Kad je reč o podršci Aleksandru Vučiću, nije ona tolika kako se obično misli. Reč je otprilike o četvrtini punoletnog građanstva. A zašto? Zato što je oko polovine građana razočarano i ne podržava nikoga. Ubijeni su u pojam i još nisu došli u ono stanje razdraženosti kada moraju da se angažuju protiv vlasti. A to će vreme doći, jer autoritarna, a nesposobna vlast nesumnjivo mora naposletku izazvati razjarenost građanstva
O "Beogradu na vodi" se priča od 2012. godine. Čitajući vesti na ovu temu, stiče se utisak da domaći političari i arapski investitori ne znaju o čemu tačno govore. Sledi kratak izbor kontradiktornosti
Teško je nabrojati neprijatelje Aleksandra Vučića. Onome ko tako nešto pokuša, iza dugog spiska na kome su konkretna imena i organizacije ukazuje se stoglava hidra čije pojedine glave premijer Srbije seče iz dana u dan, ali na mestu svake nestale kao da se pojavljuje nekoliko drugih, često bez lica i naziva
Intervju koji je sa Oljom Bećković vođen dan nakon martovskih izbora 2014. ("Vreme", br.1211) završio se pričom o umoru od neizvesnosti i stalnoj zebnji od naslovnih strana. Rekla je tom prilikom da "postoje razni načini kako oni mogu da te se ratosiljaju i u tom smislu osećaš se kao u horor filmu". Ova tegobna slika pokazala se kao proročanska, jer je samo tri meseca kasnije vodila svoju poslednju emisiju na TV B92. Iako se "Utisak nedelje" emitovao od 1991. i ugostio, između ostalih, mnoge protivnike Miloševićevog režima, a kasnije i oponente svih potonjih vlasti, niko se do prošle godine nije dosetio da ga potpuno ukine. Kao mesto na kojem su se ukrštala različita viđenja naših života, "Utisak" je bio svojevrsni simbol civilizovanog dela Srbije, a način na koji je posle skoro četvrt veka uklonjen s ekrana postao je paradigma onoga u šta se Srbija ubrzanim tempom pretvara. Proglašavajući Olju Bećković za Ličnost godine, urednički kolegijum "Vremena" saopštio je da je autorka "Utiska nedelje" odigrala ključnu ulogu u odbrani slobode javnog govora, novinarske profesionalnosti i ljudske pristojnosti. O tome su, uostalom, svedočile i brojne nagrade koje je za svoj rad dobila – između ostalih, bila je prva dobitnica nagrade "Osvajanje slobode", a baš 2014. primila je nagradu "Vitez profesije", kao i najuglednije novinarsko priznanje, nagradu "Jug Grizelj". Koliko god impresivna bila, zvanična biografija Olje Bećković ipak ne otkriva koliko je bio dug i ponekad mučan put do "Utiska" kakvog smo ga znali, i do Olje kakvu poznajemo. U njoj se ne pominju limene papilotne i kombinezoni, učenje kako da se rukuje i veridba plastičnim prstenom, a ne objašnjava se ni kako jedan telefonski poziv ili jedna reč u komadu Tenesija Vilijamsa može sudbinski da utiče na nečiji život. Zvanična biografija takođe ne beleži kako se oseća majka čiji se sin – samo zbog njenog posla – nađe na naslovnim stranama tabloida, ali ni šta sve može da podrazumeva jedan poziv u Jajince. Upravo o tim temama – na prvi pogled nepovezanim sa zvaničnom biografijom – pričali smo s Oljom Bećković u poslednjim danima decembra.
Kada upadnete u trip da su neprijatelji svuda oko vas i da vam neprestano rade o glavi, onda svaka kritička reč, svaka emisija, svaki tekst, svaka kolumna i svaki novinar ili analitičar koji misli svojom glavom postaje problem. Pa čak i svaki saradnik koji hoće da bude zaista, a ne "kobajagi" direktor, ministar ili savetnik
Formula 2014: Prethodnike progone i njihove dugove proklinju, ali njihove mostove otvaraju, zadužuju se, a tvrde da štede, strance mole i kume, a kumova se odriču, svoje grehe zabašuruju, dok hvale sami sebe
Zajedničko u slučajevima Briselskog sporazuma, načinu na koji je Srbija formirala SRJ i Miloševićevog predloga o konfederaciji sa Grčkom je nekoliko važnih pitanja. Da li i koliko politička forma nekog sporazuma ili dogovora može da abolira od odgovornosti za njegovu pravnu suštinu i posledice? Gde je granica između politike i prava koji se u svemu prožimaju? Ko će, ako ne Ustavni sud, da daje odgovore na pitanja da li je neki politički dogovor, koji proizvodi pravne posledice, u skladu sa ustavom
Dva puta u poslednjih nedelju dana, premijer Srbije Aleksandar Vučić uporedio je diplomatski ugled zemlje sa onim koji je imala Jugoslavija Josipa Broza Tita. Socijalistička partija Srbije promenila je logo, koji sada podseća na crvenu petokraku. Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović izjavila je da poređenje Vučića i Tita ima smisla. Šta stoji iza ovakve retorike
U noći između 10. i 11. decembra sreli su se lice i naličje "onih" zaboravljenih, svelih devedesetih. Staro lice nakinđureno parama i slavom tadašnjih ljudi i simbola, i njegovo naličje teškog, oporog zadaha. A sve se dogodilo kao u kakvoj naturalističkoj režiji, u jednom luksuznom beogradskom hotelu
Dunu truba, bi himna, najviše rukovodstvo, na čelu sa Predsednik sa vojvoda držanje, se isprsi, ministar Vulin, stade u raskoračni zatvorene oči pozdrav suncu stav, završi se himna, svi se prekrstiše, minister Aleksandar jok
Kako smo uzročnika svih svojih problema locirali i linčovali u liku vozača hitne pomoći koji je u nedoba kupio džak kiselog kupusa
Prvi put otkad se pita, Aleksandar Vučić je saopštio da uslovi koje Srbija treba da ispuni na evropskom putu nisu baš isključivo kosovski i ekonomski, i da će osim odnosa sa Prištinom, što je do sada bilo "jedino nerešeno" političko pitanje, biti tu još mnogo politike
