Beli papir, crna prošlost, svetla budućnost

Mnogi zapadni političari naglašeno se bave zaštitom ljudskih prava na Tibetu. To je, smatraju oni, jedna od najslabijih karika u čvrstom kineskom lancu unitarne države, koji povezuje 56 različitih nacionalnosti i više od stotinu etničkih grupa. Uz ekonomske sankcije, ljudska prava su vrsta pritiska na Kinu.

Zato sam sa velikom znatiželjom pročitao pre nekoliko dana objavljeni „Beli papir“ kineske vlade, koji se bavi ljudskim pravima na Tibetu. Imao sam i lične razloge: bio sam jedan od trojice prvih stranih novinara koji su davne 1977. godine posetili Tibet, do tada decenijama od stranaca ograđen gvozdenom zavesom. Iz perspektive onog što sam tada video mogao sam da procenim značaj kineskog „Belog papira“.

PUT U LASU

Bio sam ne malo iznenađen kada sam dobio poziv da zajedno sa italijanskom dopisnicom i jednim britanskim novinarem provedem nedelju dana na Tibetu. Već samo putovanje do Lase bilo je avantura. Prvo smo se zaustavili u Čengdu, glavnom gradu stomilionske provincije Sečuan. Tamo smo videli gradske autobuse sa velikim balonima gasa na krovu – bila je nestašica nafte. Sečuanci, koji takođe godinama nisu videli strance, pratili su nas po gradu u gomilama, u stopu. U zoološkom vrtu, gde su nas odveli, za nama se kretala povorka i gledala u nas, a ne u pande – bili smo interesantniji za posetioce.

Na aerodromu, udaljenom dvadesetak kilometara od glavnog grada Tibeta Lase, dočekali su nas domaćini sa automobilima i bocama sa kiseonikom. Trebalo je da se priviknemo na nadmorsku visinu od preko 4000 metara. U prenoćištu – tada nije bilo hotela – u sobama su bile slične, ali veće boce. Na prvi sprat smo se jedva popeli, a lekar nam je svakog dana najmanje dvaput merio pritisak.

Posetili smo lamaističke manastire, narodne komune, jednu fabriku lekova i radionicu za tkanje tepiha. Bilo je to valjda sve što su mogli da nam pokažu. Pri tom su nas monasi, lamaisti, uveravali da proučavaju peti tom predsednika Mao Cetunga.

Mao me je primio kao sina

Dalaj lama posetio je pedesetih godina Mao Cetunga, koji mu je uručio zlatni pečat i povelju, kao što su ranijih vekova imperatori dodeljivali verskim poglavarima na Tibetu.

„Primio me je kao sina“, rekao je kasnije dalaj lama, koji se tom prilikom obavezao na lojalnost komunističkoj partiji i centralnoj vladi. To za njega nije predstavljalo prepreku da stane na čelo pobune 1959. godine, posle čega je pobegao u Nepal, zatim Indiju, pa Ameriku.

Dalaj lama je dao ostavku na funkciju predsednika tibetanske vlade u izbeglištvu 2011. godine. To je prvi put u poslednjih 400 godina da se razdvaja svetovna i verska vlast na Tibetu. Pitanje je kako će sledeći dalaj lama biti određen. Da li u potrazi za njegovom reinkarnacijom među tibetanskim mališanima ili na neki drugačiji način koji je najavljen.

Začudo, hranili su nas odlično, ali kineskom hranom – kasnije smo saznali da je kuvar doputovao zajedno sa nama iz Pekinga. Kada smo zamolili da probamo autentična tibetanska jela, jedna starija Tibetanka u komuni je vlastitim rukama sumnjive čistoće ispred nas pomešala brašno sa lojem od jaka, napravila kuglice, tradicionalnu tibetansku tsampu, i lično nam ih strpala u usta. Pri tom su domaćini redom isplazili jezik, kao znak tibetanske dobrodošlice i gostoprimstva. Ugostili su nas i krepkim čajem s goveđim lojem.

Postoji holivudska i postoji realna slika Tibeta. Ova prva je u koloru, sa lepim glumcima i uzbudljivim događajima o tome kako loši Kinezi postupaju sa dobrim Tibetancima. Mi smo videli onu drugu sliku.

Pre tog puta sam pročitao knjigu Marka Pola o njegovoj poseti Tibetu. On je putovao pre 800 godina. Činilo mi se kao da se od tada malo toga promenilo. Srednji vek je i dalje bio tu. U muzeju su nam pokazali bubnjeve od ljudske kože neposlušnih robova.

280 PUTA VEĆI NACIONALNI DOHODAK

Autonomni region Tibet se nalazi na prosečnoj nadmorskoj visini od preko 4000 metara, tu živi oko 3,1 milion ljudi. Prema poslednjem popisu 95 odsto su Tibetanci i ostale manjinske grupe. Još oko tri miliona Tibetanaca živi u susednim kineskim provincijama. Granice Tibeta duge su 4000 kilometara. Prosečan životni vek iznosi 71 godinu. Studenata i učenika ima preko 600.000. Školovanjem je obuhvaćeno 99,7 odsto dece, nepismenost je ispod jednog procenta. Na Tibetu radi 60.000 državnih službenika, od kojih više od dve trećine čine Tibetanci.

Nacionalni dohodak je 280 puta veći nego pre 50 godina. Na Tibetu je 2020. godine zabeležen veliki uspeh – stanovništvo je u celini prešlo iznad granice siromaštva. Oko 30 miliona stranih turista posetilo je Tibet 2018. godine, pa se ne može reći da je to neko „zatvoreno područje“, kako se na Zapadu često tvrdi. Čak 33 kineska grada ima avio-liniju do Lase, do koje dolaze i vozovi povremeno prelazeći više od 5000 metara nadmorske visine.

Na Tibetu ima 40.000 monaha u 1700 lamaističkih hramova, aktivno je 92 živih buda, izabranih na tradicionalni način. Dalaj lama živi u Indiji, ali je pančen lama na Tibetu. Postoje još i četiri džamije i jedna katolička crkva. Oko 600 religioznih ličnosti učestvuju u radu organa vlasti ili kao politički savetnici.

LJUDSKA PRAVA U IDEOLOŠKOJ ARENI

Podaci koji se navode u dokumentu kineske vlade predstavljaju odgovor na kritike sa Zapada. Ti podaci samo potvrđuju kineski pogled na ljudska prava, koji je različit od onog na Zapadu. Glavni problem je što se ovo delikatno pitanje prebacuje u ideološku arenu, gde se sukobljavaju merila vrednosti dva sveta. Objektivno gledajući, svuda se krše ljudska prava. Negde više u vlastitoj zemlji, negde u tuđim krajevima gde se ljudska prava štite bombardovanjem i reketiranjem. Henri Kisidžer je još davno upozorio da, ako se drugim nacijama nameću vlastite vrednosti, od pregovara nema ništa.

Postoji zabrinutost u demokratskom svetu od mogućih posledica ekonomskog jačanja Kine – pre svega u odnosu na definiciju ljudskih prava, onako kako su ih definisale UN. Tako, prema časopisu „Forin afers“ (iako uredništvo odaje priznanje kineskom liberalnom pristupu ekonomiji i zaštiti privatne inicijative i svojinskih prava), Kina nije „partner koji sa entuzijazmom promoviše i štiti ljudska prava“. Kina se, kažu, zalaže za ideju „azijskih vrednosti“, neku vrstu kulturnog i političkog relativizma drugačiju od univerzalnog pristupa ljudskim pravima, i stimuliše ekonomski rast na račun civilnih i ljudskih prava.

Kineski stav je drugačiji: univerzalna ljudska prava treba kombinovati sa nacionalnim uslovima u svakoj zemlji. Kinezi polaze od toga da se ljudska prava mogu najbolje obezbediti ekonomskim napretkom, bez kojeg je nemoguće rešavati probleme društava i pojedinaca u tom društvu: pravo na život i na razvoj osnovna su ljudska prava.

To je potvrđeno u kineskoj praksi poslednjih decenija: 750 miliona ljudi izvučeno je iznad granice siromaštva. Iako su ljudska prava univerzalna kategorija, Kinezi insistiraju na tome da ne postoji samo jedan univerzalni put za ostvarenje tih prava. Dodaju da su protiv „dvostrukih standarda“ kojima se pojedine zemlje ocenjuju, te da odlučno odbacuju „instruktore slobode“ sa strane, koji bi da ovaj problem rešavaju u Kini.

Predsednik Si Đinping je neposredan: „Mi čvrsto stojimo na zaštiti kineskog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, i nećemo dozvoliti ponavljanje istorijske tragedije i nacionalnu podelu. Svaki separatistički pokušaj naići će na odlučan otpor kineskog naroda. Mi nikada nećemo dozvoliti bilo kome, bilo kojoj organizaciji ili političkoj partiji, bilo kada i u bilo kojoj formi, da odvoji bilo koji deo kineske teritorije od Kine.“ Pod bilo kojim izgovorom čak i kad su u pitanju ljudska prava.