Predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić optužila je opoziciju da želi nasilno da dođe na vlast, a opozicioni predlog zakona o zabrani eksploatacije litijuma, koji je vladajuća većina odbila u parlamentu, nazvala je “idiotskim”
Ni posle 20 godina ne zna se šta se desilo u gardijskoj brigadi na Topćideru kad su poginuli vojnici Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović u vreme obavljanja stražarske službe. Prenosimo tekst iz broja 728 o tom događaju
Delegacije kosovskih Srba i opozicije u Beogradu razgovaraju o novoj strategiji na Kosovu. Između ostalog, zahtevaju od SPC da iznese svoj stav po ovom pitanju
“To nije običan marš motornih vozila od kasarne do poligona i obratno, ovo je veliki marš skoro između 250 i 300 km u jednom pravcu”, kaže za “Vreme” pukovnik u penziji Najdan Vojinović i, između ostalih, postavlja sledeća pitanja: “Ko je bio sa vozačem u kabini; ko je bio komandant kolone; koliko su vozači bili opterećeni u Batajnici na pripremi tog cirkusa od prikaza; da li su imali redovnu hranu i vodu te lekarski pregled; da li su vozila bila ispravna...” Do izlaska ovog broja “Vremena” nema odgovora. Nadležni na svim nivoima vlasti – civilnoj i vojnoj – ćute. Niko to ne zaslužje, pogotovo ne pet žrtava tragedije kod mesta Ušće koju je izazvalo vojno oklopno vozilo
Pripadnici grupe Veljka Belivuka na suđenju izneli odbranu i negirali krivicu. Terete se za sedam ubistava, trgovinu drogom, nezakonito držanje i nošenje oružja, otmice i silovanje
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić opet je ponovio laž da je policija 2008. godine „ubila“ Ranka Panića na mitingu radikala, kao i da su ciljano tukli njega, Vučića. Kao i da je taj miting bio „miran“. Ali, prava istina se zna
Jedna od medijskih vedeta Vučićevog režima u razgovoru za „Vreme“ tvrdi da će ozbiljno pokušati da dođe na čelo Demokratske stranke čiji je član dugo bio. Namerava da pozove i Čedu Jovanovića
Aleksandra Vučića uporno oslovljavaju titulom „vrhovni komandant“, mada ona prema srpskim propisima jednostavno ne postoji. Pitanje je to vrhovnog poltronstva i stvaranja kulta ličnosti, za šta vojnici nimalo nisu krivi – oni izvršavaju naređenja
Niti se jedan direktor BIA u naprednjačkom korpusu vladavine ne može nazvati stručnjakom za bezbednosna pitanja. Možda samo oni koji su bili u v.d. stanju, a i to je upitno. Na početku su se naprednjaci malo “femkali”, pa su na čelo BIA postavljali nekakve pravnike, manje ili više poznate, a potom je došlo vreme kafanskog bahaćenja, pa su direktori postajali poznati partijski ljudi. Ali i oni su menjani, u skladu sa Vučićevim kadrovskim fintama. Rotira svoje ljude kako se ne bi predugo zadržali na nekoj funkciji i tako akumulirali moć koja bi njega mogla da ugrozi, kaže za “Vreme” Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Sa razlogom nema Vučić poverenja u svoje saradnike, najbolje zna od kakvog su štofa napravljeni. Petrović dodaje da promene na čelu BIA imaju istu funkciju. Menjaju se direktori, a jedini pravi šef biva i ostaje sam predsednik
“Igrači su različiti, veoma talentovani i manje talentovani, pametni i manje pametni, ali su težak narod jer svi imaju veliku sujetu. Već je podrivanje timskog duha u reprezentaciji kada objavljuješ da si zvao Jokića. Možda sada svi očekuju taj predsednički poziv. I ako ga je Vučić zaista zvao, što mislim da je greška, onda ne treba da to još i objavljuje u funkciji svog marketinga. Naravno, igrači moraju da imaju određene privilegije kada svoj odmor i potrebu za oporavkom žrtvuju igrajući za državni tim; treba da imaju određene privilegija i ako nisu članovi Srpske napredne stranke. Ali mi deluje da je Vučić to učinio kako bi sebi upisao u zasluge i Jokićevo igranje. Njemu smo svi – i Jokić u ovoj situaciji – posredna sredstva”
Patrijarh Porfirije služio je jutros moleban u Hramu Svetog Save ne bi li prizvao pomoć Božiju za borbu predsednika Srbije Aleksandra Vučića protiv „amoralne“ rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama. Dok je molio Boga da da „snage i mudrosti“ predsedniku pomenuo je i streljanje učenika u Kragujevcu
“Očigledno nije moguće izbeći kritičke tonove koje međusobno upućuju stranke koje su se opredelile za bojkot i stranke koje izlaze na izbore. To rezultira apsurdnom situacijom u kojoj opozicione stranke veliki deo energije usmeravaju na delegitimizaciju dojučerašnjih saveznika umesto da se posvete kritici aktuelne vlasti. Ne bi trebalo posebno ni naglašavati u kojoj meri sve ovo demotivišuće deluje na biračko telo, posebno na onaj ‘mekši’ deo koji ne glasa za vladajuću stranku, ali ne spada u sigurne glasače opozicije
