Nedugo posle skupštinske rasprave o evropsko-američkom planu za kosovsko pitanje, započela je naprednjačka ofanziva sa Vučićevog Instragrama i nastavila se po svim režimskim medijima. Vlast je time pokazala svoju nepredvidivost i otvorila brojna pitanja. Najvažnije glasi – da li pred Dan državnosti u Srbiji postoji država
Pitanje podoficirskog kora još uvek je u Rusiji tabu tema nakon godinu dana ratovanja. Stavovi da treba pokrenuti, i to hitno, kurseve za školovanje podoficira za sada se iznose sa rezervom, uz frazu da bi možda trebalo o tome da se razmisli. Ukrajinska vojska je na podoficirima i nižim oficirima zasnivala čvrstinu bataljona koji su mesecima izdržali stalnu artiljerijsku vatru. Taj kadar je pretrpeo velike gubitke i sada se i oni bave problemom kako brzo stvoriti zamenu. Kod Rusa ima vremena, po modelu Sirije, pet godina. Tako bar neki kažu
Ivan Meza, za neke i Mitić, osuđenik je i nasilnik. Ipak, to nije bila prepreka da vozi automobil Vlade Srbije, i za svoje navodno humanitarne poslove koristi prostorije Grada Beograda. Nedavno je ponovo završio iza rešetaka, zbog sumnje da je pretukao visoku državnu funkcionerku koja mu je bila vanbračna supruga. U kakve je sve sumnjive poslove uključen ovaj čovek, koji ima čak i sumnjiv identitet
Sigurno je da bi overeni dogovor u vezi Kosova bio važan korak na evropskom putu Srbije koliko god bili u pravu oni koji kažu da je upravo predsednik države najveća prepreka tim procesima. Zato je građanska opozicija u nezgodnoj situaciji. Jasno je da je ovo pitanje nadstranačko i državno, te da bi nekakav sporazum sa Kosovom valjalo podržati. Ukoliko ga opozicija bude koristila za stranačke poene, ostaviće utisak nekonstruktivnosti i neodgovornosti, a izgubiće i ne baš jaku podršku sa Zapada. Sa druge strane – kako pružiti podršku eventualnom sporazumu, a da se to ne protumači kao podrška aktuelnom režimu
„Kada vidite kako je, više od trideset godina nakon raspada Jugoslavije i usprkos ratu, mržnji, netrpeljivosti i strogom šengenskom režimu, naš kulturni prostor jedinstven, kako smo povezaniji nego ikad, koga zapravo briga što o tome imaju kazati neki i moralno i intelektualno manjkavi pojedinci poput Vučića i Milanovića“
Aleksandar Šapić je 2018. godine, dok je bio predsednik opštine Novi Beograd, u luksuznom delu Trsta kupio vilu vrednu 820.000 evra koju nije prijavio Agenciji za sprečavanje korupcije u Srbiji. Kao mesto prebivališta je nadležnim italjanskim institucijama naveo Trst, a ne Beograd u kome radi kao javni funkcioner, da bi u Italiji dobio preske olakšice
Osnovni je problem što ne postoji nikakva vizija Beograda budućnosti, već se urbanističko planiranje zloupotrebljava za legalizaciju nasumičnih ideja koje u datom trenutku donose najviše glasova. Zbog toga imamo situaciju da se opasan otpad godinama transportuje podzemnom železnicom ispod stambenih zona Beograda da bi se oslobodio prostor za sprovođenje projekta “Beograd na vodi”. Most kod Vinče koji bi rešio ovu opasnu situaciju nije ni započet, ali je zato najveći tržni centar na Balkanu uveliko izgrađen na samoj obali Save
Teško se može zamisliti juriš odabranih 5000 koji će za nekoliko časova osloboditi prostor sa koga su izašle hiljade i hiljade vojnika juna 1999. godine. Koji onda zadatak može da se izvrši sa tih 5000?
Kako je grupa srpskih psihijatara zloupotrebila svoje zvanje da anatemizuje i proglasi neuračunljivom mentalno zdravu osobu, uglednog svetskog stručnjaka koji ih je tužio sudu? Pitanje je i kako su ti psihijatri, zarad ličnog interesa, smeli da koriste pečat Univerzitetskog kliničkog centra u dopisu MUP-u kada dr Lens nikada nije bio pacijent te bolnice? Deluje da je postojala i sumnjiva saradnja između psihijatara i policije, koja ga je proglasila za “bezbednosno interesantnu osobu”
“Nakon prvog predavanja profesora Vojina Dimitrijevića koje sam slušao zapravo sam shvatio šta su to ljudska prava. Profesor Dimitrijević je tada rekao da su ljudska prava kapacitet nas pojedinaca da se lišimo predrasuda prema svim drugim pojedincima. Taj citat je prva stvar koju sam uhvatio kao belešku, i dan-danas mi taj papirić iz sveske stoji kao uspomena”
Šef agitpropa Srbije, drug Gedža, smatrao je da treba da radim u redakciji “Omladine”. Nisam tada obraćao pažnju na to da se drug Gedža građanski zvao Dobrica Ćosić; pa i za Tita smo znali da se zove Josip Broz, ali je prosto bio Tito. Niko tada ni slutio nije šta će drug Gedža sve postati: nagrađeni i slavljeni književnik, disident, predsednik Jugoslavije, otac nacije. Za mene je on tada bio Agitprop, znači upravljač sudbinom, na pamet mi nije padalo da se bunim
“Mi smo obično tretirani kao opasnost za sistem, bilo koji sistem. I to tako treba da bude. Mislim na pravi, buntovni rokenrol koji ne podleže cenzuri ili autocenzuri. Često vlast pokušava da potkupi takve autore raznim beneficijama. I, nažalost, u nemalom broju slučajeva uspeva u tome. Srećom, uvek postoje i oni koji se ne daju potkupiti”
