Pošto Vučić, Mihajlovićeva i Vulin nisu ispunili obećanje o početku gradnje stanova za pripadnike službi bezbednosti na proleće 2018, njihovi marketinški timovi upotrebili su novi sistem za "izvlačenje", a on se nalazi u svim priručnicima za zamagljivanje očiju javnosti – "udri ciframa". Sada više nije reč o 1578 stanova u prvoj fazi, nego o 8086. A to što nije zakopan nijedan temelj za zgrade za onih prvih 1578 – nema veze
Po analizi urađenoj za potrebe ovog teksta, najfrekventnija imenica u "Vremenu" tokom poslednjih deset godina je "godina", Srbija je prva među državama, a ove godine najčešće pominjana vlastita imena su Aleksandar Vučić i Ana Brnabić
Od 2013. naovamo, o Petom oktobru elite na vlasti pokušavaju da naprave nešto što nije bio, u rasponu od beznačajnog incidenta preko državnog udara do velike pljačke umetničkih dela. Ipak, bez obzira na sve što se kasnije desilo, taj dan je bio pobeda i tu činjenicu ne može da opovrgne nijedan revizionistički pokušaj
"Raniju neodlučnost u Jugoslaviji može da zameni samo odlučnost, hladnokrvnost, trezvenost da se u okviru sistema, u okviru zakonitosti, u okviru zakona sprovode stvari, omogući miran život svim ljudima u celoj zemlji. Nije za neodlučnost nikakva alternativa uspaljenost. I tu se mi razlikujemo i ja hoću da kažem s kim se i u čemu razlikujemo" – to je rekla Živana Olbina na sednici GK SK Beograda.
Vučićev govor, predstavljen kao najvažniji u njegovom životu, za Srbe na Kosovu nije doneo ništa novo. Jedino novo što smo čuli jeste da predsednik Srbije ima strah od sopstvene istorijske nebitnosti i da nema rešenje za Kosovo. Poraz je priznao kao da proglašava najveću pobedu i dobio aplauz
Osnivanje Saveza za Srbiju nesumnjivo je reakcija na dugogodišnje šumove u javnosti na temu organizovanja opozicije u čuvenu "jednu kolonu". Ranija iskustva nas uče da ovaj blok ima sve sastojke potrebne za uspeh, ali im je protivnik malo drugačiji nego što je to do sada bio slučaj
Miting na Gazimestanu 1989. Srbija je pripremala mesecima. Trideset godina kasnije, nedeljama se "priprema" javnost u Srbiji da će se na Kosovu ponovo dogoditi nešto istorijsko. Izvesno, bez bine, himne i stotina hiljada ljudi
"Radničke novine" iz 1913. godine pišu: "Nama su u Beogradu Arnauti poznati: oni su vrlo valjani i izdržljivi radnici na obali Save i Dunava gde istovaruju i utovaraju velike terete, oni su drvoseče, bozadžije, salepčije itd. I još nijednog Beograđanina nije bilo da se na lenost Arnauta požalio." Posle Drugog svetskog rata gotovo svako koga sam poznavao u Beogradu imao je "svog Albanca". Nisu bili samo fizikalci, bili su i naši "privatni bankari" od kojih smo bez kamate mogli da pozajmimo novac ili kupimo devize
Istorija Srbije (i Jugoslavije) bogata je ulizicama, udvoricama, laskavcima i karijeristima – kao što se zna. Zna se takođe da su takvi bili prvi koji će zabiti nož u leđa predmetima svog dotadašnjeg obožavanja. Pošto nas istorija ne uči ničemu, da vidimo gde smo sada kad je o tome reč
Praktično svi oni koji u ovoj državi imaju ikakvu moć, izašli su ispod Šešeljevog šinjela i sledbenici su njegove škole mišljenja i izražavanja. Sama Vjerica Radeta jedan je od "lošijih đaka": tome u prilog govori i činjenica da u vreme najvećeg sjaja radikala niko praktično nije ni znao za nju. Pored stranačkih vedeta – Vučića, Nikolića, Martinovića ili Maje Gojković – ona nije ni mogla da zasija. Oni su u međuvremenu napredovali, Šešeljevu retoriku uvili u evropske oblande, naizgled se upristojili i upeglali, a ona je – eto – ostala tamo gde je i bila
"Na vlasti su ljudi koji su dosta vešto presvukli politička odela maskirajući se u nešto amorfno, prilagođeno savremenosti. To nisu više oni brutalni četnici kakvi su bili pre dvadeset godina, već neki iskrivljeni neoliberali balkanskog tipa koji pokušavaju da ostvare određenu komunikaciju s evropskim zemljama"
Svašta je napisano i izgovoreno na račun Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Švajcarski istoričar i ekonomista Andrej Zgonjanin u svojoj nedavno objavljenoj knjizi Haški tribunal kritikuje nepristrasno, naučno utemeljeno, svoje teze potkrepljuje detaljnim i mnogobrojnim primerima. Njegovi zaključci svakako će se svideti onima koji relativizuju srpske zločine, ali to ne znači da su netačni, već da bi, naprotiv, trebalo da se shvate kao podstrek da domaće zakonodavstvo ne prestane da procesuira zločine koji nikada ne zastarevaju
