Za “Vreme” iz Floride
Deo stanovnika republikanske Floride sigurno je obradovala vest da će se Džozef Bajden ponovo kandidovati za predsednika SAD. One koji su možda propustili da pogledaju njegov video u kome je objavio odluku o kandidaturi, verovatno nije zaobišla SMS poruka koja je ubrzo nakon toga stigla korisnicima Vodafona: u njoj je pisalo kako je sadašnji predsednik spasao dušu nacije od korumpiranog Donalda Trampa, koji želi da se vrati u Belu kuću i uništi sve ono na čemu se naporno radilo, tako da je potrebna finansijska podrška da bi se osigurala pobeda. Na kraju poruke je link preko koga može da se pošalje od pet do petsto dolara. Organizatori Bajdenove kampanje kažu da novac pristiže, sa Floride sigurno manje nego iz obližnje Džordžije gde je Demokratska stranka nedavno izvojevala pobedu, tako da je demokratama preostalo još jedino da se pomole da njihov protivkandidat zaista bude onaj od koga pokušavaju da spasu ono najvrednije što Amerika ima.
Sa ovakvim ishodom konačno bi se složili glasači dve najveće partije barem oko neke stvari, jer bi takvim izborom predsedničkog kandidata jedne strane bili potpuno zadovoljni njihovi suparnici, mada se pristalice demokrata i republikanaca neće lako saglasiti oko bilo čega drugog, uključujući i to šta je duša naroda ove zemlje, o kojoj neprestano govore i jedni i drugi.
ŠTA JE DUŠA
Na osnovu Bajdenovog videa, moglo bi se zaključiti da je za Demokratsku stranku najvažnija sloboda, pre svega lična sloboda i demokratija, koju ugrožavaju “MAGA ekstremisti koji se bore protiv osnovnih sloboda, skraćujući Social Security koji se plaća čitavog života, smanjujući poreze za bogate, namećući odluke koje se tiču zdravlja žena i zabranjujući knjige”.
Potpuno jasna poruka za Amerikance, sa nekim sitnim nepoznanicama za one koji prate sa strane ono što se događa na političkoj sceni najmoćnije zemlje sveta. “Učinimo Ameriku ponovo velikom” (“Make America Great Again” ili MAGA) jeste Trampov predizborni slogan iz 2016. godine, Social Security je penzija koja se dobija nakon deset godina rada kada se napuni 67 godina života, odluke koje se tiču zdravlja žena odnose se na radikalna republikanska ograničenja prava na abortus, dok je zabrana knjiga direktna aluzija na izbacivanje stotine naslova sa polica školskih biblioteka, uključujući i dela dobitnice Nobelove nagrade Toni Morison, zbog, navodno, eksplicitnog seksualnog sadržaja.
“Hajde da završimo ovaj posao. Znam da možemo”, poručio je predsednik Džozef Bajden, podsećajući da je još tokom prve kandidature govorio o borbi za dušu Amerike, i da sada nema nikakvog razloga da se stane.
Dok Bajden vodi stare i priželjkuje nove bitke, ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju da građani Amerike ne dele njegov entuzijazam. Rezultati anketa koje su sproveli AP i NORC centar za istraživanje javnog mnjenja pokazuju da ga podržava svega 38 odsto ispitanika, što je za nijansu bolje od njegovog najgoreg rejtinga zabeleženog tokom jula prošle godine, kada su stanovnike SAD pogodile visoke cene goriva, hrane i ostalih troškova života. Ovo više nego jasno govori da on ne može spokojno i mirno da računa na drugi predsednički mandat, niti da može da bude siguran u svoj reizbor.
Ono što još više treba da brine njegov izborni tim je što rezultati merenja medijske kuće En-Bi-Si kažu da je čak 71 procenat stanovnika ove zemlje protiv njegove nove kandidature, a da odluku da ponovo uđe u predsedničku trku ne podržava ni većina glasača Demokratske stranke. Ako je nekome za utehu, Bajden je ipak popularniji od Trampa. Aktuelnog predsednika u pozitivnom svetlu vidi 38 posto ispitanika, dok njegov prethodnik zaostaje za četiri procenta.
STAROST KAO PREPREKA
Ako se malo pogledaju razlozi nezadovoljstva Bajdenovom kandidaturom, većina kao ključni problem navodi njegove godine. Već je svima dobro poznato da je Džozef Bajden najstariji predsednik u istoriji Amerike, da će za vreme kampanje za nove izbore imati 82 godine, a da bi naredni mandat, ukoliko ga dobije, završio u drugoj polovini devedesetih.
U zemlji gde postoje striktni limiti starosti da se, na primer, bude u vojsci ili policiji, sam predsednik je više puta govorio o tome kako je svestan ove zabrinutosti građana, da je to sasvim opravdano pitanje, ali da se oseća više nego dobro. “Poštujem to što se ljudi ozbiljno bave tim pitanjem, i ja bih isto tako razmotrio tu stvar. To sam upravo učinio pre nego što sam odlučio da se kandidujem, osećam se dobro i uzbuđen sam zbog svoje perspektive”, kazao je prvi čovek Amerike nakon što je ovih dana ugostio predsednika Južne Koreje Jun Suk Jeolua, obeležavajući 70. godišnjicu bilateralnih odnosa dve zemlje, koji postaju sve važniji u svetlu narastajućih napetosti sa Kinom.
Koliko god je neprijatno ponavljati onu latinsku izreku da vreme nikoga ne čeka, toliko su degutantne reči dežurnih dušebrižnika, uključujući i kandidatkinju za republikansku predsedničku nominaciju, inače bivšu ambasadorku pri Ujedinjenim nacijama Niki Hejli, koja je doslovno rekla “da je verovatno da će predsednik Džo Bajden, koji ima 80 godina, umreti u narednih pet godina”. “Objavio je da se ponovo kandiduje 2024. godine, i mislim da možemo biti vrlo jasni i reći sasvim sigurno, da ako glasate za Džoa Bajdena, zapravo računate na predsednicu Kamalu Haris, jer ideja da bi on preživeo do 86. godine nije nešto što se verovatno dogoditi”, rekla je Hejli u intervjuu za Foks njuz, dobijajući hiljade lajkova, podignutih palaca, mahanja, klanjanja… onog najkonzervativnijeg dela Amerike.
Republikanska brutalnost često nema granica, to je ono sebično lice ove zemlje koje u starosti vidi jedino slabost, i koje nema ni trunku milosti prema onima koji nisu u stanju da obezbede sebi ono što im je potrebno. Oni će vam tokom razgovora otvoreno reći, kako to samo ovde ljudi znaju, da su protiv toga da neko uzima novac od njihovog poreza i prebacuje u zajednički fond za zdravstveno osiguranje drugih korisnika. Radije će dati svoje pare da se postavi ograda od bodljikave žice prema Meksiku i udvostruče patrole na granici Mejna prema Kanadi kojom se šetaju migranti, nego da se od njihovog novca leči bilo ko osim njih koji su to mukotrpno zaradili. Ako neko nema novca za doktora, to je njegov problem, da se na trenutak ostave po strani njihova citiranja podataka američke vlade da će, prosečno, osam posto onih koji imaju 82 godine umreti u narednih 12 meseci, misleći pritom na Bajdena.
Diskriminacija bilo koga na osnovu godina u Americi je zabranjena, ali ejdžizam jeste rasprostranjem oblik nipodaštavanja drugih bez obzira što u Pabliksu, jednom od najvećih lanaca prodavnica u Floridi, možete svakodnevno videti ljude koji se zbog starosti jednom rukom pridržavaju za pult kase, dok pakuju u kese robu kupaca, pokušavajući na samom izmaku života da zarade novac koji bi im te poslednje godine učinio donekle podnošljivijim. Zašto to rade? Zato što pomenuti Social Security iznosi u proseku oko 1700 dolara, koliko je i renta za jednosoban stan u Majamiju. Može za manje novca da se živi u kamp-kućicama koje su razbacane na rubu grada, ali se onda na umivanje i tuširanje ide na obližnju benzinsku pumpu; tamo se čeka u redu da se na monitoru pojavi broj korisnika, nakon što se plati na kasi 15 dolara, koliko se inače zarađuje za jedan sat pridržavanja za pult kase Pabliksa, dok se slažu stvari onih koji prekraćuju svoje vreme besmislicama sa društvenih mreža na mobilnim telefonima.
NEPOUZDANA ISTRAŽIVANJA
Kakav god da je ishod istraživanja javnog mnjenja o Džozefu Bajdenu, njih treba uzeti sa rezervom. Njegov rejting nikada nije bio previše dobar, otkako se našao na predsedničkoj funkciji zemlja se suočava sa ekonomskim posledicama pandemije i rekordnom inflacijom koja je dovela do talasa poskupljenja pre svega hrane, renti za stanove i goriva, upravo onoga bez čega se ne može. Inflacija je agresivnim intervencijama Federalnih rezervi (FED) delimično zaustavljena, ali plate nisu povećane, tako da jednostavna logika govori da se sa istom zaradom može kupiti mnogo manje. Na osnovu toga koliko je standard značajan Amerikancima, ali i ranijih iskustava kada su vladajuće stranke tonule na izborima za Kongres koji se održavaju na polovini predsedničkog mandata, svi su predviđali potpuni debakl demokrata, ali je od “crvenog talasa pobede”, o kome su sanjali republikanci, ostalo tek nešto malo vode na njihovom dlanu. Upravo su ti rezultati dali povod Bajdenu da se ponovo kandiduje, solidan uspeh demokrata na novembarskim izborima bio je prelomna tačka za njegovu odluku.
Zašto se onda u Bajdenovom videu ne govori o zakonu o infrastrukturi, paketu pomoći građanima ugroženim pandemijom korona virusa, ograničavanju cene lekova, borbi protiv klimatskih promena za koju su obezbeđena najveća sredstva u istoriji ove zemlje, boljem pristupu internetu koji je, ruku na srce, često gori nego bilo gde na dalekom Balkanu i sličnim stvarima? Verovatno zato što su SAD mnogo više od udobnog životnog standarda i ogoljenog pragmatizma. Amerika jeste borba za moralne vrednosti i pravdu. Može se prigovoriti da te vrednosti nisu ispravno postavljene, ili da se ta pravda samovoljno sprovodi, ali one jesu najvažnije građanima ove zemlje. Amerikanci mogu da budu nezadovoljni Bajdenom do neba, i to će otvoreno reći, ali to ne znači da će glasati za Trampa, zato što je smisao njihovog života negde mnogo dalje od onog pulta u Pabliksu za koji će se, neki od njih, pridržavati u mnogo dubljoj starosti od životnog doba u kome trenutno uživa predsednik njihove države.
