Opijum za proste

Predsednik Srbije boravio je na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. To je, pored Sajma vina, verovatno omiljeni skup Aleksandra Vučića, koji nam u tim situacijama pokazuje elemente svoje autentične prirode. To stanje bih pre nazvao opijenošću nego pijanstvom, kada na površinu isplivaju potisnute ili prikrivane emocije i stavovi.

Srbija je trenutno potpuni objekt političkih okolnosti, a Vučić se našao između Rusije, koja je putem NIS-a pokazala energetsku bespomoćnost Srbije, Amerike, koja je drži u šaci potencijalnim sankcijama i EU, koja sve žešće kritikuje režim u našoj zemlji.

Vučić je pokušao da sebi da značaj odlaskom u Emirate u potrazi za kakvim-takvim priznanjem. U nedostatku dobrih vesti o NIS-u, izjave za medije je davala uglavnom ministarka Dubravka Đedović Handanović, zaštićena personalizovanim šlemom i jaknom sa natpisom “Matica”. Zapravo smo toliko nebitni da se preprodaja NIS-a odvija mimo naše volje, jer Rusi biraju kupca, a Amerikanci odobravaju prodaju. Tek sa najavom da će većinski paket biti prodat MOL-u iz Mađarske, Vučić se hvalio činjenicom da zna neke detalje pregovora i ugovora. Neko je trudan, neko drugi je ćale, a vama su samo dojavili, da se baš mnogo ne iznenadite. O nama, malim akcionarima, niko ne govori, a sećate se kada smo dobili akcije Aerodroma, NIS-a i Telekoma. Ne znam koliku dividendu da očekujem ove godine.

Predsednikovu opijenost je valjda zato trebalo održavati dvodnevnom kampanjom o njegovom nesvakidašnjem angažmanu u lečenju bolesne dece u Srbiji. TV tabloidi su po zadatku danima nabrajali kako je zahvaljujući Aleksandru Vučiću sto puta više dece izlečeno nego za vreme prethodne vlasti. Da je lek, bio bi vredniji od penicilina, a ukoliko se u jednoj zemlji desi da se broj izlečenih pacijenata poveća sto puta, onda je to zaista razlog za Nobelovu nagradu za medicinu. Osim horskih hvalospeva državnih propagandista, medicinska dostignuća je stručno opisivao i ministar Lončar. Proučavajući blagotvorni uticaj na zdravlje, naročito dece, Predsednik deluje, otkrio sam, na tri nivoa. On je izgradio bolnice tako da neće biti izlečen samo onaj ko neće, dakle, baksuzi i neprijatelji Srbije. Predsednik deluje i kroz primenjene terapije, lekove i procedure i konačno, ubrzava oporavak bolesnih.

A onda je stigao put u Davos i sve drugo je zaboravljeno.

Aleksandar Vučić je zapravo idealan političar za ovo okupljanje iz mnogo razloga. Prisustvo moćnika deluje opijajuće i stvara kod gostiju osećaj da ste tri broja veći od svoje stvarne veličine. Ukoliko još učestvujete u nekom od razgovora ili vam neko od važnih gostiju ukaže bar zrnce pažnje, vi to doživljavate kao ultimativno ego potkrepljenje.

Drugi razlog za oduševljenje je činjenica da Aleksandar Vučić savršeno razume samo jedan jezik u politici – a to je jezik sile. Nažalost, svetske prilike apsolutno mu daju za pravo, jer i sami osećamo posledice te surove i neumoljive stvarnosti. Ovakva politika nema nikakve principe i ograničenja i toleriše svaku manifestaciju moći. Zato Vučić u opisu situacije u Iranu ne konstatuje mračnu činjenicu da se jedan režim surovo obračunava sa svojim građanima koji drugačije misle. Hiljade žrtava nisu tema, već on analogiju vidi u pokušaju da se vlast ruši uz podršku iz inostranstva. Protesti u Iranu su za njega samo vrsta “obojene revolucije”, a dovođenje šaha ili njegovo svrgavanje su akcije tajnih službi kojima Vučić kaže “šapo dole”. To vam je “kapa dole”, samo je Predsednik pred Davos vežbao francuski.

Za mene je takođe simptomatično što su te Vučiću drage strane službe sklonile demokratskog premijera u Iranu Mohameda Mosadika kada je nacionalizovao nalazišta i rafinerije nafte, jer Britanci nisu učinili ništa za dobrobit naroda Irana.

Radost se mogla videti i kada je Predsednik, na nagovor Siniše Malog, podelio video-snimak gde jedu “raklet”, topljeni sir sa krompirom, samo mu je sir malko zagoreo. Muke žive, sve za Srbiju!

U Davosu se, baš kao i u Srbiji, surovi interesi maskiraju pričom o “opštem interesu”. Svake godine bogati i moćni prave dilove, a mi se, kobajagi, radujemo jer ćemo od toga nešto dobiti. Odatle dolazi Vučićeva izjava da ćemo za Ekspo imati leteće taksije, kao da od njih zavisi budućnost Srbije i prosperitet njenih građana.

O, kako su daleko od švajcarskih snežnih planina vesti o delegaciji evropskih parlamentaraca, koje televizijski tabloidi danima nazivaju “nezvanim gostima”. U Davosu te niko ne pita o vladavini prava, o slobodi medija, o manipulaciji na izborima, o brutalnosti policije – tamo se trguje i pokazuje moć. Delegaciju iz EU će morati da dočeka neko drugi jer ih predsednik Vučić naziva “ujedinjenim mrziteljima Srbije”.

Ova neutaživa glad za malom pažnjom i priznanjem kompenzuje ogromnu neizvesnost pred kojom se svet nalazi. Vrhunac licemerja je slogan pod kojim se ovaj skup odigrava – “Duh dijaloga”!!! Još od vremena hladnog rata, ne pamtim period u kojem je, globalno gledano, bilo manje dijaloga. Na bilo kojoj tački sveta, od Amerike do Kine, preko Evrope i Rusije do Bliskog i Dalekog istoka, trenutno nema dijaloga ni na vidiku. Nema ga ni u Srbiji, a Vučić neprestano govori o tome.

Na ovom Forumu ćemo možda shvatiti da li u svetu postoje samo tri imperije (Amerika, Kina i Rusija) ili ih ima četiri, odnosno šta je danas Evropa, odnosno Evropska unija…

Plašim se kako je sve jasnije da je Aleksandar Vučić otišao u Davos da pokuša da obezbedi samo svoju političku budućnost, a da su za Srbiju ostala samo obećanja o letećim taksi vozilima.