“Na policajce su bacali betonske kocke, kamenice, staklene flaše i druge predmete, ugrožavajući njihove živote i zdravlje. Ženska osoba sa fotografije u tom trenutku je metalnom šipkom udarala pripadnike Žandarmerije koji su sredstva prinude upotrebili sa ciljem odbijanja napada od sebe”, tvrdi MUP
Jedna fotografija, nastala tokom protesta u Srbiji, potpuno me uverila da su ključni faktor promena u našoj zemlji u ovom trenutku – žene. One predstavljaju najvažniju razliku između dve konfrontirane društvene grupe, najgrublje rečeno pristalica i protivnika Vučićevog režima. Zato mi se čini da je fotografija ove žene u zrelim godinama, sa drškom od džogera u rukama, koju krvnički mlati policajac u oklopu, znak da je Vučićev režim u ozbiljnoj krizi. Saopštenje MUP-a pokazuje rodno slepilo jer je ta Viledina drška postala metalna šipka, a gospođa je na Vučića krenula svojim radnim sredstvom, kako je to govorio Koštunica. Oduvek je među demonstrantima u prvim redovima bila poneka devojka, sećate se one hrabre Beograđanke Dragane, koja je stala pred vodeni top na demonstracijama 9. marta 1991. godine.
Na video-snimcima sa protesta, danas, kao i na studentskim protestima, žene su apsolutno ravnopravne sa muškarcima. Posebno je bilo primetno učešće mladih žena, što je važan i simbolički snažan fenomen. Mislim da je tragedija u Novom Sadu inicirala pobunu postavši simbol potpune nebrige države. Pogibija mlade žene zbog loše infrastrukture i nemara institucija doživljena je kao ekstremni primer toga koliko je vlast nesposobna ili nezainteresovana da obezbedi osnovnu sigurnost građana. Mnoge mlade žene su se identifikovale sa žrtvama – “to sam mogla biti ja” – i to je pokrenulo snažnu emocionalnu i političku reakciju. Zapravo, uništen je osećaj sigurnosti koji je važan politički faktor u jednom društvu.
Mlade žene u Srbiji sve češće preuzimaju liderske uloge u građanskim pokretima, jer ne osećaju da ih dovoljno dobro predstavljaju ni vlast ni opozicija. Ovo je važna poruka, jer su u političkim strankama u Srbiji žene veoma često dekor, dok se politički prostor, zahvaljujući konzervativizmu i tradicionalizmu smatra, javno ili prećutno, “muškim”.
Tragedija se dogodila u sistemu u kojem je odgovornost difuzna, a vlast funkcioniše kroz mušku, zatvorenu hijerarhiju moći bez empatije i odgovornosti. Protesti su za mnoge bili prilika da izraze otpor celokupnom sistemu, ne samo jednom događaju. Mladi, a naročito mlade žene, veoma su povezani kroz društvene mreže. Informacije o protestima, pozivi na okupljanje, lične priče – sve se to brzo širi i podstiče masovnije učešće, naročito među onima koji se do tada nisu politički angažovali. Ovo naročito važi u društvu u kojem nemate slobodne medije, televizije, pa je za relevantnim informacijama potrebno aktivno tragati. Učešće velikog broja žena na protestima nije samo reakcija na jedan slučaj, već izraz dubokog nezadovoljstva sistemom koji ne štiti, ne sluša i ne poštuje građane. One nisu više “tiha većina” – one su lice promene, odlučne da ne dozvole da ovakvi događaji prođu bez odgovornosti.
Neka od tih lica, na koje sam ponosan, opisaću vam, ali bez imena, jer su i dalje veoma aktivne. Tu je LJ. penzionerka iz blokova, od prvog dana na blokadama, pravila kiflice za studente i Pobunjeni univerzitet u Nemanjinoj. Brani Savski nasip, a u stanju je da umiri svakog policajca na protestima, jer u dve rečenice pronađe ko je, čiji je i odakle je. Ozbiljno psihološko oružje!
Učiteljica S. prekidala protest samo kada se razboli. Morali su da je sklanjaju ispred svakog kordona, lepi nalepnice na vizire oklopljenim policajcima. Jednom je jedva propustila svog muža kroz blokadu kad je išao na posao. Moja draga A. takođe prosvetna radnica, sindikalista, komšinica T. profesorka na Medicinskom, od marta nisu primili platu, a radili su za pacijente i bili uz svoje studente. B. povredila koleno, ali sa rehabilitacije direktno na protest, juče se nagutala suzavca. P. upravo postala punoletna, sa ekipom blokirala svoju gimnaziju, D. iz pravnog tima, na svim protestima maskirana u komšinicu koja šeta kuče, nepogrešivo prepoznaje provokatore. Mogao bih ovako do sutra.
Zato je valjda najmračniji Vučićev trbuhozborac, Vojislav Šešelj, u jednom od svojih gostovanja pred voditeljkom u studiju rekao kako nikada ženu ne bi udario rukom, ali bi zato policija trebalo da ih šutira i gazi nogama. Baš je pobesneo na te “poludele žene”, kako ih je nazvao, intuitivno osetivši odakle Vučiću preti opasnost. Očigledno su ga poslušali.
Na svim snimcima uvek vidite tipske ćacije, mlađe muškarce u crnom, u mačo fazonu, kriminalci ili huligani, onda policija, opet oklopljeni frajeri, sve junak do junaka, a zatim šarenu ekipu od uličnih demonstranata, sa nekakvom priručnom opremom, kacigama, rančevima i među njima žene svih uzrasta, u prvim redovima – kako drmaju policijske štitove ili guraju kontejnere i prave barikade. To su prosvetne radnice, studentkinje, medicinske radnice, mame, sestre, devojke i bake. Posebno su opasne keve koje su tokom studentskih protesta na svu decu tamo gledale ko na svoju, a ne dao ti bog da se nađeš između ljute keve i njenog deteta. Među žrtvama nasilja prvo su bile one predivne studentkinje “dabre” koje su održavale red na protestima, a na koje su naletali kolima razni ludaci ili su im bejzbol palicama lomili vilicu dok su lepile plakate.
Zato na kraju verujem da će, baš kao na kraju maratonske sage o Gospodaru prstena, Princu tame glave doći upravo – žene, koje su nositeljke promene i nov, važan politički faktor u Srbiji.
Od legendarnih stihova iz 1997. do današnjeg Svetskog prvenstva na Filipinima, srpski odbojkaši i dalje pišu istoriju. Pobedom nad večitim rivalom Brazilom bez izgubljenog seta, „plava četa“ obezbedila je osminu finala s prvog mesta u grupi i pokazala da je spremna da napadne jedinu medalju koja fali u bogatoj kolekciji – svetsko zlato
Kako režim ima sve, a zapravo nema ništa? Ako je Vučić već pobedio, zbog čega nije rasturio studente i drugove ko bugarsku skupštinu? Koliko će još trajati mrcvarenje Srbije? Ima li majčinog sina u Borči koji će skandirati “Bolje vojna parada, nego kanalizacija!” I šta sa svim ovim imaju ruska služba i Evropska unija
U našoj državi strana obaveštajna agencija vređa i targetira medije, novinare i studente, a vlast ne čini ništa da zaštiti svoje građane i svoj integritet
“Društveni metabolizam besa” vanredno je značajan za Srbiju, društvo s viševekovnom istorijom traumatizacije, koje još nije uspostavilo dogovor o osnovnim političkim institucijama, društvo u kojem je većina ljudi nezadovoljna životom i lišena čak i nekih osnovnih prava. Bes izazvan nejednakošću – koliko zbog brzog i protivzakonitog bogaćenja, toliko i zbog neprimenljivosti zakona na privilegovane – potpuno je prirodan, ali mora biti kanalisan u političku akciju koja će to osećanje koristiti samo kao izvor energije za transparentno demokratsko odlučivanje
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
