Izložba radova koje su naši umetnici prošlog veka naslikali zbog Pariza i o Parizu, istovremeno govoreći i o njihovim danima provedenim u gradu za koji Cuca Sokić kaže da mu je „svaka fleka, nekako na svom mestu“
Inspirisani Francuskom, aktuelna izložba Galerije Matice srpske u Novom Sadu, je priča o našim umetnicima prošlog veka koji su boravili, školovali se pa čak i izlagali u Parizu tadašnjem centru najnaprednijih umetničkih pokreta, ili samo sanjali o njemu.
Pariz ih je oblikovao svojim ulicama, parkovima i muzejima i načinom života. Istovremeno, formativno je uticao na njihove likovne poetike kroz brojne umetničke pokrete i ideje koji su se tada smenjivali na pariskoj sceni.
Na izložbi je više od 60 radova umetnika poput Save Šumanovića, Bogdana Šuputa, Petra Dobrovića, Milana Konjovića, Peđe Milosavljevića, Ljubice Cuce Sokić, Lazara Vozarevića, Miće Popovića i skulptorskih dela Đorđa Jovanovića.
Najbrojniju celinu na izložbi čine dela srpskih modernista nastala u međuratnom periodu, a izložbom su obuhvaćena i dela iz prvih posleratnih godina.
Inspiraciju su pronalazili na svakom koraku – u ljudima, načinu života, monumentalnim zdanjima, širokim bulevarima, kafeima, ali i bogatom likovnom svetu.
U predgrađu Malakof ateljee su imali Kosta Hakman, Stojan Aralica, Jefto Perić, Petar Lubarda, Milo Milunović i Stojan Aralica, dok su na Monparnasu ateljee imali Sava Šumanović, Bogdan Šuput, Ljubica Cuca Sokić.
„U Parizu je čovek okružen mnoštvom dobrih slika, bogatim muzejima i izložbama, i sam Pariz je veoma pikturalan. U Parizu je svaka fleka, nekako na svom mestu“, napisala je Ljubica Cuca Sokić.
U pismu svom bratu Bogdan Šuput doživljaj Pariza opisuje sledećim rečima:“ Vratio sam se iz Raja. Ah, Pariz. Vratio sam se, jer znam da ću opet u njega doći“.
Dive se zdanjima Pariza. Hakman na primer slika Novi most, a Cuca Sokić Notr Dam, onako kako ga je videla kroz prozor iz stana prijateljice Olge Kešeljević, Peđa Milosavljević fasade i krovove, Sava Šumanović je izabrao prirodu i trenutak dokolice građanske klase (Engleskinje u Parizu)…
U srpsko-francuskom katalogu koji prati izložbu, Ivana Rastović opisuje da je Bogdan Šuput zadivljen džezom i atmosferom noćnog kluba, slika Kafanu u Parizu. Činjenica da na slici predstavlja sebe sa Peđom Milosavljevićem, Cucom Sokić i Olgom Kešeljević, pokazuje da srpski slikari u Parizu nisu bili samo posmatrači već i aktivni učesnici dešavanja.
Noćni svet Pariza beležili su Peđa Milosavljević i Ivan Tabaković, umetnici koji su, prema Milosavljevićevom sećanju, tokom noćnih sedeljki nosili blokove sa olovkom i beležili prizore i ljude, umakajući prste u belu kafu.
Ukratko, svaka izložena slika na izložbi Inspirisani Francuskom je priča o njenom autoru i o Parizu kakvog su ga doživeli naši umetnici prošlog veka.
Izložba je deo manifestacije Mesec frankofonije, realizovana je sa Francuskim institutom u Srbiji, a otvorena je do 26. maja.
Zbog čega je Vučić ponižavao svoju disfunkcionalnu ministarsku porodicu, izazvavši mučninu koju je osetila čitava Srbija? Zašto mu zimovanje u Davosu nije leglo kao božićno veselje pod “Informerovom” šatrom? Hoće li ga javnost u direktnom TV prenosu gledati kako drži šetalicu sa natpisom “Raspiši izbore, kukavico”? I da li je kao šahista svestan da je u iznudici, gde nema dobrog poteza
Kako godine prolaze, potrebno je sve češće ukazivanje Vođe koji u svojim obraćanjima postaje ne samo agresivniji, već i ličniji. Umesto značajnih tema, u obraćanjima se pojavljuju lične fantazije, opservacije, razmišljanja i postulati koji važe poput zakona
Velike i trajne patnje pa, usudiću se da kažem, i mentalni poremećaji često su posledica iskustava i osećanja koja nosimo u sebi i ne umemo da ih se otarasimo, tako važnih da sve u nama počne da gravitira oko njih ili čak u njih bude usisano. I osećamo strašnu sputanost, ili fanatičnost, čistunstvo, zabranu, krivicu, koji su počeli tako rano da nam sad deluju kao nešto naše, “druga priroda”, neodvojivo od toga kako doživljavamo sebe. Mnogi se ljudi onda, razočarani što nisu dovoljno jaki da nešto prevaziđu, povuku od sveta, odaju porocima, piju lekove, a problem bi sve vreme mogao biti u tome da u sebi nose tuđu muku
Naša prijava da postoji zagađenje životne sredine ne svodi se samo na pravu žalbu – to je znak da nam je stalo. I to nije malo. Jer samo kad progovorimo, možemo nešto i da promenimo
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
