Ljudi se plaše da govore o vlasti, a naročito o Aleksandru Vučiću, te ili odgovaraju neiskreno ("uostalom, ko zna ko to snima i ko će da dozna"), ili odbijaju da učestvuju u anketi i/ili da se izjasne o "osetljivim" pitanjima
"Kamo sreće da imamo taj zakon o poreklu imovine, da vidimo platu poslednjih dvadeset godina, pa da vidimo imovinu, da se uporedi. Evo Nikolića, na primer. Pa kad bi on imao ovo bogatstvo? On pita: Kakvo bogatstvo? Pa nek se seti šta je imao devedesetih, a šta ima sad. Nek se seti Vučić. Uzeo je stan od države u vreme kad su svi bili na položaju i kad smo bombardovani 1999, i govori o moralu. On čije je pranje biografije najskuplje na svetu"
Poslednja medijska inkarnacija čuvenog srpskog kriminalca govori o ludilu srpskih medija a njega svrstava u red očajnika čijih se pet minuta na televiziji pretvara u večitu robiju
Verovati u temeljnu promenu Aleksandra Vučića u Boga, u suštini je ista, da ne kažem uzaludna aktivnost. Ma koliko on svoju saradnju sa Šešeljem tumačio kao empirijsku nužnost, mada je i to retko činio, on nikada nije izrekao makar moralni otklon od SRS-a. Čim malo zagrebete po Vučiću, ma koliko se sputavao, iz njega provaljuje neskriveni gnev skrivenog radikala
Tamo, u vrhovima vlasti, izgleda da svako ima sve o svakom i tako se uzajamno drže za gušu dok im svemoćni i netaknuti razni ogranci državnih bezbednjaka s obe ruke stežu jaja
"Ako pričamo u terminologiji starih Grka, oni su onoga koji se ne bavi politikom smatrali idiotom, odnosno, idiot nije imao prava da se bavi politikom. Meni politika nije sfera interesovanja u smislu da je to nešto čemu bih posvetio život i bavio se time. Ali, u onoj meri u kojoj ona ulazi u sport – u moju profesionalnu oblast – da određuje visinu sponzorstva, prostor u novinama i tako dalje, smatram za svoju obavezu da mogu da iznesem mišljenje pošto u normalnoj državi kritika vlasti ne bi smela da bude nešto što mora da se plati glavom. Vlast mora da pristane na kritiku. Nažalost, ona je kod nas sve više i više apsolutistička i u rukama jednog čoveka", kaže Duško Vujošević
Vučić želi da bude prepoznat i kao regionalni šampion regionalnog pomirenja, barem koliko je to bio Boris Tadić, a po mogućstvu i mnogo više. Dakle, poštovan kao Tito, opasan kao Milošević, regionalno omiljen kao Tadić, hrabar kao Cipras i tragičan kao Đinđić. Ali od svega toga, zapravo, ništa – pogotovo ne ovo poslednje – baš sasvim, do kraja i odistinski
U organizaciji nedeljnika "Vreme" i Foruma ZFD, 10. jula, održana je tribina pod nazivom "Dvadeset godina od genocida u Srebrenici". Istog dana na ulicama Beograda iz "bezbednosnih razloga" zabranjeni su svi skupovi povodom obeležavanja dve decenije od srebreničkog genocida, to jest desničarskih organizacija koje negiraju genocid počinjen u Srebrenici. Na tribini su učestvovali bivši predsednik Srbije Boris Tadić, tužilac za ratne zločine Republike Srbije Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Bosne i Hercegovine Ibro Bulić i Staša Zajović, aktivistkinja "Žena u crnom". Moderator je bio Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika "Vreme"
Kako je Zafir – vesnik, a možda i preteča televizijskog žanra – nadmašio Barselonu; kako je precenio težinu partnera kojeg nosi na leđima dok peva: izdržavam, reče, visoke tonove, a nosim na leđima B. koji ima sto kila (pa neće biti baš stotinu, to je stanovište onoga koji nosi, nošeni se doima kao persona koja se pravilno hrani!); kako se Vasil odlično držao dva debela sahata, s obzirom da je deci uvek dosadno kad roditelji sretnu prijatelja pa se na ulici raspričaju
Ode li premijer Aleksandar Vučić u Potočare da se pokloni senima pobijenih, neće mu biti lako. I ne treba, niti sme – zna se dobro zbog čega
S jedne strane, Nemačka je najveći bilateralni donator, jedan od najvažnijih privrednih partnera Srbije, zemlja u koju bi većina građana najradije otišla da radi. S druge strane, zbog dva svetska rata i uloge Nemačke u raspadu SFRJ i priznavanju nezavisnosti Kosova mnogi građani Srbije ne doživljavaju Nemačku kao "iskrenog prijatelja". Presudni uticaj na percepciju Nemačke u srpskom društvu, na to koji će segment višeslojnih odnosa prevagnuti, imaju mediji
Kosovo i Bosna su predstavljali američku lekciju Evropljanima koje su kritikovali zbog nedostatka vizije u politici prema regionu. Da li su počeli da uviđaju da iz njega ni sami ne mogu izaći
