Baveći se istovremeno i grafikom i dizajnom, Mile Grozdanić zaokružuje poseban svet stvaranja, svet koji je jedan od drugog nerazdvojan, jer potiče iz istog korena, s tim što je jedan prastar, gotovo da pripada iskonskom čoveku, a drugi sadašnji i moderan, koji pripada ovom ovde i budućem čoveku
"U bazi džeza je bluz, u bazi roka je bluz. U bazi emocionalnog života je bluz. Sevdah. Ta jaka potreba da se definiše bol raskoraka sa okolinom, nerazumevanje, energija, bes – baza toga je bluz, ali ne u striktno muzičkom smislu, već kada se ode dublje. Svako slomljeno staklo je bluz. U bazi povučene linije je bluz"
Kako smo onolika leta Gospodnja proveli daleko od našeg rođ. morskog dobra, od naše obale koja je usled svoje prirodne, a ipak i enormne razuđenosti izazivala zavist mnogog talijanskog rodoljuba?
Od dvanaestog juna do trinaestog jula ove godine u Brazilu je održano dvadeseto po redu Svetsko prvenstvo u fudbalu. Bilo je to prvenstvo na kome su učestvovali svi dosadašnji svetski prvaci, prvenstvo na kome je branilac titule ispao već u grupnoj fazi, prvenstvo koje je, nakon istorijske pobede nad domaćinom u polufinalu, osvojila Nemačka
U Vukovaru je na snazi potpuna segregacija. Nevidljiva granica deli kafiće na hrvatske i srpske, "branitelji" se ne mešaju sa pripadnicima "agresorskog naroda". Najgore je, međutim, što se srpska i hrvatska deca razdvajaju još od obdaništa, što u školu idu u različitim smenama, uče samo o sebi, a ne o drugima. Čak je i dvorište jednog vrtića razdvojeno žicom, a po nepisanom pravilu hrvatska i srpska deca ne igraju se u istom pesku. Do sada su propali pokušaji da se osnuje nova, zajednička škola. O svemu tome se u ostatku Hrvatske malo zna i čini se da nikoga ne zanima kakav to zalog za budućnost ostavljamo
"Na veliko zadovoljstvo nas iz Komesarijata, ljudi koji traže azil na teritoriji Srbije su za vreme poplava po prvi put predstavljeni kao neko ko u Srbiji čini dobro. Ja se nadam da će ovaj gest tražilaca azila doprineti da ih lokalno stanovništvo ne posmatra kao silovatelje i lopove jer oni to nikako nisu. Naprotiv"
Uoči stogodišnjice početka Prvog svetskog rata objavljen je veliki broj knjiga koje se bave njegovim uzrocima i posledicama. Jednu od najzapaženijih studija na ovu temu objavio je i čuveni britanski istoričar Maks Hejstings. Njegova knjiga Katastrofa – Evropa ide u rat 1914. smatra se ključnim aktuelnim delom koje se suprotstavlja pokušajima revizije istorije i relativizovanja krivice za izbijanje Prvog svetskog rata. Knjiga je u Velikoj Britaniji objavljena prošle godine, a do kraja meseca izdavačka kuća "Laguna" u dvotomnom izdanju objaviće i njen prevod na srpski jezik. Uz dozvolu izdavača, "Vreme" u ovom broju objavljuje odlomak iz jednog poglavlja Katastrofe koji govori o napadu Austrougarske na Srbiju
Jedno je sigurno – posetioci ovogodišnjeg Exita vratili su se kući bogatiji za jedan nauk: ništa bez gumenih čizama i dobre kabanice. Ko se obezbedio na vreme mogao je mirne duše da uživa u sva četiri dana (i noći) na Petrovaradinu. Za mene je vreme stalo u petak
"Pošto se na ovim prostorima polako razilazi ono što se u vojnoj terminologiji zove ‘magla rata’, postaje očigledno u kojoj meri je zastrašujući ovaj novi pejzaž: ‘okupirane teritorije’ – kako ih zove Džoni Štulić – koje su nastale raspadom Jugoslavije pokazuju sve klasične simptome kolonijalnih oboljenja. Ali, po rubovima te mape dominacije počinju da se pojavljuju i simptomi otpora. Pre svega mislim na generaciju koja je rođena za vreme ili posle raspada Jugoslavije, koja odrasta u kapitalizmu i kojoj je jasno da njihove vlade ne zastupaju interese svog naroda već stranih kompanija. Iz toga će s vremenom izaći jedan novi pucanj ili krik pobune"
"Već desetak godina smo svjedoci međunacionalnog postjugoslavenskoga žrtvoslovnog takmičenja, a motivacija je takmičara posve jednostavna: onaj tko pobijedi imat će, vjeruje se, bolju startnu poziciju u novome sukobu. Zato i izvanjski pritisak na to da se otvoreno prizna ono što se inače potiskuje ima dobrih strane, iako je praćen i s mnogo neugodnih posljedica. Ali to jest u osnovi uvjet za opstanak zdravoga društva"
Kao što sam nenaučno ustanovio da nema za Srbiju ničeg boljeg od feudalizma i da, štaviše, ni feudalizam nema boljeg domaćina od Srbije, tako isto tvrdim da je i prošlost ovde večito na ceni, stalno u modi i uvek na lageru, ali kao stari sladokusci i kao osvešćeni potrošači danas biramo prošlost koja nam prija
Političari su najnežniji kada maštaju o neimarskim poduhvatima – ne uskraćujmo im to
"Aleksandar je Vučić naprosto zbirna imenica za sve političke neprincipijelnosti koje smo, s rijetkim izuzecima, gledali na prostoru bivše Jugoslavije proteklih dvadeset godina. Zašto kao pozorišni redatelj otvaram teme koje su traumatične za društva u kojima radim. Kakav god odnos imao prema tim sredinama, unutar onoga čime se bavim želim dati osobni mali doprinos nastojanjima da se ta društva koliko-toliko poprave. Ili da barem otvore teme koje bi, po mom sudu, bile važne za njihovo ozdravljenje"
Bih li ja, kao amater i samouk, mogao pomoći urbanistima i ruralistima da se u divljinu naših naselja i naše kakve god putne mreže unese nešto malo reda?
Da li je urugvajski reprezentativac Luis Suarez poslat kući zato što je nezrelo dete ili psihopata? Ili je pao kao žrtva u ime spasavanja obraza FIFA
Kusturica graditelj: Ovo je lekcija iz renesanse, toga kako se čuva identitet, i toga kako se čitav grad pretvara u kulturno dobro
"Znate li Subinu verziju Thanks Mr. Rorschach ili 10 ambijenata na muziku Erika Satija? To smo radili tako što sam ja svirala, a Suba je sedeo i onako otprilike zapisivao šta mu prvo padne na pamet i pravio asocijacije da bi ih kasnije razvio u studiju. I kad sam tu prvu Satijevu Gnosijenu svirala, on počne neki tekst iz Koštane da govori: ‘Hadži-Mitke, žal za mlados...’ – to mu je bila prva asocijacija. Kasnije je upravo tu stavio deo Mitketovog monologa, jedan stari snimak. Bilo nam je tada smešno da Satie zvuči kao narodnjak..."
"Spolja indukovane mržnje, nacionalizam, verski fanatizam, potreba da se drugi ‘oslobode’, da im se uvede ‘demokratija’, sve to ide nauštrb običnih malih ljudi koji ‘treba da odrade prljav posao’. I koji na kraju skapavaju, dok na njihovoj nesreći stasavaju neke nove generacije tajkuna"
Kako i zašto je moguće da čovek koji je strasno i lojalno zastupao ispravne stvari, koji se borio protiv zla, sada postupa ovako? Beba Popović uvek je bio nalik na prirodni element, poput vatre ili vode: plahovit, žestok, nepredvidiv. G. Popović je, izgleda, izgubio merila za ispravnost svoje stvari. Zato je mene bilo sramota u nedelju uveče – umesto njega da bude
Ako je Miroslav Mišković bio u očima čaršije predstavljen kao monopolista i ako je njegovo hapšenje proizvelo vrtoglavi rast Vučićeve popularnosti, kako ćemo doakati nekom Ivici Todoriću, uz javnu politiku Vladimira Bebe Popovića, koji je, izgleda, doakao sam sebi
Čarls Simić: Gledaj dugo i netremice
preveli Ivica Pavlović,
Vesna i Draško Roganović
Arhipelag, Beograd 2013.
Živeo je pedeset godina i imao troje (zakonite) dece. Ubio je skoro 275 hiljada životinja. Nadvojvoda Franc Ferdinand, prestolonaslednik Habsburške monarhije, ubijen pre ravno stotinu godina, u istoriji je zapamćen kao svojevrstan čovek bez svojstava. Knjiga Grega Kinga i Sju Vulmans pokušava da predoči ljudski lik žrtve Sarajevskog atentata
Uz ljubazno sasluživanje Mila Đukanovića obavešteni smo da je danas vreme kao 2003. i da se valja plašiti najgoreg. Premijer Vučić i predsednik Nikolić razvikali su se o vezama narko-barona sa policijom; Darko Šarić ukazao je na svog "generala Papaju", a ministar unutrašnjih poslova dr Stefanović požalio se da je sumnja u njegov doktorat kod Megamiće napad na reformu policije koju on samo što nije počeo da sprovodi; rutinska kuknjava policijskih sindikata proglašena je za "napad na državu". Vučić je onda posmenjivao vrh MUP-a, a jedini zadovoljan u svemu tome ostaje Darko Šarić
"Kažu, vreme socijalizma bilo je ‘Periklovo doba’. Pa, bilo je, znate... Eto, doživeo sam i to da se s nostalgijom sećam takozvane Titove epohe. Zašto? Možda zato što trideset godina ovde nije sagrađeno gotovo ništa! Vozimo putevima napravljenim u periodu ‘titoizma’; sa tih česmi pijemo vodu; beogradska rasveta postavljena je u vreme Branka Pešića, Živorada Kovačevića, Bogdana Bogdanovića... Šta su napravili oni koji su došli nakon njih?! Najzad, oprostite, u tom ‘Periklovom dobu’ kultura je bila programski određena kao stavka važna taman koliko i teška industrija"
