“Dok sam bio ambasador u Beogradu, sreo sam se više puta sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Rekli su mi da su posvećeni evropskoj perspektivi Srbije, što je bila dobra vest, s obzirom na istorijat Srpske radikalne stranke tokom devedesetih. Sada, nakon jedne decenije, možemo videti rezultate vladavine Srpske napredne stranke”
Bulit je boljševičkim pitanjem počeo da se bavi čim je došao u Stejt department. Američki predsednik Vudro Vilson i njegovi saradnici želeli su liberalni svetski poredak, što je svakako značilo svet kojim upravlja bogati i obrazovani Zapad. Za razliku od Vilsona, koji je smatrao boljševike nemačkim špijunima koji žele da potčine Ruse nemačkoj volji, Bulit je predlagao uspostavljanje veza i dijaloga s njima, pošto je sam imao dovoljno imaginacije da je mogao udobno da smesti konzervativce, socijaliste i komuniste u međunarodnu liberalnu paradigmu. Za njega su svi oni bili liberali, ili su imali potencijal da budu
Ekonomske, a pre svega energetske sankcije Rusiji, koje donose veće globalne šokove nego ikada ranije, poput lavine kidaju trgovačke veze i na tri polovine cepaju svetski poredak. Zavode ih jaki iako ih to mnogo košta, i nameću slabima. Njihovi krupni “partneri” trpe i zaobilaze ih, a slabi teško podnose i kada ih pod prinudom zbog discipline, solidarnosti ili po nagovoru primene, a i kad ih ne primene
“Putin je u svojoj kriminalnoj gluposti poklonio SAD najveći poklon koji su mogle samo da požele. On je gurnuo Evropu duboko u džep Amerike. Ojačao je atlantski sistem u kome SAD daju naređenja, a Evropa se ćutke pokorava. Putin je ispunio tu želju SAD. Što se tiče Kine, Kinezi sede sa strane. Odbijaju da uđu i pokušaju da olakšaju pregovore, na sličan način kao i SAD, samo što je pozicija SAD još gora jer SAD potkopavaju pregovore”
Rat Rusije protiv Ukrajine doveo je do kulminacije krizu hrane dugog trajanja i mnogobrojnih uzroka i posledica, a hladni rat svim ostalim sredstvima na istoku Evrope poveo je dalje. U pat poziciji rezerve se smanjuju, cene rastu, glad preti najslabijima, a socijalni neredi izbijaju
“Putin je u svojoj kriminalnoj gluposti poklonio SAD najveći poklon koji su mogle samo da požele. On je gurnuo Evropu duboko u džep Amerike. Ojačao je atlantski sistem u kome SAD daju naređenja, a Evropa se ćutke pokorava. Putin je ispunio tu želju SAD. Što se tiče Kine, Kinezi sede sa strane. Odbijaju da uđu i pokušaju da olakšaju pregovore, na sličan način kao i SAD, samo što je pozicija SAD još gora jer SAD potkopavaju pregovore”
Više Amerikanaca je umrlo od kovida nego za dve decenije u saobraćajnim nesrećama ili na ratištima u svim američkim ratovima zajedno. Kako su tolike žrtve postale “nevidljive”
Bezbroj puta je u prethodnim decenijama upotrebljena floskula da posle nekog važnog svetskog događaja više ništa neće biti isto, ali nikada nije bila tačnija nego kada je izrečena 24. februara ove godine, prvog dana napada Rusije na Ukrajinu. Kao i ona druga, da se tog 24. februara svet probudio u novoj realnosti
Najnovije istraživanje Galupa pokazuje da čak 52 odsto stanovnika Amerike doživljavaju napad na Ukrajinu kao suštinsku pretnju po interese SAD, čak 85 odsto ima negativno mišljenje o Rusiji, dok skoro polovina misli da se NATO dobro nosi sa čitavom situacijom
Vojni manevri traju, avioni bruje, tenkovi ostavljaju tragove u snegu, pregovori se nastavljaju, uz “ratno buđenje” Evropljana i odbranu mirnog Kijeva “ratnom” diplomatskom evakuacijom
Vladimir Putin je poručio Džozefu Bajdenu da Rusija „nema više kuda da se povlači“, da „ne može da toleriše“ da se u Ukrajini postave rakete koje za desetak minuta mogu da detoniraju u Moskvi i da će na sve „neprijateljske“ poteze Rusija „adekvatno“ odgovoriti. Ukoliko zaista dođe do vojne intervencije Rusije u Donbasu, pitanje interpretacije će biti da li je „napala“ Ukrajinu, ili „brani rusko stanovništvo od agresije“. Iza zveckanja oružja po pitanju Ukrajine valja se, međutim, štošta drugo što je podložno pregovorima
Razgovor je počeo komplimentom Dvajta Ajzenhauera Koči Popoviću da izgleda "mladalački i snažno", na šta je on uzvratio da je celokupna jugoslovenska armija mlada i snažna. Pet meseci nakon što su se komandant NATO-a za Evropu i načelnik jugoslovenskog Generalštaba 10. jula 1951. tajno sreli u Parizu, Jugoslavija i SAD su potpisale sporazum o vojnoj pomoći
