Ko sve propagira govor mržnje i zašto

Na dan objavljivanja ovog teksta biće obeležen Međunarodni dan borbe protiv govora mržnje, jednog od teških oblika diskriminacije koji je istovremeno u nekim slučajevima i ozbiljno krivično delo. Iako se ponekad rečitije govori ćutanjem, ne samo na govor mržnje, već i na ovo što nas je snašlo, odlučih se za ove redove jer ipak je međunarodni dan borbe. Evo malog podsetnika.

Pre desetak godina beše to, iz ove perspektive gledano, “zlatno doba” jezika, kulture i ljudskih prava, tadašnji ministar odbrane morao je da podnese ostavku i izvini se zbog seksističke izjave nakon oštre reakcije javnosti. Osudila sam, tog jutra, za to vreme nečuvenu izjavu Bratislava Gašića. Ređale su se osude novinarskih udruženja, civilnog društva, odgovornog sveta, ali i njegovih partijskih koleginica i kolega, jer beše to za njih prilika za uklanjanje jednog od njih i mesto bliže Suncu. Tako to funkcioniše na dvoru projektanta obmane, medijskog spina i agresije. Čestitaše mi prvom prilikom brojne kolege iz Evropske unije jer, rekoše, nije mala stvar osuditi javno ministra vojnog i da on samo zbog seksističke izjave “strada”. Napomenuše da je pitanje da li bi se tako desilo i u njihovim državama, od kojih su neke važile za mnogo razvijenije, stabilne demokratije. Nedugo potom, a danas pogotovo i u celini, zbog opšte krize evropskih vrednosti, razumela sam zašto su bili impresionirani ostavkom i više se nisam čudila evropskim iznenađivanjima. Evropa kakvu želimo da očuvamo i budemo njen deo je ona koja osuđuje i bori se beskompromisno protiv onoga što narušava njene temelje, uključujući govor mržnje i zbog toga se i mi ovde borimo, jer treba biti uz saveznike, ne samo kada je sve dobro, nego i onda kada je kriza i kada se saveznik suočava sa bilo kojom vrstom krize.

Foto: Vladimir Šporčić / Tanjug

Danas bi reči ministra o “novinarkama koje lako kleknu” bile “mačji kašalj”, zatrpan već nakon pet minuta govorom mržnje i opskurnim spinovima ni o čemu, bez kočnica i preko potrebnog srama. Može li gore od ovoga – jedno je od najčešćih pitanja među ljudima. Svi bismo želeli da čujemo da ne može, ali “ne lipši magarče do zelene trave”, tu su ministri Boris Bratina i Darko Glišić i mnogi drugi koji pokazuju da može gore i da dno nema kraj. Može i ispod dna. Može i niže, do potpune duhovne i moralne bede, a možda tako mora, jer pred zoru mrzne. Tako jedan od njih reče: “Znate, oni nisu svesni da tamo policija ima pravo da ih bije i da ih ubije”, a drugi: “Ne upisujte decu na blokaderske fakultete jer će vam ih vratiti, kao i ovu devojku iz Šapca, u kovčegu”. Srećom, premijer je pojasnio da je sve izvučeno iz konteksta, a oni, umesto izvinjenja, izrekoše neka objašnjenja, isto o kontekstu isl.

“TERORISTI, ZABRAĐENE LUDE, HAMASOVCI”

Romi su odavno na meti. Ovoga puta “zaustaviše vozove iz Novog Sada”, novopazarski studenti su odavno “teroristi, zabrađene lude, hamasovci”, mi Srbi, i ostali, koji ne smatramo da je režim savršen označeni smo kao “izdajnici, ustaše, nacisti”. Albanci su takođe odavno na meti, možda će i Mađari (pod Mađarem) uskoro postati neprijatelji. Oko nas su grafiti mržnje, primera radi: “Đokiću, rektalni, ubico”, Zoran Kesić – show must go on” i slični, ali i direktne pretnje koje neretko nastaju kao posledica govora mržnje.

Ovih dana je na meti Danica Vučinić, nedavno Vuk Cvijić, redakcije Radara, N1, Danasa, profesori Pravnog i drugih fakulteta, u raznim “dokumentarnim” i drugim uracima. Nije mi namera da sve nabrojim, jer svi dobro znamo da možemo ispisati čitavu knjigu. Ne bih nas podsećala ni na sve ovo (znam koliko je mučno) da nije u pitanju obeležavanje Dana borbe protiv govora mržnje. Ovaj, u društvima vladavine prava, zabranjeni govor, predstavlja izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica zbog njihovog ličnog svojstva u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, a može se izreći i ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola, kao i na drugi način. Kad sam već kod pojmova za koje je teško naći reči da opišu šta je ovo što nas snađe, predlažem da zasad i ostane na nivou opisa – ovo što nas guši, postiđuje i narušava dostojanstvo stvarajući konstantnu gorčinu, strepnju i nespokoj.

NISMO KRATKE PAMETI

Emanacija toga što nas je snašlo vidljiva je i čujna gotovo svakog minuta iako još jača javnost (u odnosu na onu pre 10 godina) i ne stiže da reaguje na sve i ponekad smišljeno ćuti, jer se samo ćutanjem da osetiti ova naša muka. Očekujem uskoro, na primer, mazanje izmetom uživo, u nekoj od emisija, možda čak i sa nacionalnom frekvencijom, pre formiranja REM-a (posle neće smeti). Što, šta ima veze, sigurno bi podiglo gledanost. Znam da je prvi utisak čitalaca da ne moram ovoliko preterivati. Ne moram, mnogo gore od mazanja izmetom, koje može štetiti i neprijatno mirisati učesnicima rijalitija, jeste ono što smo gledali pre dve godine kada je nestala devojčica Danka Ilić: pokušaj upada novinara redakcije bez premca u govoru mržnje i pokušaj razgovora sa porodicom, koja u tom trenutku od bola ne diše, dok se iz studija čuje poziv “da se nabode” rođak devojčice jer će to podići gledanost. O tome kako je to dozvoljeno i kako može da se emituje program koji propagira mržnju, možda ćemo jednog dana, kada budemo imali REM, saznati ili kada se uradi veliko nacionalno istraživanje o ovome što i kako nas je snašlo.

I ja pišem, dodatnog otrežnjenja i pune budnosti radi, ali, iskreno, i da pokažem da nismo mi sa ovih prostora baš tako “kratke pameti”, za kakve nas, često mnogi, sterotipima hranjeni, vide. Nismo ni gori od drugih, jer kulja ovaj govor mržnje Evropom i svetom.

Mi smo ustali protiv. U prethodnih deset godina mnogo puta sam upozorila kuda vodi govor mržnje i imam za to pisane dokaze. Međutim, ovde se ništa ne čuje od zaglušujuće buke proizvođene kako bi se mase držale u stanju ludila dobro proučenim metodama za držanje vlasti, poput “hleba i igara” i “unapređuj i ubijaj”, turbo folk koji trešti, zavija i urla, puni stadioni “delija” i “grobara” koji laju na Mesec, televizija koja ponavlja ludosti “onih koje sam proglasio mudracima”, što reče Milisav Savić (lakše bi mi bilo da ga ne pročitah). Pogotovo se ne čuje dobro kada upozorava žena jer ovde su ženski glasovi nipodaštavani i marginalizovani, a kad iste rečenice ponove neki muškarci, naročito “vođe”, onda deluju kao večne mudrosti za spas sveta, čak i kada zveče od praznine.

Verujem da dolazi novo vreme, jer već dugo su mlade žene u prvim redovima i trpe ne samo govor mržnje, već i batine, lomljenje vilice, udaranje automobilima, pretnje silovanjem i druge metode smišljene u laboratijama zla. Uz njih su, rame uz rame, i njihove kolege, ovog puta svih vera i nacija. Možda konačno dolazi doba istinske ravnopravnosti, kada će se rani znaci upozorenja poslati iz ženskih duša uzeti ozbiljno, pre nego što postane kasno. A možda ćemo i biti dovoljno zreli da poštujemo slobodu koju imamo, pa makar taj prostor pravde i slobode predvodile žene, jer ta je sloboda važnija od prividnih obećanja vođa koje nude jednostavna rešenja za stabilnost i blagostanje, u zamenu za odricanje od slobode i suverenosti. Da ne zaboravim, nude i porast BDP-a. Mada, nije svima lako da “trpe” slobodu i odgovornost, naročito kada “još uvek nisu stigli do njih ili njihove dece”. Polako, uskoro će, jer laboratorija mržnje radi punom parom.

Čestitam nam Međunarodni dan borbe protiv govora mržnje. Studenti Srbije pobeđuju!

Autorka je ekspertkinja za ljudska prava i doskorašnja poverenica za ravnopravnost

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!