosnim sistemom. To su visoko kotirani podaci za NATO, SAD i Evropu, ali i za Rusiju, koja se učvrstila u Crnom moru pripajanjem Krima i strasno priželjkuje prijateljske luke za svoje ratne brodove, kako bi povratila svoju (sovjetsku) poziciju na Mediteranu.

Treba napomenuti da je tokom Hladnog rata Grčka zbog svog geostrateškog položaja sprečavala snage Varšavskog pakta da se spuste na Mediteran i povezivala Tursku sa Zapadom. Svake godine je iz američkog geopolitičkog budžeta dobijala finansijsku pomoć od nekoliko stotina miliona dolara.

Sada je Grčka, kako bi pokazala svoj značaj kao tranzitno područje i kontrolor migracionih tokova ka Evropi, ali i kao čvorište energetskih tokova koji bi vodili u Evropu, a pritom su od izuzetne važnosti za Rusiju, čvrsto odlučila da zaigra na svoju geostratešku kartu.

GRČKI TOK: Odnosi između Grka i Rusa se gube u magli vremena, a počinju u X veku sa pohrišćavanjem Rusa od strane vizantijskih misionara, kada su konsolidovane zajedničke verske i kulturne vrednosti. Za vreme Osmanskog carstva na desetine hiljada Grka je emigriralo u Rusiju i mnogi od njih su postali deo ruske elite, kako u ekonomskoj tako i političkoj sferi, poput Joanisa Kapodistrijasa, ministra inostranih poslova u carskoj Rusiji i protivnika Meternika, te prvog guvernera slobodne Grčke. Rusija je pomogla grčkom narodu u pobuni protiv Otomanskog carstva, garantovala nezavisnost Grčkoj, a u svim ratovima su ove dve zemlje bile u istom taboru i nikada protivnici, osim za vreme Hladnog rata. Treba ipak istaći da je Sovjetski Savez bio domaćin skoro pola miliona grčkih političkih izbeglica tokom građanskog rata (1944–1949) u Grčkoj. Danas se, uprkos izolaciji Rusije od Zapada zbog ukrajinskog pitanja, odnosi između ove dve zemlje višeslojno razvijaju.

Njihove finansijske transakcije dosežu pet milijardi evra godišnje, sa 1,5 miliona Rusa koji posećuju Grčku svake godine, sa hiljadama Rusa koji su u Grčkoj kupili kuće i trajno borave na obalama Egejskog mora, i mnogim ruskim biznismenima grčkog porekla, poput Ivana Savidisa, koji su uložili desetine miliona evra u hotele, fabrike i sportske klubove, tako da se može reći da odnosi između ove dve zemlje nikada nisu bili bolji.

Međutim, obostrane sankcije Evropske unije i Rusije pogodile su grčki izvoz voća na ogromno rusko tržište i oštetile već ionako ugroženu grčku ekonomiju za najmanje 300 miliona evra godišnje.

Promena grčke vlasti i činjenica da se grčki ministar inostranih poslova Nikos Kotzijas od prvog dana distancirao od evropskih sankcija protiv Rusije, ponovo je zagrejala grčko-ruske odnose donoseći veliku perspektivu u energetskoj saradnji, posebno kad su u pitanju gasovodi. Odluka Rusije da ukine gasovod Južni tok, koji bi prolazio kroz Bugarsku i stizao do Centralne Evrope, i umesto njega izgradi Turski tok, koji će mnogo manje koštati i ruski gas preko Crnog mora i evropskog dela Turske dovesti do tursko-grčke granice, pravi od Grčke važan evropski energetski čvor.

Grčka već učestvuje u gasovodu TAP (Transadriatic Pipeline), koji azerbejdžanski gas preko Turske, Grčke, i Albanije podmorskom vezom preko Jadrana sprovodi do Italije. Izgradnja ovog gasovoda će početi 2016. i u deo koji dužinom od 580 km prolazi kroz severnu Grčku će biti uloženo dve milijarde evra. Izgradnja ovog gasovoda stvoriće hiljade radnih mesta, a očekivani prihod države iznosi oko 150 miliona evra godišnje.

Ako se tome pridoda i novi gasovod koji bi od tursko-grčke granice kroz severnu Grčku, preko Republike Makedonije, Srbije i Mađarske trebalo da dovede gas u Centralnu Evropu, jasno je da Grčka postaje značajan energetski centar. Cipras je predložio Putinu da se ovaj gasovod zove „Grčki tok“.

Cipras i Putin razgovarali su u Moskvi o mogućnosti da se Grčkoj na konto budućih profita unapred uplati tri do pet milijardi evra, kako bi se povećala trenutna likvidnost zemlje.

Ako se projekat bude odvijao po planu, kao što je dogovoreno prilikom nedavne posete direktora Gasproma Alekseja Milera Atini, onda bi taj novac mogao biti isplaćen u narednih šest meseci, rekao je Cipras.

NERVOZA U BRISELU I VAŠINGTONU: I sama pomisao da bi Grčka, usled krize pod kojom grca, mogla da padne u zagrljaj Rusiji izaziva nervozu i strah kako u Evropi tako i u Americi. Predsednik evropskog parlamenta Martin Šulc je primetio da ekonomska politika protiv Grčke ima geopolitičke posledice i da bi ova zemlja mogla da se okrene drugim saveznicima. „Želite da vidite rusku šestu flotu na dokovima Pireja?“, zapitao je Šulc naglasivši kako ekonomske teorije nisu rešenje za evropske probleme. Reakcije su stigle i iz Evrope, i iz SAD, tradicionalnog strateškog saveznika Grčke, gde se probudio istorijski strah od silaska „belog medveda“ u topla mora. A neki su primetili kako je Grčka ruski „Trojanski konj“ u Evropi.

Odgovor na ovu zabrinutost je stigao od grčkog ministra inostranih poslova Nikosa Kotzijasa:. „Ja pitam sve naše partnere, molim vas, kažite mi, šta ja da kažem našem narodu… Da Turska može da dovede Gaspromov gas do naše granice, a da sam ja toliki rusomrzac da neću da ga pustim da prođe?“ On je tokom posete SAD i pred američkim kolegom Džonom Kerijem okarakterisao razgovore o „Grčkom toku“ kao ekonomsku, a ne političku odluku, uz napomenu da „nam je Gasprom napravio veoma dobru ponudu“. Keri je odgovorio da će SAD biti voljne da naprave protivponudu i da će specijalni izaslanik Stejt departmenta za međunarodne poslove za energetiku Amos Hočstajn posetiti Atinu za nekoliko dana sugerišući alternativne gasovode, koje bi finansirale američke kompanije, a koji bi sprovodili gas koliko iz Izraela toliko i iz iračkog dela „Kurdistana“ kroz Grčku u Evropu.

Za grčku stranu svaki predlog koji će doneti razvoj i napredak je dobrodošao. U ovom slučaju, međutim, Grčka se nalazi u centru sukoba interesa i sfera uticaja velikih ekonomskih sila, naročito ako uzmemo u obzir i odluku Kine da Pirej bude ključna evropska luka u snabdevanju kineskim proizvodima, koji se uglavnom prevoze grčkim trgovačkim brodovima. Da bi iskoristila ovu važnu geostratešku i geoekonomsku poziciju, kako bi se finansijski oporavila i ojačala u pregovorima, Grčka bi trebalo da razvije i na više nivoa aktivira spoljnu politiku i sprovodi pametnu ekonomsku diplomatiju, pre svega unutar Evropske unije. Potrebno je voditi mnogo računa o tome da se ne poremeti vrlo delikatna ravnoteža i da se zemlja ne bi pretvorila u polje na kome bi se sukobljavali suprotstavljeni giganti. Jer, kad se u močvari potuku bizoni, na kraju uvek žabe stradaju.

Ruski gambit Turskim tokom

ŠEF GAZPROMA: Aleksej Miler

„Odlučili smo da izgradimo gasovod ispod Crnog mora do Turske, to jest do granice sa EU… Svi rizici, a posebno oni koji su u vezi sa vremenom izgradnje novih gasovodnih objekata od granice Turske i Grčke, leže na EU i Evropskoj komisiji“, saopštio je direktor Gasproma Aleksej Miler, na konferenciji „Evropa i Evroazija na putu ka novoj energetskoj bezbednosti“, u organizaciji Međunarodnog kluba „Valdaj“, u Berlinu. Može biti rugajući se, on kaže da vidi da traje borba sa ruskim gasom, a s druge strane, da se beleži povećanje učešća ruskog gasa na evropskom tržištu iz godine u godinu, da Gasprom na jedan klik mišem može da udvostruči zapreminu izvoza ruskog gasa u Evropu pošto njegov rudarski potencijal iznosi 617 milijardi kubnih metara gasa, a u 2014. ispumpano je svega 444 milijardi. Po njemu, Evropa mora da da jasan odgovor da li joj treba ili joj nije potrebna ova baza resursa, što do sada nije čuo.

On je rezolutno ponovio da Gasprom posle 2019. neće da transportuje glavne količine gasa u EU preko ukrajinskog sistema zbog „visokog potencijala konfrontacija“. U ruskoj štampi se pominje pet gasnih ratova između Ukrajine i Rusije od 1993. do 2014.

GASOVOD I HLADNI RAT: Preko ukrajinske teritorije ide gasovod „Sojuz“, kapaciteta 26 milijardi kubnih metara gasa godišnje, izgrađen 1975-1979. u SSSR, u saradnji s tadašnjim zemljama SEV: Bugarskom, Mađarskom, Demokratskom Republikom Nemačkom, Poljskom i Čehoslovačkom. Za Evropljane interesantniji magistralni eksportni gasovod kapaciteta 28 milijardi kubika gasa godišnje u EU ulazi na ukrajinsko-slovačkoj granici kod Užgoroda i, u manjem obimu, preko kompresorskih stanica na granici s Mađarskom („Beregovo“) i Rumunijom („Tekovo“). Izgrađen je u SSSR 1983. kreditima koje su dale banke iz Savezne Republike Nemačke, Francuske i Japana.

Deutsche Bank i AKA Ausfuhrkredit GmbH obezbedili su 3,4 milijarde nemačkih maraka za izgradnju kompresorskih stanica firmi Creusot–Loire, John Brown Engineering, Nuovo Pignone, AEG–Telefunken, Mannesmann, Dresser Industries, Walter Kidde i Japan Steel Works. Cevi je trebalo da proizvedu kompanije Caterpillar i Komatsu…

Međutim, zbog embarga koji je 1981. za SSSR uvela administracija predsednika SAD Ronalda Regana, cevi za gasovod je proizveo Harcijskij trubnij zavod, a agregate Nevski zavod i druge sovjetske fabrike. Umesto četiri cevi, položena je jedna.

Rusi kažu da neće ozbiljno računati na taj gasovod, a Evropska investiciona banka je u decembru 2014. dala kredit od 150 miliona evra za remont ukrajinskog dela tog gasovoda, kojim sada upravlja ćerka kompanija ukrajinskog Njeftogasa.

GASNE IGRE BEZ GRANICA: „Turski tok“ nije prvi projekat koji zaobilazi Ukrajinu. Prvi je bio „Jamal – Evropa“, koji je Gasprom izgradio sa partnerima iz Poljske 1999, a koji vodi preko Belorusije i Poljske do Nemačke. Drugi je „Plavi tok“ za Tursku, realizovan sa italijanskim partnerima (kompanija ENI) i pušten je u eksploataciju 2002.

Ni činjenica da je otkazan projekat „Južni tok“ – nije nova: početkom dvehiljaditih otkazan je „Jamal – Evropa-2“, pa je izgrađen apsolutno uspešan „Severni tok“.

Sada se čuju glasovi da se možda treba vratiti projektu „Južni tok“, što takođe nije novo. Kada je građen „Severni tok“, čuli su se potpuno isti glasovi da se treba vratiti na „Jamal – Evropa-2“, te da se neće graditi „Severni tok“.

TUMAČENJA „TREĆEG PAKETA„: Uz konstataciju da je „Turski tok“ dao podsticaj za nove projekte kao što su „Istočni prsten“, gasovod iz Grčke preko Makedonije, Srbije i Mađarske u Baumgarten, te gasovod od Grčke i Italije do Baumgartena, Miler poručuje: „Ako budemo pozvani da učestvujemo u određenom delu tih projekata, razmotrićemo ovo pitanje, pa ako uvidimo da je to korisno, mi ćemo učestvovati. U ovom slučaju, mora se naglasiti da će rad „Gasproma“ biti strogo u skladu sa pravilima evropskog tržišta, strogo u skladu sa pravilima Trećeg energetskog paketa…“

On, međutim, poručuje da nije istina da Evropljani nisu dali da se realizuje projekat „Južni tok“, koncipiran zajedno sa tradicionalnim evropskim partnerima, uključujući nemačke, po potpuno istom modelu kao „Severni tok“ – ne zato što Gasprom nije hteo da radi po pravilima Trećeg energetskog paketa, jer, po njemu, u tom paketu postoje različite varijante – već, pre svega, da bi se sačuvao status kvo tranzita preko teritorije Ukrajine.

„Ako neko misli da blokirajući i Turski tok može ostvariti taj cilj, to je velika greška. Prvo, ta količina gasa može da ide na druga tržišta, pri čemu je naše konkurentsko preimućstvo da možemo da napravimo pauzu, a napravićemo je ako nas na to navedu“, poručio je Miler, prilično samouvereno.

Milan Milošević
foto: reuters