Ekologija reči

Velika žega, suša i požari na zapadu Sjedinjenih Država i Kanade. Rekordno visoke temperature u Dolini smrti u Kaliforniji, koja je u očekivanju letnjih požara ove godine mobilisala najveći broj vatrogasaca u istoriji. Jezero Mid iza Huverove brane smanjuje se kao Aralsko jezero nakon što su reke pritoke Amu Darja i Sir Darja od ­1940-ih godina u SSSR usmerene na navodnjavanje polja pamuka u Kazahstanu i Uzbekistanu. Bujične poplave najgore u poslednjih šezdesetih godina u Nemačkoj, Belgiji i Austriji. Tornado u Češkoj. Požari u tundri za čije gašenje Rusija angažuje vojnu avijaciju. Topljenje večnog leda u Sibiru… Učestali su klimatski ekstremi koji ukazuju na dalekosežne posledice globalnog zagrevanja zbog toga što se prema naučnicima, usled ekonomske aktivnosti, u Zemljinoj atmosferi nagomilalo više od 2 biliona tona gasova sa efektom staklene bašte čija se količina povećava za po 50 milijardi tona godišnje.

U Pariskom sporazumu 2015. je na osnovu naučnih proračuna proklamovano da bi do 2050. godine porast globalne temperature trebalo da bude ograničen na nivou 1,5°C iznad preindustrijskog nivoa, tako što bi se globalne industrijske emisije ugljen-dioksida svele na neto nulu (da se ispusti onoliko ugljen-dioksida koliko se apsorbuje u okeanima i šumama). Realizacija tog cilja je dovođena u pitanje nakon odluke predsednika Donalda Trampa da povuče SAD iz tog sporazuma, a aktuelizovana objavom novog američkog predsednika Džoa Bajdena da se Amerika vratila.

Petrogradski „Komersant“ šaljivo piše kako je Bajden na klimatskom samitu, koji je sazvao po dolasku na vlast, obećao ekonomiju bez emisija štetnih gasova do 2050. godine i kako je uzvikuno: „Prevladajmo egzistencijalnu krizu našeg vremena!“, sa istim osećanjem sa kojim je svojevremeno generalni sekretar KP SSSR Leonid Brežnjev pozvao: „Dajte zemlji ugalj!“

To podseća na činjenicu da je u poređenju sa zapadnim zemljama Sovjetski Savez relativno kasno počeo da pretvara naftu i gas u energetsku osnovu svoje ekonomije. Po jednoj analizi Karnegi fondacije, godine 1959. gotovo dve trećine celokupne sovjetske potrošnje energije činili su ugalj, treset, uljni škriljac i ogrevno drvo, uprkos činjenici da su gigantske naslage već bile otkrivene u Volgo-Uralskom basenu.

RUSKI PLANOVI

U okviru priprema za globalnu konferenciju Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama koja na jesen treba da se održi u Glazgovu, specijalni predstavnik američkog predsednika za klimu Džon Keri je boravio u trodnevnoj poseti Moskvi tokom koje je pritiskao ruske vlasti da smanje štetne emisije ugljen-dioksida u atmosferu tako što bi oko 50 odsto kapaciteta termoelektrana na ugalj zamenila elektranama na gas. Predsednik Rusije Vladimir Putin je pre toga preko video-linka na pomenutom klimatskom samitu rekao da je u poređenju sa 1990. godinom emisija stakleničkih gasova prepolovljena – sa 3,1 milijarde tona ugljen-dioksida na 1,6 milijardi tona i da se ratifikovanjem Pariskog klimatskog sporazuma Rusija obavezala da će do 2050. godine smanjiti antropogene emisije za 70 do 75 procenata – više nego Evropska unija koja se obavezala da će iste emisije smanjiti za 60 odsto.

Pre toga Putin je na plenarnoj sednici Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu naglasio kako često čuje prigovor da Rusija nije zainteresovana za rešavanje globalnih ekoloških problema, što je, po njegovoj oceni, „glupost, mit ili čak izobličenje“, jer Rusija, kao i druge zemlje, oseća klimatske rizike i pretnje, uključujući opustošenje nekih područja, eroziju tla, suše, šumske požare na jednom mestu, poplave na drugom, nedaleko odatle. Zagrevanje se u Rusiji odvija po stopi od 2,5 odsto, brže nego u ostatku sveta, pa se mogu očekivati teške posledice ako počne da se topi večiti led na kome su u arktičkom delu Rusije izgrađeni čitavi gradovi.

Putin predlaže da se uzmu u obzir svi faktori koji uzrokuju globalno zagrevanje. Metan, na primer, čini 20 odsto antropogenih emisija, a svaka njegova tona stvara efekat staklene bašte 25 do 28 puta više od tone ugljen-dioksida. Rusija se suočava s tim problemom i zbog toga što topljenje večitog leda ubrzava truljenje zamrznute organske materije i povećava emisiju metana iz sibirskih močvara.

CENA UGLJENIKA

Prema Putinovoj računici, 45 odsto ruskog energetskog bilansa čine izvori energije sa niskim emisijama u šta ubraja i nuklearke najavljujući izgradnju novih, kao i izgradnju hidroelektrana, a i infrastrukturu za proizvodnju vodonika i kao sirovine i kao nosača energije. U izbornoj kampanji lično dosta govori o obavezi Gasproma da o svom trošku dovodi gasovode do potrošača. Kako je 21. aprila pisao „Komersant“, u Rusiji je na nacionalnom nivou pokrenut samo „meki“ oblik regulacije emisije ugljen-dioksida i mogućnost sprovođenja dobrovoljnih projekata za smanjenje emisija uz sprovođenje eksperimenta o „ugljeničnoj neutralnosti“ do sada samo na Sahalinu. Neki ruski političari kritikuju rusku vladu što nije blagovremeno donela oštrije mere kojima bi taj novac išao u ruski, a ne u evropski budžet, kako se može desiti na osnovu tzv. uredbe o prekograničnoj regulaciji ugljenika čiji je nacrt nedavno sačinila Evropska komisija. Ministarstvo ekonomije Ruske Federacije je izračunalo da za 7,6 milijardi dolara taksi može biti opterećen izvoz ruskog gvožđa, čelika, aluminijuma, cevi, električne energije, cementa i đubriva u Evropsku uniju. Tom uredbom predviđeno je da se od 2023. prijavljuje, a od 2026. i naplaćuje prekogranična naknada u iznosu od 50 do 55 evra po toni ugljen-dioksida koji se ispusti u atmosferu tokom proizvodnje robe koja se isporučuje u zemlje EU. Kompanije mogu da budu oslobođene ekoloških dažbina ako mogu da dokažu da su već platile „cenu ugljenika“ prilikom proizvodnje robe.

Očigledno je da se ekološka jednačina tiče interesa država, regiona, socijalnih grupa i industrijskih lobija. Na primer, Danska, Finska, Nemačka, Irska, Italija, Holandija, Norveška, Slovenija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija su uvele poreze na energiju zasnovane delimično na sadržaju ugljenika, ili neke druge mere destimulacije sagorevanja fosilnih goriva, ali nijedna od ovih evropskih zemalja nije uspela u svim sektorima da uvede jedinstveni (panevropski) porez od 4 do 30 evra po toni u atmosferu ispuštenog ugljen-dioksida. Treba se setiti da su žestoki protesti „žutih prsluka“ u Francuskoj počeli zbog ekološke takse.

Poljska vlada, koja vodi geostrateške kampanje protiv nemačkog uvoza ruskog gasa koji je ekološki prihvatljiviji od uglja, prkosi naredbi Suda pravde Evropske unije koji je zbog žalbe Češke naložio hitno zatvaranje poljskog rudnika lignita u Turovu. Poljski zvaničnici su rekli da bi to poljuljalo nacionalni energetski sistem pošto je na rudnik priključena elektrana koja generiše 7 odsto električne energije u Poljskoj i da bi to dovelo do gubitka oko 5000 radnih mesta.

Izvor napetosti između Poljske i EU je i to što ugalj čini 65 odsto poljskih izvora energije, uključujući 17 odsto lignita, a uprkos evropskoj težnji da eliminiše ugalj kao energetski izvor Poljska planira da se 56 odsto njene energije i dalje proizvodi iz uglja. „Gardijan“ piše da je u nedavnom poljskom energetskom planu predviđeno da će poslednji rudnik uglja biti zatvoren do 2049. godine, ali da kritičari kažu da će se to dogoditi i ranije, jer je poljska proizvodnja uglja neefikasna i generiše ogromne troškove koje pokriva državni budžet.

U ekološke normative su se svi kleli, ali ne samo u Poljskoj politiku je određivao imperativ da se postojeća industrijska struktura održi kako zbog pandemije ne bi eskalirala ekonomska i socijalna kriza. „Gardijan“ citira analizu dobrotvorne organizacije Tirfand Međunarodnog instituta za održivi razvoj i britanskog Instituta za prekomorski razvoj koja otkriva da su Velika Britanija, SAD, Kanada, Italija, Francuska, Nemačka i Japan, zemlje čiji su lideri prisustvovali junskom ekološkom samitu G7 u Kornvolu, između januara 2020. i marta 2021. više investirale u naftu, ugalj i gas nego u čiste oblike energije (189 milijardi dolara, prema 147 milijardi dolara). Zemlje G7 su 115 milijardi dolara dale kao pomoć vazduhoplovnoj i automobilskoj industriji, odnosno za sprečavanje pandemijskog kolapsa kompanija poput Er Fransa, Britiš ervejza, Rajanera, Izidžeta, Lufthanze, Džapan erlajnsa, Alitalije, Renoa i Honde. Oko 80 odsto tog novca je dato bez ikakvih uslovljavanja koja bi primorala kompanije u tom sektoru da smanje emisije zagađivača, piše „Gardijan“.

Foto: piqsels.com

UNOSNI KLIMATSKI PREDLOG I TRGOVINSKI RAT

Keri je u Moskvi govorio o tome da su SAD zatvorile preko 500 elektrana na ugalj i da će zatvoriti još 50, te da oko 75 odsto nove električne energije proteklih nekoliko godina u Sjedinjenim Državama dolazi iz obnovljivih izvora energije. Naglašavao je da su SAD doskora za cilj imale da emisije štetnih gasova smanje za 26 odsto, a da su sada podigle lestvicu na 50 do 52 odsto smanjenja u narednih deset godina i da taj plan ima sve veću podršku. „Kriščen sajens monitor“ piše, međutim, da taj paket i nije tako popularan, a magazin „Politiko“, pod naslovom „Unosan klimatski predlog koji ni u kom slučaju ne prolazi u Vašingtonu“, da zbog poreza i dalje postoji strah demokrata od nove republikanske Čajanke, kao i da neki ekološki progresivci misle da to nije dovoljno.

„Politiko“ piše da je godinama protivljenje korporacija sprečavalo da bilo koji planovi o ceni ugljenika prođu u Kongresu, ali da je sada poslovni lobi promenio ton. Američki naftni institut, Američka privredna komora, Nacionalna asocijacija proizvođača i Američko veće za hemiju aktivno lobiraju u Kongresu da usvoji šemu određivanja cena ugljenika ispuštenog u atmosferu kao sredstvo za kontrolu emisija. Savet za klimatsko vođstvo, čiji su članovi Ford, BP, Ekson mobajl, Dau kemikal i Šel, u jednom dokumentu objavljuje računicu po kojoj bi SAD imale koristi od poreza na ugljenik delimično i zbog toga što računaju da će roba proizvedena u Americi biti za 80 odsto energetski efikasnija od svetskog proseka kad je reč o emisiji ugljenika u atmosferu.

Džon Keri, koji je od 2013. do 2017. bio na čelu američkog Stejt departmenta i blisko sarađivao sa Rusijom na hemijskom razoružanju Sirije i iranskom nuklearnom sporazumu u vreme bliskog susreta natovskih i ruskih brodova i aviona u Crnom moru, izgleda da i sada nalazi zajednički jezik o ekološkim problemima sa sagovornicima u Moskvi, što liči na „početak jednog finog prijateljstva“. Putin je, međutim, upozorio i na to da pod klimatskim izgovorom prelazak na ugljeničnu neutralnost u rukama jakih igrača može postati i instrument nelojalne konkurencije i sprečavanja pristupa naprednim tehnologijama – dakle instrument ekonomskog, trgovinskog i finansijskog rata.

Na pitanje „Komersanta“ da li će Vašington doneti slične mere ekološkog oporezivanja uvoza kao i Brisel, Keri je u Moskvi odgovorio da u Vašingtonu nameravaju najpre da vide šta tačno Evropa radi, kako će to učiniti, kako će sprovesti svoje planove, sa kojim problemima će se suočiti, ali da trenutno nema nameru da deluje na isti način kao EU. Nekoliko dana kasnije „Njujork tajms“ je izveštavao o tome da demokrate u američkom Kongresu pripremaju zakon o uvođenju ekoloških taksi na uvoz iz Kine i drugih zemalja koje radikalno ne redukuju emisiju „stakleničkih gasova“. Krajem 2020. predsednik Si Đinping je objavio da će Kina najveću količinu ugljen-dioksida ispustiti pre 2030. i da će postići ugljeničnu neutralnost 2060, deset godina posle SAD.

Zašto, dakle, pričaš o Klimi, a misliš na Kinu? Kina sa 10 milijardi tona trenutno jeste najveći emiter ugljen-dioksida, dvostruko veći nego SAD sa 5 milijardi tona (vidi tabelu). Međutim, dok emisije u SAD opadaju od 2009. godine, one u Kini rastu. Od 1990. emisije ugljen-dioksida po glavi stanovnika u Kini su povećane za 240 procenata, a na Zapadu su opale. Tako se i sa ekološke strane vidi da je Kina zemlja u razvoju. Amerikance, čija je industrija paleotehničkog pakla od 1750. ispustila 400 milijardi metričkih tona ugljen-dioksida u atmosferu, taj kineski razvoj očito nervira, pa stoga i nije neočekivano to što se trgovinski rat širi i na ekološki teren.