U Vučićevoj Srbiji, realno govoreći, nema mesta ni za prave koalicione partnere, a pogotovo ne za neku pravu, iole ozbiljnu i kritičku opoziciju. I to je, izgleda, u jednom trenutku, počelo da brine čak i pojedine strane posmatrače i (in)direktne aktere srpskih političkih prilika. Možda manje zbog samih demokratskih standarda, ljudskih prava i medijskih sloboda, a više zbog svesti da bi stvari u Srbiji mogle izmaći kontroli
Prvi svetski rat u stripu predstavlja jedan poseban tematski volumen u istoriji "devete umetnosti", kako kod nas tako i u svetu. Evo pregleda dela i umetnika koji su se temom Velikog rata bavili u prethodnih sto godina
Dušan Matić je bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimom
Ko i kako odlučuje o "najevropljanima" i može li se predvideti sledeći laureat
Nije sporno to što se Dragica Nikolić opredelila za humanitarni rad – time se bave i mnoge druge predsedničke supruge. Sporno je to što se bavi opštim mestima, a svoj bi uticaj mogla da iskoristi na bolji način. U Srbiji ima toliko nesreće, toliko tragedija, toliko nepravde, jada i bede, da poetika "prve dame" zvuči u najmanju ruku nepristojno
Folklor je živ i zdrav u glasnim žicama Biljane Krstić i pod prstima orkestra Bistrik, savremen i kreativan; nema ko da vam oduzme kulturni identitet dok ga ovakvi čuvaju
Pored ostalih programa, u predstojećoj Noći muzeja biće predstavljena i dva arhitektonska monumenta koja su obeležila svoju epohu, jedan realizovan – Palata Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu, i jedan nerealizovan, Vidovdanski hram Ivana Meštrovića, koji je trebalo da bude podignut na Gazimestanu
Pranjani su mesna zajednica, selo, a bilo i opština, koje pripada Gornjem Milanovcu. Nalazi se na putu Požega–Milanovac, a najbolji orijentir je da su nedaleko Ravne Gore. Ponad sela je brdo, visoravan, Galovići, gde su u Drugom ratu spasavani saveznički piloti. Pranjanci su na to ponosni, kao što treba da budu ponosni što su dobri ljudi i domaćini, koji drže do sebe i onoga što imaju
"Na poslednjem konkursu Filmskog centra Srbije, konkurisao sam sa tekstom Svetislava Basare Diskopatija. Odbili su me, izabrani su neki drugi filmovi, svaki put te ćušnu za neki drugi put – malo me to i zamara. Zamara me i pitanje ‘kad ćete da snimite novi film’, stavlja te u neku luzersku poziciju. Ne želim da budem u toj poziciji, zato sam se i prihvatio tih drugih poslova, pisanja knjiga, izložbi i, verujte, da se mnogo bolje osećam. A film, ako nekom treba biće ga, a ako ne... "
Reč karaoke znači "prazni orkestar". Pojavila se u Kobeu, Japan, početkom sedamdesetih, i sastavljena je od japanskih reči karappu – kratak, prazan, i okerestu – orkestar. Ima li bolje najave onog što je usledilo, društva mrtvih orkestara? Nova karaoke civilizacija postgrađanskog sveta uzela nas je pod svoje. Civilizacija u kojoj podražavanje emocija ili mišljenja zauzima mesto autentičnog. Civilizacija bez sadržaja
Decembra prošle godine u Albert Holu u Londonu je održan veliki retrospektivni koncert u čast Berta Janša. Na velikom spisku učesnika bilo je mnogo onih koji su istinski vredeli engleskih šezdesetih, od Roberta Planta do Donovana. Nil Jang je davno izjavio kako je "Bert Janš za akustičnu gitaru ono što je Džimi Hendriks za električnu". Svi novi folk autori navode ga kao jednu od stalnih, nedostižnih inspiracija, a mi ćemo zaključiti kako je on nešto najbliže što je Evropa u jednom trenutku imala kao moguću protivtežu Bobu Dilanu
Zahvaljujući diskretnim stensilima, naročitoj vrsti grafita koji se crtaju sprejom uz pomoć šablona, Beograd je lepši i duhovitiji grad. Ujdi, TKV, AIR, BUG, INK, StreeDog, Sila i drugi su pseudonimi nekih od uličnih umetnika čiji radovi krase beogradske ulice
"Samo budale mogu da kažu da su srećne, tako nešto i ne pomišljam da izgovorim. Umesto toga, kažem da sam zahvalan okolnostima i ovom društvu koje me je do te mere prihvatilo, pruživši mi šansu da radim nešto što volim. Dakle, imao sam sreću, ali ne mogu da kažem da sam srećan. Pogotovu živeći u ovakvom užasnom svetu"
Prostor Muzeja istorije Jugoslavije na beogradskom Dedinju ovih dana je pun. U toku je izložba "Jugoslovenska umetnost od 1900. do 1945." u okviru koje je izloženo sto najreprezentativnijih umetničkih dela iz zbirki Muzeja savremene umetnosti, koji je već sedam godina zatvoren
"Čujem kritike na račun gospodina Vučića da se meša u sve i svašta – verujem da se i on susretao najčešće sa floskulom ‘nisam nadležan’. A nadležan neko mora da bude, imenom i prezimenom"
Prvi put su izloženi svi radovi Ljubice Cuce Sokić koje poseduje Galerija SANU
Fotografije francuskih fotografa iz 19. veka na izložbi koju je priredio Čedomir Vasić
"Obrazovani i pošteni mladi ljudi u današnjem svetu nemaju izbor, osuđeni su na lopovluk, bljutave kompromise i odricanje od svojih moralnih načela. To je veliki civilizacijski poraz. Ideje prosvetiteljstva, solidarnosti i socijalne pravde posustale su pred gramzivošću bogatih i moćnih"
U sredu 12. marta, u beogradskom Bitef teatru premijerno je prikazana drama Biljane Srbljanović Mali mi je ovaj grob u režiji Dina Mustafića, urađena u koprodukciji Hartefakt fonda, Bitef teatra i Testament filma iz Beograda, Kamernog teatra 55 iz Sarajeva i kazališta Ulises sa Briona. Jedan od dramaturga predstave bio je i Božo Koprivica. U ovom broju "Vremena" donosimo njegov dnevnik pisan tokom rada na ovoj predstavi
Aboridžini veruju da svaki oblik života, bilo da je to svetlost, stena ili drvo, ima svoj spoljašnji, vidljivi oblik, i nevidljivi, unutrašnji, koji sanja. Sanjanjem nevidljivo postaje vidljivo. Izložba u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti govori i o tome
Intervjui slični ko jajetu jaje, na drugoj pak stranici gost prilog daje: verovali ili njet, svako pomene prozor u svet
Sve uze da se vlada u tišini i dostojanstveno, Jedinica je bio u svom ritmu padanja glave i naginjanja iz čaše, Petica uze završno forsira, bljucnu na levo rame, ali uze vazduh, opet naže iz čaše, i viknu, ‘De je Panta!
Oni koji se razumeju u umetnost, zbog dosadnog i traljavog početka u kom se stilski mešaju babe i žabe, i zbog imbecilnog kraja, verovatno će o filmu Top je bio vreo da imaju lošu sliku. S pravom. Manje umetnički, a više emotivno osetljivu publiku verovatno će da dirne potresna priča. Emotivno neosetljivi će da crknu od dosade jer je reditelj, ubeđen kako tragedija i smeh ne idu zajedno, većinu crnog humora koji postoji u romanu iz ekranizacije izbacio. Oni kojih se roman i sarajevska tragedija tiču, biće ogorčeni što je u filmu "politički korektno" izbačena većina detalja koji ukazuju na odgovornost bošnjačke strane u bosanskom ratu... Beogradski poklonici kulta Mušana Topalovića Cace će, baš kao i njihove sarajevske "kolege", i pored svih ovih "korekcija", uključujući i pomenuto silovanje kraja priče i poente romana, nalaziti kako je film, ipak, "velikosrpski", što će reditelja dodatno učvrstiti u dirljivom uverenju da je "u pleksus" udario "lažne patriote", a ne braću Limijer... Ukratko, kol’ko ljudi, tol’ko ćudi...
Mešanje pojmova socijalizma i hrišćanstva funkcioniše kad to rade Pit Siger ili Brus Springstin, jer to obema ideologijama daju lepu, poetsku notu koja govori o univerzalnoj ljubavi. Ali, politikolog Dačić nije ni hipik ni Jehovin svedok pa da mu oprostimo, već neko ko mora da ima temeljno znanje kad pravi ovakve komparacije
