Je li tekst "Di su naši RTV novci" bio pokušaj medijske kritike ili deo političke taktike? Medijski hitac u nekom drugom, većem i važnijem ratu nego što je borba za profesionalno novinarstvo? Ako jeste, a rekla bih da jeste, onda vam svima poručujem da je našoj profesiji već muka od tog ratovanja preko naših leđa. Obično nam to rade političari, ali neretko i naše kolege novinari nastupaju pre svega kao simpatizeri određenih političkih i finansijskih projekata
Unuka podnela zahtev za rehabilitaciju komandanta Gorske straže, čiji su četnici pekli žive ljude. Hoće da skine ljagu sa njegovog imena, a hoće i livadu
"Ceo Balkan je ogroman potencijal koji tek treba razvijati. Svaka regija ima svoje specifičnosti i svoja odlična vina. U Sloveniji su to svakako bela vina, u Hrvatskoj, odnosno Dalmaciji, koja je veliki neiskorišćeni potencijal, to su vina sorte plavac mali, u Srbiji svakako prokupac, u Crnoj Gori vranac, u Makedoniji kratošija"
Svaki put kad dođe do tragičnih i besmislenih masovnih ubistava u SAD počnu i ubrzo se ugase panični zahtevi za kontrolu oružja u rukama civila. Niko se, međutim, ne usuđuje da prizna da je problem imanentan, fabrički ugrađen u američko društvo od samog njegovog nastanka i prema tome neiskorenjiv
"Prošle godine je jedan likovni kritičar ‘Njujork tajmsa’ radove savremene umetnosti o kojima je pisao izjednačio sa carevim novim odelom. Bio je to prvi put da sam pročitala da je neko ustao i rekao: da li smo mi slepi? Estetika u umetnosti, veština, izvršenje, postalo je nebitno, a veština koja je proizvod nečijeg talenta i rada postala je irelevantna. Bitno je postalo samo da imaš ideju koja može da se emituje brzo, na prvu loptu. Brzo, pa da idemo dalje. Pepeo je taj od koga se danas sve pravi, zato se lako raspršuje, zato sve što se napravi sutradan se zaboravi. Zato što nije ni bilo bitno da ga se sećam. A kad to postane nebitno, onda je umetnost izgubila svoje značenje. Svako bira svoj put, ja sam odabrala liniju otpora. Ja kontriram vremenu. Ono kako hoće, ja idem svojim tempom"
Ni Stanislav Binički, ni njegov Marš na Drinu, a na kraju krajeva ni heroji Cerske bitke kojima je kompozicija posvećena nemaju ama baš ništa sa raznim arkanima, tigrovima i ostalim veprovima koji su dali sve od sebe da ovu kulturu upljuju i okrvave. Zato nema nikakvog smisla ni pravde u tome da jedno od najznačajnijih dela ove male kulture bude predato njima
Nacionalna penzija je šamar ideji ravnopravnosti, ona je bolesno dodvoravanje estradnoj i sportskoj eliti zbog kojeg ću se kad tad obratiti Ustavnom sudu
"Čak i ta državnost, prvo, nije do kraja ostvarena, a drugo nije donijela nešto što bi čovjeku omogućilo ličnu sreću, tako da smo ovdje pred jednim duboko uzburkanim duhovnim stanjem na obe strane. Kao episkop, ovdje primam i Albance i Srbe i sa svima razgovaram, i kod svih osjećam žudnju za nečim stabilnim, što se ne mijenja, što čuva ljudske vrijednosti i vrline bez pogovora, da ne mogu da se mijenjaju s vremenom"
Na kraju smo 2012. godine, možda najteže u poslednjoj deceniji. Procenjuje se da će bruto domaći proizvod biti manji od onog iz prethodne godine za oko dva odsto, a godišnja inflaciona stopa se opet podigla do blizu 15 odsto. Srbija je u ovoj, izbornoj godini bila blizu državnog bankrotstva, uprkos porastu javnog duga za oko dve milijarde evra i ukupnim državnim zaduženjima od oko 4,5 milijardi evra. Industrija je u recesiji, poljoprivreda se bori sa posledicama suše, vlada velika besparica, a strane investicije postaju retke. Standard građanstva je u padu za oko deset odsto. To je, u najkraćem, sumorni bilans 2012. godine u Srbiji. U takvim prilikama nije se lako odlučiti za pet "događaja godine", kad ima više loših nego dobrih. Evo šta mi smatramo da je u našoj ekonomiji obeležilo 2012. godinu
Pouzdano nauljen zanat i (makar virtuelna, antidatirana) nostalgija jači su od mržnje malih razlika; lakše je podneti čak i prigovor da je današnja srpska omladina anacionalna i beslovesna nego svedočiti bilo kom ekstremizmu
Provincijalnost nije nešto što bi pesniku stajalo na putu ako ima talenta, ako je dobar, a Bećković je u svome daru i pesničkoj praksi ne dobar nego izuzetan, kao što je uvek i bio. Za razliku od najvećeg broja onih koji slažu stihove danas, Bećković je istinski pesnik. I u ovim društveno-ideološkim obračunima to je nešto što zaboravljaju (vraga zaboravljaju – ne mare!, nisu nikad ni marili), obe strane što se tuku na ovdašnjoj javnoj sceni
Zašto je došao čas da jedan primer iz kulture, kulture kao obrasca velike sinteze čovekovog puta, sagledamo u današnjem trenutku čovečanstva
