Nemušti ministar policije, drhtavog glasa i bezizražajnog lica, postao je glavna poluga za demonstraciju strahovlade i dizanje tenzije u ovdašnjoj političkoj realnosti. Od čoveka koji je pred Vučićem stajao toliko mirno da mu se ni stakla na naočarima nisu reflektovala, Nebojša Stefanović stigao je do glavnog sejača straha u ime vladajuće većine
Ministar unutrašnjih poslova Stefanović dr Nebojša izazvao je nepotreban skandal jednom brzopletom i nepromišljenom izjavom u TV Dnevniku. Mleko je prosuto i sad nema natrag, a koristi ima samo Dragan J. Vučićević, novinar u civilu koga je zapala kontrola štete
Ljubav se osetila i u međusobnim odnosima Srbije i Hrvatske. Na HRT-u su konstatovali da se hrvatskoj himni zviždalo manje nego Tomi tokom vaterpolo meča u Beogradu. Ne znam ko je merio nivo buke, ali ako su zvižduci Tomi cena dobrosusedskih odnosa, onda neka čovek izdrži za opšte dobro
Vojvodina je tokom čitave istorije bila migratorni prostor. Talasi migracija značajno su menjali strukturu, način života i kulturu ovog prostora. Kao izrazito višenacionalna sredina u današnjem obliku nastaje tokom XVIII veka, što je bila posledica doseljavanja Srba u Velikoj seobi 1690, kao i kolonizacije koju je sprovodila austrijska vlast. Migracije nakon Drugog svetskog rata, proterivanje Nemaca i kolonizacija Srba iz Bosne i Hrvatske, a zatim i migracije tokom i nakon raspada Jugoslavije, promenili su strukturu stanovništva Vojvodine, ali je ona i dalje zadržala svoj multietnički karakter. U Vojvodini danas živi nešto manje od dva miliona stanovnika i 26 nacionalnih manjina, a šest jezika ima službeni status – srpski, mađarski, slovački, hrvatski, rumunski i rusinski
Ko upravlja Srbijom – zna se dobro. Međutim, o poslovima onih s kojima se savetuje i druguje, šapuće se samo po kuloarima, a svako javno iznošenje podataka iz te oblasti uvek dodatno ražesti predsednika Vlade. Ko su ljudi od njegovog najvećeg poverenja i kakve su njihove uloge u aktuelnoj vlasti
Rođen u Vrgorcu 5. 7. 1891, a umro u Zagrebu, pre tačno šezdeset godina, 12. 11. 1955, Tin Ujević je paradigmatski pesnik jugoslovenske kulture
Čemu služi direktan prenos istrage u slučaju "Prisluškivanje" i da li će aparat za utvrđivanje laži odrediti političku budućnost Srbije ili će sve odneti kontinentalni vetar iz Banata
"Duboko verujem da me prisluškuje neko ko je u vezi sa vlašću. Njihova nervozna reakcija i njihov demanti posle tri sata da pre godinu i po dana mene niko nije prisluškivao i da je to sve izmišljeno, učvrstili su me u pretpostavci da neko iz vladajućih struktura stoji iza toga. Zašto nisu samo izjavili – proverićemo da li je bilo prisluškivanja ili ne? To bi bilo prirodno i normalno. Kako oni uopšte mogu da znaju da neko nije pre godinu i po dana nekog prisluškivao u ovoj zemlji? To je nemoguće utvrditi posle tri sata; pitanje je da li se može utvrditi i posle tri meseca. Histerične, nervozne reakcije, hitne konferencije za novinare, tri saopštenja dnevno, sve me to učvršćuje u uverenju da se dešavalo nešto protivzakonito i da oni nešto kriju"
"Kamo sreće da imamo taj zakon o poreklu imovine, da vidimo platu poslednjih dvadeset godina, pa da vidimo imovinu, da se uporedi. Evo Nikolića, na primer. Pa kad bi on imao ovo bogatstvo? On pita: Kakvo bogatstvo? Pa nek se seti šta je imao devedesetih, a šta ima sad. Nek se seti Vučić. Uzeo je stan od države u vreme kad su svi bili na položaju i kad smo bombardovani 1999, i govori o moralu. On čije je pranje biografije najskuplje na svetu"
Verovati u temeljnu promenu Aleksandra Vučića u Boga, u suštini je ista, da ne kažem uzaludna aktivnost. Ma koliko on svoju saradnju sa Šešeljem tumačio kao empirijsku nužnost, mada je i to retko činio, on nikada nije izrekao makar moralni otklon od SRS-a. Čim malo zagrebete po Vučiću, ma koliko se sputavao, iz njega provaljuje neskriveni gnev skrivenog radikala
Nekog drukčijeg pjesnika bi umanjilo to što ga voli i toliko odvratnih ljudi. Kad čitam, međutim, kako za Arsenom žale i oni za koje bih, pod zakletvom na sudu, posvjedočio da su se rodili i bez srca i bez duše, odjednom i u njima, duboko ispod zloće i cinizma koji su ih izobličili, naslutim onu iskru ljudskog i božanskog koju su gnostici prepoznavali u svemu živom i neživom pa mi ih bude žao umjesto da ih prezirem. I to učini velika poezija
Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban
