Poslednja medijska inkarnacija čuvenog srpskog kriminalca govori o ludilu srpskih medija a njega svrstava u red očajnika čijih se pet minuta na televiziji pretvara u večitu robiju
Više od 20 godina posle fizičkog nestanka i Milana i grupe EKV, njihov opus se uveliko približio bezbednoj rokerskoj robi za malograđane novih naraštaja, kao ušuškanom izgovoru da je odmetništvo pokušano, ali eto ne ide... U Srbiji "Klub 27" ima članove s nešto više godina, valjda su se kasnije osamostaljivali od roditelja. Trajalo je to odbijanje stvarnosti, predaja pred nevoljama. U međuvremenu, EKV je postao najprecenjeniji bend na ovim prostorima, mračni predmet mistifikacije
Kreće proboj izbeglica sa male železničke stanice u Tovarniku. Stampedo gotovo gazi jednog britanskog novinara. "Daj jeboga, pošalji ljude ovdje!", viče jedan žandarm svom pretpostavljenom. Ništa ne vredi. Očajni ljudi prolaze kroz kordon. Policajci sležu ramenima i sklanjaju se. Da batinaju izbeglice kao Mađari ili Makedonci, to Hrvatima ne pada na pamet
Srbija je jedna od 56 zemalja u svetu u kojima su uoči glasanja u Ujedinjenim nacijama vođene konsultacije o prioritetima razvoja posle 2015. godine. Ove konsultacije su sprovedene pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i nadovezuju se na Milenijumske ciljeve razvoja UN-a
Ako šovinizam i slepa mržnja onemoguće reformu i Jugoslavija stvarno počne da se raspada, to će običnim ljudima stvoriti pakao koji i ne pominju oni koji o tome govore sa neverovatnom lakoćom: prekid komunikacija, preseljenja, napetosti, diktature, možda ratove
S obzirom na to da je Marko Kraljević ne samo srpski već i epski junak svih Južnih Slovena, teško je naći pravo objašnjenje kako to da nije bilo knjige koja bi se bavila njegovom istorijskom ličnošću. Nedavno objavljena studija Marko Kraljević – Čovek koji je postao legenda prva je biografija istorijskog Marka Mrnjavčevića
Sedam država za 22 dana, stotinak novih poznanika iz Srbije i zemalja regiona, nekoliko stotina prepešačenih kilometara, nekoliko hiljada kilometara pređenih vozom, prolazak kroz Orbanov "zid", fotografisanje kraj ostataka Berlinskog, 687 stepenika bliže nebu i pogled na čitav Pariz sa Ajfelove kule, Barselona na dlanu ispod parka Guelj... Tako je ukratko izgledalo ovo leto iz moje perspektive zahvaljujući konkursu "Putujemo u Evropu" (umesto "u", lepše bi zvučao predlog "po" jer smo i mi deo te Evrope)
Slika trogodišnjeg dečaka Ajlana Kurdija probudila je savesti širom sveta i promenila javno mnjenje u Austriji i Nemačkoj, što se nije desilo nakon mnogobrojnih prethodnih vesti o udavljenim izbeglicama kod ostrva Lampeduza, ni nakon izveštaja o tome da se u Mediteranu od januara do kraja avgusta 2015. godine udavilo najmanje 2500 ljudi. Ova fotografija je izazvala lavinu podsećanja na "slike koje su izmenile svet"
"Ako pričamo u terminologiji starih Grka, oni su onoga koji se ne bavi politikom smatrali idiotom, odnosno, idiot nije imao prava da se bavi politikom. Meni politika nije sfera interesovanja u smislu da je to nešto čemu bih posvetio život i bavio se time. Ali, u onoj meri u kojoj ona ulazi u sport – u moju profesionalnu oblast – da određuje visinu sponzorstva, prostor u novinama i tako dalje, smatram za svoju obavezu da mogu da iznesem mišljenje pošto u normalnoj državi kritika vlasti ne bi smela da bude nešto što mora da se plati glavom. Vlast mora da pristane na kritiku. Nažalost, ona je kod nas sve više i više apsolutistička i u rukama jednog čoveka", kaže Duško Vujošević
Od Alžira do Bangladeša, od Libije do zemalja podsaharske Afrike, na prste jedne ruke mogu se prebrojati države čiji stanovnici ne žele da život nastave na nekom boljem mestu. Da li zbog akutnih ratova poput onih u Siriji, Avganistanu, Iraku, Somaliji, Eritreji ili zbog nepodnošljive bede, izbeglima su zajednički očaj i beznađe koji ih guraju na puteve na kojima je ulog život, za koji većina veruje da ga je kod kuće već izgubila
Pekić u Pismima iz tuđine ne proriče apokalipsu; uveren da se ona već dogodila, on daje njenu dijagnozu
Lekari obiđu ljude jednom dnevno na železničkoj stanici u Đevđeliji. Čujem da je samo jednog dana prošle sedmice pet žena imalo spontani pobačaj. Toga nema ni u jednoj statistici. Čujem i da su se dvojica pentrala na vagone da bi – nemam pojma kako – napunili baterije mobilnih telefona na vodovima za struju. Ispekli su osamdeset odsto kože i jedva preživeli. Najčešće su ipak povrede od tuča u redu pred zgradom granične policije na samoj stanici. Tamo se izdaje famozni papir na kojem piše da je lice to i to stiglo u Makedoniju te ima 72 sata da podnese zahtev za azil. U prevodu – ima tri dana da se izgubi u pravcu Srbije
Nekog drukčijeg pjesnika bi umanjilo to što ga voli i toliko odvratnih ljudi. Kad čitam, međutim, kako za Arsenom žale i oni za koje bih, pod zakletvom na sudu, posvjedočio da su se rodili i bez srca i bez duše, odjednom i u njima, duboko ispod zloće i cinizma koji su ih izobličili, naslutim onu iskru ljudskog i božanskog koju su gnostici prepoznavali u svemu živom i neživom pa mi ih bude žao umjesto da ih prezirem. I to učini velika poezija
Nemam problem kad neko sa prošlošću kao što je Aleksandra Vučića uputi izvinjenje. Izvinjenje upravo i treba da dođe od onih koji su učestvovali ili podržavali politiku koja je odgovorna za zločine. Ali oni moraju da budu svesni da će nailaziti na nepoverenje ako nisu iskreni
Arsen je pisao, pevao i živeo, pa naposletku i umro, svima nama koji smo mogli razumeti šta znači kad "na stolu novine još leže, sa nekim datumima jula", i svima koji su, razvejani po svetu, tamo poneli i Arsena, kao dokaz da nisu tikve bez korena nego ljudi dostojni neke bolje sudbine
Grčku bi ove godine po prvi put moglo da poseti više od 25 miliona turista. Za konstantan rast grčkog turizma ima više razloga
Albanija nije za one koji žure. Ako nemate strpljenja, ne idite tamo
Kako je jedan novinski intervju otkrio simptomatične "slepe mrlje" naših nacionalista, ali i antinacionalista
Trenutno vlada kultura beznađa. Dominik Mojsi govori o tri emocije – poniženju, nadi i strahu. U Srbiji imamo emociju poniženja, budući da je opšte mišljenje da smo iz devedesetih izašli kao najveći gubitnici, sa uništenom privredom, uništenim dobrim ugledom, stalno pritiskani velikim silama koje su bile naklonjene našim "suparnicima". A i emocija straha se sve više ispoljava, pogotovo prilivom azilanata
Nekropolitika je ovde toliko uticajna da su mrtvi, kosti, stratišta i zločini osnova za definisanje svih pojedinačnih identiteta balkanskih naroda
"Ti znaš šta je Guča – ljudi opasno sviraju, ovi naši Cigani. Malo jeste raštimovano, ovde-onde, ali kad počnu da sviraju, groove je to. A onda mi iz diskografske kuće Enja Records, za koju snimam godinama, kažu: ti treba da snimaš s njima. Objasnim Ekremu Sejdiću da producent hoće da me snima kako sviram s njima, a oni da me prate. Pitam, hoće doći u Minhen? Ne, to ne valja. U Beograd? Ne, i to im je veliki grad. Hoće tamo gde mirišu ćevapi. I odem u Vranje. Prvog dana bilo je malo kruto, snimali smo u kući Bore Stankovića. Oni stanu ukrug i sviraju. Sviramo, završimo, odjedanput tišina u krugu; pored mene Ekrem s njegovom trubicom, okrene se, dâ mi ruku pa mi kaže: ‘Gosin profesore, bata Dule – sad si naš.’ Primaju me u pleme!"
Najveći problem je napravio taj nepredvidivi i divlji Dunav koji je decenijama meandrirao i menjao davne granice, što nikoga nije zanimalo dok smo bili jedna država
"Od prvog do posljednjeg dana živio sam u posljednjem ratu, mogao bih danima pričati kakva je rat strahota, glupost i zlo, ali ovaj put hoću da kažem da postoji nešto što uvijek uzrokuje rat, a to je lažni mir. Čujete li koliko ljudi govore o miru, a svuda oko nas su ratovi. Mir je sveti cilj i sveta riječ. Takve riječi se ne smiju izgovarati lažno ni olako"
"Jugoslavija, pa potom Srbija i, manje-više, sve ostale republike, imaju permanentan problem trgovinskog i platnog deficita još od 1919. godine. Dakle, mi imamo ceo jedan vek problema platnog deficita, a verujem da ćemo kroz pet godina biti u istoj situaciji kao danas – opet ćemo biti u MMF-ovom programu, biće sve isto. Ima jedna zanimljiva priča, mislim kod Borhesa, to je neko pisao i za Argentinu, a mislim da je i kod nas slična situacija: mi imamo cirkularnu istoriju"
Što se tiče cenzure, ona je vrlo ciljana i vrlo je perfidno urađena. Vi ukidate dve-tri ključne, relevantne emisije, u kojima su u debati učestvovali i neistomišljenici. Time ste umrtvili javnosti i sada je to jedan veliki šou, koji zbunjuje one koji su neobrazovani, a odbija one koji su obrazovani i koji se sve više povlače
Zaista je neverovatno kakve posledice imaju ponovljene laži, čak i kada imate lično iskustvo ili informacije od prijatelja iz prve ruke
