Mit o "Srbima, narodu najstarijem" propagira jedna neozbiljna družina amatera-diletanata, podstaknuta jeftinim rodoljubljem, a nikako ne bih potcenio ni trivijalno koristoljublje kao motiv!). Taj mit uvek dobija na snazi u kritičnim trenucima opšteg beznađa i dezorijentacije
"Intelektualci u Srbiji ćute. Osim časnih izuzetaka. Nažalost. Opozicija u Srbiji ne postoji. SANU, koja bi trebalo da bude svest i savest naroda, ćuti u trenutku kada i kulturno i svako drugo biće u Srbiji izumire. I narod ćuti. Da li je to dobro ili ne? Više ni sam ne znam. Voleo bih da ovo poverenje koje imaju premijer i njegova stranka ovoga puta ne bude izigrano. Ja nisam od onih koji bi se radovao da ova politika propadne samo zato da bi propala i da bismo se radovali jer smo eto pogodili da će nas i oni izdati i prevariti, pokrasti. Ja nisam od onih koji slave svoje poraze"
Nekog drukčijeg pjesnika bi umanjilo to što ga voli i toliko odvratnih ljudi. Kad čitam, međutim, kako za Arsenom žale i oni za koje bih, pod zakletvom na sudu, posvjedočio da su se rodili i bez srca i bez duše, odjednom i u njima, duboko ispod zloće i cinizma koji su ih izobličili, naslutim onu iskru ljudskog i božanskog koju su gnostici prepoznavali u svemu živom i neživom pa mi ih bude žao umjesto da ih prezirem. I to učini velika poezija
U pisanju i mišljenju dozvoljeno je skoro sve, osim ostrvljivanja na slabe i nemoćne, na one koji leže na zemlji
Arsen je pisao, pevao i živeo, pa naposletku i umro, svima nama koji smo mogli razumeti šta znači kad "na stolu novine još leže, sa nekim datumima jula", i svima koji su, razvejani po svetu, tamo poneli i Arsena, kao dokaz da nisu tikve bez korena nego ljudi dostojni neke bolje sudbine
Kako je jedan novinski intervju otkrio simptomatične "slepe mrlje" naših nacionalista, ali i antinacionalista
U leto ‘95. trajao je šinterski lov na ljude po Srbiji. Srpska policija, policije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske i pripadnici Arkanove Dobrovoljačke garde hapsili su one kojima je mesto rođenja bilo u Hrvatskoj ili Bosni i slali ih da ratuju, posle manje ili veće torture. Kontrole i hapšenja odvijali su se svuda: po izbegličkim centrima, stanovima, studentskim domovima, na ulicama…
Famoznoj ulici Fuada Midžića koju je Zabranjeno pišenje opevalo od Selene pa nadalje, ulici u kojoj je stanovala autorska ekipa Pušenja, posle rata je promenjeno ime. Džaba je Fuadu Midžiću pred posleratnim sarajevskim vlastima bilo to što je bio musliman, kad je bio i komunista i partizan i jasenovački logoraš i ilegalac koji je poginuo u poslednjem danu rata i NDH-zijske vlasti nad Sarajevom. Uzeli su mu ulicu, a u toj promeni imena bilo je, međutim, nečeg i dijaboličnog i jezovitog i neverovatno simboličnog. Ulica Fuada Midžića danas se zove ulica Asima Ferhatovića Haseta, a to je isto kao da se zove i ulica Zabranjenog pušenja ili ulica Top liste nadrealista ili ulica Doktora Neleta Karajlića ili ulica Seje Sexona ili ulica Maršala Tita ili - sve to zajedno
Nespremnost većine u Srbiji da prihvati sopstvenu odgovornost za zla nanesena Hrvatskoj devedesetih može se meriti samo sa potpunom nezainteresovanošću većine u Hrvatskoj za sudbine prognanih i pobijenih civila u "Oluji". U većoj ili manjoj meri, isto se odnosi i na celo naše okruženje
"Kad će običan čovek, i tamo i ovde, shvatiti da Hrvate i Srbe i danas spaja, ako ne bratstvo i jedinstvo, a ono bratstvo u nevolji – nevolji koja nas čini tako sličnima... I hoće li se upitati šta su uzroci te nevolje, hoće li biti u stanju da ih prepozna u nacionalističkim strastima kojima već više decenija, i tamo i ovde, biva sistematski trovan"
