"Novi zakoni o privatizaciji i stečaju bi značili da svi nadzorni odbori sa svim partijskim kadrovima više ne bi bili tu, da bi se odlučivanje vratilo u instituciju koja treba da sprovede privatizaciju i da bismo potpuno otvorili prostor da se taj postupak završi u 2014. Kako su zakoni zaustavljeni, to mi je bio jasan signal da volja ne postoji, da ne postoji želja za razvlašćivanjem političkih stranaka"
Slučaj cenzure satiričnog klipa o Aleksandru Vučiću indikativan je za to kakva nas kampanja čeka. Dalje, slučaj Srđana Miletića pokazuje da mi ovde više nemamo posla sa, za izborne kampanje tipičnim, pritiskom vlasti na medije, nego i sa pritiskom na pojedince, građane koji ne participiraju aktivno u političkom životu. Nije potrebna velika pamet da se zaključi koliko je to opasno
Broj onih koji se udvaraju Vučiću nepristojno je veliki. Množe se oni koji ga pozdravljaju sa smeškom i hvale njegove reforme (istina, slabo vidljive) na sva usta. Najgore je, međutim, što se za mesto pod političkim suncem od nužde pravi vrlina
"Ovo naše vreme je vreme Gazda Riste i familije Živke ministarke. Ali: šta da se radi sa tim podatkom? Pa da se ide u pozorište dok ga još ima, dok ga ne zatvore, da se šire vidici i hrani duša delima naših umetnika, a ne, kako Vučić poručuje građanima, da promene svest tako što će naučiti da poštuju novac. Žao mi je što Vučiću neko od njegovih intelektualnih udvorica ne donese na čitanje Vilhelma Rajha ili Bukovskog, ili Tarika Alija, Markuzea – ko zna šta bi nam onda poručio u kom pravcu da se menjamo. Stvarno je horor kad političar narodu poruči da menja svest. Ako nam političari, njihovi mediji i psiho-gurui kroje predstavu o stvarnosti i čoveku u jednoj dimenziji, umetnost i pozorište su najdivniji način da sve to dovedemo u sumnju i shvatimo da čovek nije jednodimenzionalan, da nije samo politička životinja već nešto mnogo šire"
Nezgodna, mada ne i neobična za srpske političke prilike, jeste činjenica da je Aleksandar Vučić bacio u senku vlastitu stranku i da je cela izborna skupština SNS-a bila posvećena njemu i vrtela se oko njega, njegovih reči i njegovih političkih poruka, otvorenih i prećutnih. Kao velika stranka kakva jeste, i reformatorska, kakva želi da bude, Srpska napredna stranka, odnosno Vučić, kao njen prvi čovek, morao bi da ima samostalniji i nezavisniji tim ljudi koji ga okružuju
Čovek koji je za manje od pola godine zatalasao političku i ekonomsku sferu Srbije, u skladu sa ranijim obećanjem, podneo je ostavku, teško optuživši Aleksandra Vučića za blokiranje reformskih zakona
Ravnodušan sam prema izborima i prema njihovom ishodu, ali mi nije svejedno što ću otrpeti još jednu kampanju, još jedno večno vraćanje istog, što ću opet biti ktitor toga karnevala
Pre tri godine, 25. januara 2011, počele su demonstracije posle kojih je okončana tridesetogodišnja vlast Hosnija Mubaraka. U protestima koji su trajali osamnaest dana poginulo je oko 850 ljudi, uglavnom u sukobima sa policijom i vojskom koje su branile tadašnjeg predsednika. Konačni pad Mubaraka usledio je pošto je vojni vrh zaključio da mu je vreme isteklo pred gnevom koji se valjao ulicama. Govorilo se tada da su oni koji su poginuli u demonstracijama dali živote za novi Egipat, u kome neće biti represije i nepravde. A sada kao da sve počinje iz početka
Ex-ministar favorit reformator potkopava misionarsku pozu Prvog potpredsednika u trenutku kada naprednjaci, čija popularnost raste dok rejting Srbije (po Fiču) pada, objavljuju jedan od novih početaka i pokazuju alavost za vlast. Važi i ovde patentirano i dopunjeno pravilo: Nema izbora bez rascepa u Demokratskoj stranci – i bez izlaska Mlađana Dinkića iz vlade
