"Sasvim je sigurno da bi se neki građani Srbije usprotivili ako bi Amerikanci direktno podržali nekog od kandidata u Srbiji, kao što smo mi učinili sa Vojislavom Koštunicom 2000. godine. Ali iskreno, niko osim američkih Srba nije primetio entuzijazam Beograda oko Trampa. Američki Srbi možda mogu da utiču na izbore delimično u Ohaju, mada ni to nije odlučujuće"
Iako je Miloševiću, kao i svim vladarima posle njega, RTS bio jedna od najvažnijih karika vlasti, aparatčici imenovani na uredničke pozicije zavodili su red i u manjim redakcijama: iskusnim novinarima dodeljivani su ponižavajući zadaci, dok su iz kabineta stizali gotovi tekstovi – preteče onih koji će svoj procvat doživeti devedesetih. Za ovu priliku dovoljno reći da je ta situacija dovela do masovnog pregrupisavanja, prelaska novinara iz jednih medija u druge i – postepeno – pokretanja novih medija koji će tokom istih tih devedesetih osvetlati obraz inače ukaljanog novinarstva
"Usud politike je uništio sve, ništa više nema značaja osim politike i sporta, jer tu leži lova. Velika većina se keša za sitniš i zadovoljni su tim otpacima. Iz dana u dan tako, duranje, gubljenje snage. Diktator je veliki kradljivac snaga, krvopija, demokratska opozicija je propala, uništena je. Populacija postaje utvarna"
Pridavati rutinskom hirotonisanju jednog grla iz Vučićeve služinske ergele značaj i težinu osvetničke simbolike kontra The Petom oktobru prosto je, ako ništa drugo, precenjivanje njegove političke imaginacije
"Spoljnu politiku Srbije danas bih definisao kao pokušaj da se na neki način preživi. U njoj nema konsekventnosti. Jedan dan imaš jednog brata, drugi dan imaš drugog brata. Država mora da ima konsekventnu osnovnu spoljnu politiku"
O vizuri mlade generacije nedavne prošlosti, za "Vreme" govore današnji politički aktivisti i novinari koji su bili deca 5. oktobra 2000.
"Teško je utvrditi koja je ‘ideologija’ kriva za ovo ili ono. Kada se neko pita kome bi se morao podneti račun za krivi način po kome se danas živi, najpre bi ga trebalo ispostaviti sebi samima. Malo je koja vlast, i ona najnesimpatičnija, došla na vrh bez beslovesne podrške tih istih ljudi što se naknadno pitaju u čemu su se to našli"
Bio je žestoki protivnik Vojislava Koštunice, da bi mu postao podjednako blizak čim je ovaj postao predsednik SR Jugoslavije. Nije izlazio iz kabineta Borisa Tadića i, kada je izgubio vlast, potpuno ga zaboravio. Vređao je Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića dok su bili u opoziciji, a posle im podilazio kao da nikad ništa ružno nije rekao. Lako će se odreći svakog političara u Srbiji i još će biti taj koji će gubitnika – ma koliko ranije s njim bio dobar – dodatno gurnuti pod vodu da brže potone. Ovako bivši premijer Republike Srpske Mladen Ivanić sažima za "Vreme" političku biografiju Milorada Dodika
Može li se i sme li se reći da je Zagorac Tito zapravo "ubio" Pavelića? I može li Srpkinja u hrvatskom Saboru ispovediti svoje prognaničko iskustvo?
Samoproglašeni predsednik ne vlada državom, već vlada ucenjenim bašibozukom, podtrpeznim kučkama i ližisahanima. Vežgaju i kevću da su Partizanova znamenja komunistička, pa ih treba skloniti. A stoti put ponavljam: 12.000 komunista ušlo je u rat, 9000 je poginulo. E, pa, neće moći promeniti ta partizanska znamenja, patriotska i građanska. Na Stadionu JNA, na Partizanovom stadionu još igraju Čajkovski, Bobek, Zebec, Milutinović, Šoškić, Galić, Jusufi, Kovačević, Vasović, Miladinović. Ne bih kročio na naš stadion kad bi se promenio grb, kao što ne bih ušao u Jugoslovensko dramsko pozorište da promeni ime. Jeste, tradicija je lepota koju čuvamo. Svako ko misli da može prebrisati partizanski ponos zajebao se
SPS je za prethodnih osam godina izgubio oko 40 odsto glasova, dok je SNS duplirao podršku. Ipak, Dačić je i dalje potreban Vučiću – danas zbog pandemije, ekonomije i Kosova, a još više će biti sutra, zbog predsedničkih i beogradskih izbora
Kancelarka Nemačke Angela Merkel i predsednik Francuske Emanuel Makron pokušavaju da ožive zamrle pregovore između Beograda i Prištine. Susret srpskog predsednika Aleksandra Vučića i premijera Kosova Avdulaha Hotija zakazan za 16. juli u Briselu u francuskim i nemačkim medijima stoji u dubokoj senci protesta u Srbiji, pred kojima će zapadnim političarima biti teže da i dalje ignorišu nenormalno stanje u srpskom društvu
Ovi protesti su ponovo pokrenuli spekulacije o državnim huliganima koji su napravili nerede i sukobili se s policijom. Nije li pokojni Miodrag Miki Rakić, nekadašnji šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, jednom napisao da je Vučić "politički autoritet" za milion aktivista spremnih "da se odazovu na poziv za bilo kakav skup: navijači, desničari, protivnici evropskih integracija"
Poslednjih sedam dana pokazali su da je između režima devedesetih i ovog sada najneuporediviji jezik kojim se Vučić i njegova političko-pretorijanska garda obraćaju građanima. Tek u tom domenu stižemo do one često ponavljanje teze da je Milošević bio pravi "gospodin" i "državnik" u odnosu na Vučića
Aleksandar Vučić predugo je tražio kavgu. Rano je za donošenje suda o događajima ispred Skupštine. Ipak, ostaće upisan u istoriji kao prvi posle Slobodana Miloševića kome je narod upao u Skupštinu
Državni i paradržavni mediji su na osnovu saopštenja Ministarstva odbrane javili da se oklopno borbeno vozilo za prevoz jedinica M-20 MRAP 6×6 svrstava u rang najboljih svetskih rešenja u toj kategoriji. To što još nije ispitan, nego je tek predstavljen prototip, u predizbornoj kampanji nikoga nije zanimalo
"Koliko je sada ljudi sposobno da odbije da fotografiše svoj glasački listić na kome su zaokružili Aleksandra Vučića? Koliko će ljudi, pored ovih koji neće izaći na izbore, odbiti da glasa za njega? Da li postoje ljudi koji još uvek drže do sebe? Da li još uvek postoji samopoštovanje? Da li još uvek postoji dignitet? Ovaj režim je jako mnogo uradio na ponižavanju ljudi"
"Ovde važi savet: bavi se teorijom kosmosa, metafizikom, višim pitanjima, samo ne talasaj o događajima oko tebe – i to je uslov napretka na društvenoj lestvici"
"Cilj ne sme biti samo pad nedemokratske vlasti, već i postavljanje osnove za dugoročnu obnovu demokratskih ustanova. U suprotnom, čak i kada bi se ovaj režim urušio zbog međunarodnog pritiska ili sopstvenih problema, završili bismo kao Ukrajina, na partijskoj pijaci i ostavljeni na milost i nemilost ‘oligarsima’ i njihovim političkim i medijskim najamnicima"
Kako je neslavno propao pokušaj da se od Srbije napravi država koja će biti zasnovana na vladavini zakona, a ne na vladavini jačeg, i šta ipak može da se nauči iz Đinđićeve zaostavštine
Vrhovni politički autoritet ne prihvata suštinski dijalog o promenama u društvu, zato se mora preći sa građanskih protesta na forme građanske neposlušnosti. Prvo, ojačati proklamovani bojkot izbora za vučićevske organe vlasti, ostavljajući toj grupi i satelitima da ostanu sami, razgolićeni do kraja i "pogase svetla" u našoj "balkanskoj krčmi". Bez suštinske promene politike, svejedno je ko vlada u Srbiji
"Mi nemamo demokratsko iskustvo i demokratsku političku kulturu. To vidimo već iz toga kako smo lako ispustili slobode koje smo imali, kako trepnuli nismo kad su se ukidale prve emisije i uvodila cenzura, kako smo brzo uspeli da se uplašimo, kako smo se brzo korumpirali i opet obgrlili partijsku državu... Sve to, uz našu nesrećnu nedemokratsku istoriju, pokazuje da nam je društvo slabo, da ne pruža otpor, da je suviše siromašno i lako potkupljivo. Uz to mnogo puta smo već pokazali da ovde prevladava autoritarna politička kultura, koja traži vođu jer je tako lakše, jer onda nema rizika, nema odgovornosti koju demokratija zahteva. ‘Vođa će odlučiti’"
Ako želimo da razvijamo demokratiju, moramo biti svesni da jedino borba na izborima i u parlamentu može i sme da ukloni režim koji nam ne odgovara, a posle pobede na izborima, kad god se ona desila, imaćemo puno posla da izgradimo bolju Srbiju. Za sada je samo jedno jasno – alternativa izborima može biti samo ulično nasilje ili oružana borba. Da li smo spremni da građanima Srbije kažemo istinu
Udžbenici kažu da je fašistički sistem izgrađen oko jedne stranke i jednog vođe, da ga karakterišu progon opozicije i kritičkog mišljenja, kontrola medija, kontrola sredstava proizvodnje, trgovine i distribucije, kao i nekontrolisana i neprikrivena moć diktatora. Karakteriše ga i konstantno stvaranje "moralne panike" i osećaja ugroženosti. Svaka sličnost nije slučajna, a veza vlasti sa ekstremističkim i profašističkim grupacijama odveć se i ne skriva
Braća mnogih političara na ovim prostorima imaju veoma važnu rolu u političkom i ekonomskom životu nacije. Jedan je onaj koji se, pod svetlom reflektora, bavi politikom i javnim poslovima, a drugi je – uglavnom u njegovoj senci – hrabro zakoračio u "čudesan svet privatluka", a poslovi mu, gle čuda, veoma dobro idu
Pitanje je da li su ispadi koje Obradović pravi deo njegovog temperamenta ili deo taktike kojom želi da privuče što više opoziciono raspoloženih birača. Deluje da se za sada isključivo svojim javnim nastupima izborio za mesto jednog od lidera opozicije, ali i da je svojim postupcima i rečima doveo do toga da se mnogi koji opoziciju podržavaju pitaju da li je to što je Obradović protiv Vučića dovoljno da bi se s njim koračalo u istoj koloni
Iznenadno spuštanje izbornog praga pokazuje dve činjenice. Prvo – da je pretnja bojkotom očigledno delotvorna, čim vlast daje ustupak koji joj suštinski i dugoročno ne odgovara; a drugo – da je režim toliko razvalio političku scenu Srbije da gotovo ne postoji opoziciona stranka koja može samostalno da prođe cenzus
