Sad kad se vlada dohvati rešavanja domaćih prilika, videće se jasno kakvi su. Biće to polaganje male mature i nema rešenja tog testa koje bi im neko mogao doturiti, kao što se čini da su odgovori na pitanja oko Kosova stigli iz briselskog "Službenog glasnika" u grudnjaku Ketrin Ešton
Pod sloganom "Spasimo nauku" u centru Beograda protestovalo je 2. jula između dve do tri hiljade naučnika – to je do sada najveći takav skup u Srbiji i regionu. O čemu je reč
"Stremimo ka tome da poreski obveznici zapravo budu klijenti Poreske uprave, a ne neko ko samo izmiruje poreske obaveze"
"Istorija nije gotova, istorija je živa stvar i stalno se oblikuje prema raznim interesima, a pre svega prema interesima moćnih. Priča o Gavrilu Principu je danas važna i biće uvek važna zato što je to priča o malom i nemoćnom koji sanja da bude jednak i važan, i zato što on u svojoj borbi strada misleći kako ona možda jeste uzaludna u tom vremenu, ali da će doći vreme, možda, kada će taj mali postati neko i nešto. I zato što je priča o Gavrilu Principu slobodarska priča o idealima slobode, bratstva i jednakosti"
Suština je da imate kvalitet u parlamentu i da imate stvarno reprezente političke volje građana, da ti ljudi stvarno nekoga predstavljaju. Ovako imate situaciju da su u parlamentu ljudi koji ne bi osvojili ni deset glasova, a sede u parlamentu zato što je neko lepio plakate, vozio predsednika stranke, pa mu vi vraćate uslugu koju vam je učinio...
Dok su ovi naši trtljali o lideru u regionu, on je, Ivica Todorić, definitivno lider u regionu: kupujemo manje više sve njegovo i kad nismo svesni toga, a ubuduće će toga biti sve više. Todorićev bauk kruži Srbijom, ali njemu ovdašnje ekonomske patriote mogu da pljunu pod prozor. To je sad evropska firma. Evo kako je, pre godinu dana, opisan uspon porodice Todorić i kakva je uloga hrvatske države bila u tome
Ova zemlja zaista ide u jednoumlje i jedina ozbiljna brana tome jeste najveća opoziciona stranka – Demokratska stranka. Ako se slomi DS onda će na red doći svi ostali. Tako to ide u autoritarnim, diktatorskim režimima. Pritom, najveća većina ljudi s kojima sam se zajedno borio za demokratiju u ovoj zemlji ćuti o tome. I to je realnost
"Otac srpske pismenosti cela života zavisan od neuka naroda i nepismenih gospodara – ima li strašnije sudbine?", napisao je Slobodan Selenić o Vuku. Pa još i oklevetan da je "špijun", "žbir", "uhoda", "pod avstrijskim uticajem". Vukov život i način razmišljanja bili su makar toliko moderni koliko je on modernizovao srpski jezik. A ako je pri tom uspevao da naplati svoje znanje o zemljama i narodima, pa šta?
Pre nego što će formirati Vladu sa današnjim koalicionim partnerima, lideri Srpske napredne stranke tvrdili su da su izbori održani 6. maja prošle godine pokradeni od strane bivšeg režima. Iz današnje perspektive i sa stanovišta podrške koju uživaju i SNS i njegov predsednik, potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, cinik može da zaključi da optužba za krađu mora biti istinita: uprkos pobedi, malo su glasova dobili, s obzirom na to ko sve danas tvrdi da je za njih glasao
Nemački drugovi i uvaženi gosti prisećali su se slavnih dana Socijaldemokratske partije kao kičme nemačke demokratije, istorijske borbe za ljudska i socijalna prava, za humanu radnu nedelju, za ženska prava. Oživljavali su duhove Ferdinanda Lasala, Augusta Bebela, Fridriha Eberta, Vilija Branta, Helmuta Šmita… Sećali su se i Vilhelma Libknehta i njegovog sina Karla, Roze Luksemburg… Ali na staroj slavi se ne dobijaju izbori. Četiri meseca pred parlamentarne izbore u Nemačkoj socijaldemokrate nisu dale odgovor na pitanja: zašto bledi socijaldemokratska ideja i koja je njena uloga danas
"Običaj je bio da učenici odu do zgrade svog omiljenog profesora i da mu, pod prozorom, pevaju pesme. Našu omiljenu profesorku, kojoj smo tada pevali, redovno smo pozivali na proslave godišnjica mature. Kada jednom zbog bolesti nije mogla da dođe na proslavu, otišli smo do njene zgrade i ponovo smo joj pevali pod prozorom"
Od 1992. do danas policija u Srbiji promenila je uniforme četiri puta, a sada, do 2015, trebalo da to učini i peti put. Od 1945. do 1991. uniforme su menjane svega tri puta. Promena uniforme stvar je želje države da se drugačije predstavi, da osavremeni sliku policije i da olakša policajcima život, što je, nažalost, najmanje važno. Policajci i njihovi sindikati dodaće pakosno i potrebu da se u javnim liferacijama neko obogati
